Bela Hamvaš - vrednost koja traje

NJegovi roditelji, kolonisti iz Hercegovine, doselili su se na Palić, a na Svetog Savu, 27. januara 1934. rodio im se sin Sava. Rat je prekinuo njegovo školovanje u osnovnoj školi, pa je drugi, treći i četvrti razred učio na mađarskom jeziku. Posle oslobođenja završio je gimnaziju u Subotici, zatim studije na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupa jugoslovenska književnost sa srpskohrvatskim jezikom. Kao srednjoškolski profesor poslat je u Budimpeštu za lektora našeg jezika i od tada krug njegovog interesovanja nije više samo srpska, već i mađarska književnost. Od tada paralelno piše o obe književnosti i prevodi mađarsku. „Da sam se kojim slučajem našao među Eskimima, živo bi me zanimala i njihova književnost, kao i bilo koja druga kultura; jedino je ona pouzdana vrednost svakoga naroda.“ Svi znaju da je otkrio i približio Srbima mađarskog pisca i filozofa Belu Hamvaša. A manji broj upućenih zna da se i dalje bavi srpskom književnošću, piše monografije o srpskim piscima, eseje i kritike. Predano i osamljeno radeći, nastale su originalne knjige (objavljeno petnaest) i prevodi (oko devedeset knjiga). Isto toliki broj i jednih i drugih čeka spremno izdavače. „One čekaju, ja neću dočekati. Svake godine otprilike onoliko novih knjiga napišem ili prevedem koliko ih se i objavi, pa se spisak gotovih rukopisa i ne smanjuje. Ove godine je, na primer, objavljena Čovekova tragedija Imrea Madača, veliko delo svetske književnosti s kojim sam se nosio više godina, a pre mene su ga preveli Zmaj, u devetnaestom, i Svetislav Stefanović u 20. veku.“ Postoji li nešto što je Bela Hamvaš napisao na mađarskom a da vi niste preveli na srpski jezik? - Sa Hamvašem sam imao najviše sreće - preveo sam sve njegove knjige, što objavljene, što još u rukopisu, ukupno 45 naslova, samo što je kod nas objavljeno otprilike polovina. Nema rečenice do koje sam došao, a da je nisam preveo. Ove godine sam dobio rukopis Hamvaševih pisama, 341 pismo, i već sam ih preveo, sada proučavam tu beskrajno bogatu građu, jer treba napisati obiman pogovor. Ko zna kada će Mađari objaviti tu prepisku, ko zna da li će napisati propratni pogovor; ko će to dočekati. Već sam dobio i preveo dnevnike, koje je on povremeno pisao, ali samo jedan dostupan deo, još će biti otkrivanja i iznenađenja. Kada ste otkrili Belu Hamvaša? - Hamvaša nisam otkrio kada sam bio lektor u Budimpešti, on tada nije postojao, nije ni objavljivan, njegovog imena nije bilo u leksikonima i enciklopedijama. Niko mi nije čak ni pomenuo da postoji neki Hamvaš, iako je on tada još bio živ. Tek kasnije, u toku bavljenja mađarskom književnošću, novosadski mađarski časopis Hid je, dve godine posle Hamvaševe smrti, dakle 1970, objavio dva njegova eseja, koja sam ja odmah izdvojio, potom preveo i čekao neku zgodu da ih objavim, što je usledilo tek deset godina kasnije: ni kod nas se tada još nije mogao objaviti takav antimarksistički stvaralac. Šta vam je lično donelo to druženje sa Hamvašem? - Kada se tapka i pipka, kada vlada nezadovoljstvo postojećim i izlizanim odgovorima koji su prepuni kategorija i apstrakcija, a vi tragate za suštinskim odgovorima, pa se javi mislilac i mudrac Hamvaš i svakim svojim delom vam rešava bar po jedno pitanje koje vas muči – ništa više od toga ne možete očekivati od neke knjige i njenog autora. Ostaje jedino zahvalnost autoru koji vam pomaže da ne poludite na ovom putu kojim ide čovečanstvo u svoj sunovrat. Hamvaš je spojio Istok i Zapad, Aziju i Evropu, ceo svet sve sa kosmosom, čoveku je tada lakše, može da odvoji bitno od svakodnevnog koje ga kinji; materijalno koje je neophodno od duhovnog koje je trajno i nezamenljivo. S olakšanjem vidite da postoji paralelan, bolji put koji bi trebalo ostvarivati i ako se ne krene njime, sledi katastrofa, ne samo jedinke, ne samo nacije, nego čovečanstva na stranputici. Nedavno sam preveo jedno njegovo pismo u kojem kaže svom korespondentu da treba da ga oslovljava sa ti jer se Bogu, voljenoj ženi, detetu i životinji nikada ne govori vi. I uvek tako odgovor do odgovora, rešenje do rešenja; posle izvesnog vremena više i nismo sigurni da li nam je baš to rekao Hamvaš ili smo njegovim tragom došli do odgovora koji mu liči. Ne treba smetati s uma da sam ja prevodio mnoge druge, velike mađarske stvaraoca, ne samo Hamvaša. Isto tako se dugo bavim Miklošem Hubaijem, dramskim piscem koji je ove godine napunio 90 godina, preveo sam petnaestak njegovih pozorišnih komada, prošle godine je objavljena kod nas njegova prva knjiga Jednočinke; nadam se da njegovo vreme tek dolazi, u Mađarskoj je još uvek zapostavljen. Mnogi s pravom