Iluzije i očekivanja

Poput Hemonovog prvog romana, Nowhere Man (2002), i Projekat Lazarus, izvorno objavljen prošle godine u Americi, na engleskom, jeziku autorovog (novo)izabranog domicila, predstavlja višestruko prepletenu povest traganja za identitetom. Najavljena još tokom sklapanja već slavne pripovedne zbirke Question of Bruno (2000), započete u vreme spisateljskog „učenja zanata” u Bosni, ova opsesivna tematika u najnovijem ostvarenju ima i svoje magistralne belege u vidu stvarnih/izmišljenih imena i ličnosti (Šulc, Pronek) koje kao osobeni znaci raspoznavanja cirkulišu svim Hemonovim dosadašnjim knjigama. Ističući, od samog početka prekookeanske književne karijere, da preferira samosvesno odabranu interkulturnu poziciju u kojoj se stvaraju „novi, fluidniji identiteti” kako bi se uspešno učestvovalo u „demokratskoj razmjeni informacija”, američkoj, ali i be-ha-es publici (vidi impresum!) Aleksandar Hemon je i ovoga puta ponudio optimalno intrigantno i, reklo bi se, konkurentno štivo koje u istom pripovednom „loncu” na dve stotine i kusur stranica uvećanog formata „krčka” (još) uvek aktuelne teme bosanskog rata, nomadsko-emigrantskih sudbina, antisemitske psihoze i (ne)stvarnih terorističkih pretnji s „etiketom” ravno stogodišnjeg „brenda”! Kao glavni junaci njegovog fikcionalno „hibridnog” romana s brojnim foto-ilustracijama kao zalogom verodostojnosti pojavljuju se Vladimir Brik, pisac ukrajinsko-bosanskog porekla i svojevrsni autorov „dvojnik”, odnosno Lazarus Averbuh, ukrajinski Jevrejin i američki imigrant zle sudbine. Ovaj poslednji zanimljiv je po tome što je najpre preživeo antisemitski pogrom u domovini, da bi 1908. bio brutalno ubijen u Čikagu, a onda naknadno optužen za anarhističko-teroristički naum u neslavnoj zaveri zataškavanja bezbednosne histerije koja je i prouzrokovala celu aferu, zbog čega u Brikovim očima izrasta u amblematsku figuru izgnanika i apatrida uhvaćenog u fatalnu zamku ideološko-političke nerazumnosti. Sve ovo „servirano” je s već uobičajenim hemonovskim „začinom” lajtmotivske zamisli o različitim životima koje je (ne)moguće živeti, ovde primenjene na oba romaneskna junaka, inače povezana nizom koincidencija, kao i empatijskim porivom pripovedanja, odnosno njegove „istražne” pripreme, koja tvori svojevrsnu detekcijsku potku knjige. Moglo bi se, štaviše, reći da se taj dvosmisleni koncept o životnim (ne)mogućnostima nalazi u samom središtu uživljavajuće potrage za detaljima i činjenicama Lazarusovog stradanja. Ono što pripovedač Brik iskušava u svojoj životnoj i spisateljskoj praksi, kao lepezu psihološki i mentalno oslobađajućih potencijala, na Lazarusa se, naime, odnosi kao tek simbolično poigravanje s nepovratno minulim i sudbonosno okončanim. U tom međuprostoru još uvek mogućeg i zauvek nemogućeg pojavljuje se smislotvorna tenzija ove dvostruke povesti, kao kvalitet više u odnosu na mnogostruko, ali čini se u osnovi beskonfliktno ustrojstvo prvog Hemonovog romana. I ovde je, doduše, primetan udeo autorove računice s navikama i očekivanjima američkog čitaoca u vidu brojnih dosetki i viceva „s bradom” kao kolateralnog sredstva za relaksaciju i „bezbolnu” sugestiju manje ili više važnoga. Ali umesto lako čitljive reciklaže globalnih pop-kulturnih i mas-medijskih toposa, koji su postavljeni u prednji plan naracije i koje Nowhere Man nudi kao svojevrsnu prečicu do rasplitanja problematike komplikovanih identiteta junaka, Projekat Lazarus zapravo donosi jedno „gusto” i „sitno” tekstualno tkanje koje potiče od gotovo pasioniranog zanimanja za biografski singularno i povesno konkretno. Rezultat ovakvog pristupa predstavlja znatno zahtevniji, ali u krajnjoj liniji i znatno zahvalniji roman koji strpljivog čitaoca nagrađuje celim nizom „malih” zadovoljstava i otkrića, po svoj prilici dostupnih i nakon obaveznog prvog čitanja. Poput neizbežne biblijske sugestije u junakovom imenu, koja se preobraća u efekat „izneverenih očekivanja” kao simbolično „odsutni” amblem (post)moderne potrage za identitetom, i Projekat Lazarus u celini, moglo bi se reći, višestruko tematizuje iluzornost velikih očekivanja i velikih projekata, bili oni čitalački, spisateljski civilizacijski ili opštekulturni. Otuda bi ovu knjigu možda najbolje bilo čitati kao savremenu priču o mukotrpnom i uvek neizvesnom pronalaženju sebe putem „izneveravanja” prekomernih predstava o sebi. I o drugima, naravno.