kažu da ste vi najviše doprineli da Bela Hamvaš bude tako popularan među srpskim intelektualcima? - Hamvaš je kod nas stekao iznenađujuće veliki broj poklonika i čitalaca. Istina, ja se njegovim delom bavim, prevodim i pišem o njemu, držim predavanja, već gotovo četrdeset godina, i bilo bi čudo da nema odjeka. Ali njegov uticaj nije veliki samo zbog toga. Devedesetih godina, kada su svi oslonci popadali, kada se generacije mladih nisu imale više za šta uhvatiti, otkrile su novi svet i nove mogućnosti na koje ih je upućivao ovaj veliki mislilac. On je oplodio ponajpre mlade generacije, kao i sve stvaraoce, otvorio mogući put za preporod čovečanstva, bez obzira na podneblja, religije i nacije. Srbi su pre drugih dodirnuli dno i zato su bili prijemčivi za Hamvaša i njegove plodotvorne upute. Mađari još uvek prema njemu imaju zadršku, još ga nisu otkrili, mada postoji sloj njegovih privrženika. Mađari još uvek mnogo očekuju od Evrope od koje su decenijama bili odvojeni; sada kada im se otvorila, videće valjda da je to ćorsokak i da se treba vratiti Hamvašu, koga, srećom, ne treba ni da prevode, sva svoja dela je napisao na mađarskom jeziku. Osnovali ste i katedru za mađarski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu? - Kada sam se pre dvadesetak godina našao u Beogradu, video sam da svi susedni narodi na Filološkom fakultetu imaju katedre, sem Mađara. I šta da se radi? Borislav Pekić je napisao čudnu rečenicu: „Ovde se Mađari ne vole, ali s nostalgijom“. Ako se čeka da se steknu uslovi, ko zna koliko će decenija minuti? Rešio sam da ovako inokosan zasučem rukave i tako je nastala Katedra za hungarologiju u Beogradu (1994). Ona radi i dalje, iako sam ja već u penziji, nastavili su drugi. Kada sam osnivao ovu katedru, želeo sam da spremimo ljude stručnjake koji će iz naše perspektive prosuđivati Mađare i preuzimati ono što mi smatramo da je najbolje. Kao i u prevodilaštvu što sam prema svom ukusu, iz ugla naše književnosti, birao dela koja ovde mogu da plodotvorno deluju, tako bi trebalo da se odnosimo kritički i prema ukupnosti vrednosti kod našega suseda. Nažalost, već se i danas vidi da nam se nameće onaj ukus i vrednosti koji sused smatra da to jesu. A tako je u svim oblastima ljudske delatnosti, ne samo u književnosti. Istina, postoji objektivni nivo, ali je on veoma klimav i uvek zavisi od subjektivnog pristupa i određenog ugla. To se ne sme smetati s uma. Budimpešta ima svoj odnos prema svojim vrednostima, ali zašto da i mi nemamo svoj ako za to imamo razloga. Primeri za to su, samo na ovom području kulture, Bela Hamvaš i Mikloš Hubai, da druge i ne pominjemo. Mi biramo i uzimamo ono što mislimo da je dobro ili izuzetno vredno. Kad neko svoje stvaralaštvo, svoje prevođenje posveti samo jednom jeziku, samo jednoj kulturi, može li se reći da vi dobro poznajete naše susede Mađare? - Ja ne poznajem dovoljno Mađare, ja poznajem samo najbolji deo mađarske nacije, poznajem njihovu kulturu, umetnost, književnost. Svi moji prijatelji su iz ovoga kruga. Najbolje i najtrajnije što ima jedan narod jeste njegova kultura, stvaralaštvo, sve ostalo je prolazno. Mađari su kao i svi drugi narodi, i ovakvi i onakvi, među njima ima i lopova i hulja, i plemenitih i ponosnih, i rušilaca i stvaralaca – mene interesuju samo oni najbolji koji i jesu najviši predstavnici nacije. Ako se imaju u vidu značajne nagrade koje ste dobili, uključiv i nacionalnu penziju, može li se reći da je profesija prevodilac danas dobro vrednovana u Srbiji? - Svoj prevodilački put nikome ne mogu da preporučim. Ja sam celog života radio (službenik, profesor...) i od toga podmirivao najosnovnije potrebe. I paralelno s time pisao i prevodio, prevodio i pisao, odlagao gotove knjige koje nisu bile potrebne izdavačima, kao što im ni danas nisu. Mogu da kažem da nemam u posedu ništa materijalno, sem gomilu gotovih rukopisa. Ali bio sam u velikoj prednosti da sam biram šta ću i kada ću nešto napisati ili prevesti, da ne zavisim od hira i nerazumevanja izdavača i njihovih urednika. Možda bi neko mogao reći da većina onoga što sam napisao i preveo nosi lični pečat, možda, voleo bih da je tako. A kada se četrdeset godina istrajno radi, prema kraju radnog veka nagomila se niz zgotovljenih stvari, pa onda stižu i priznanja, nagrade... Na primer, na osnovu svoga rada proglašen sam za počasnog građanina Subotice i Balatonfireda (Mađarska). Najmilija mi je ova poslednja: srpska redakcija peštanske televizije odlučila je da načini moj portret pa su reditelj Đorđe Šibalin i urednica Snežana Milivojević sačinili i prikazali emisiju na peštanskoj televiziji ove godine za Svetog Savu, moj rođendan.