Ulice posute malinama

Pre nekoliko godina bili smo u Subotici, a to je bilo nekako baš u ono vreme kada je Srbijom kružila parola – Srbija na dobrom putu, gde je u prisustvu nekoliko naših i mađarskih ministara kao i predstavnika svih tradicionalnih crkava u Vojvodini, potpisan neki sporazum o toleranciji i saradnji, čijeg se naziva više ne sećamo. Nije bitno, važno je da saradnja postoji i da su religijski i nacionalni odnosi vrlo dobri. Razgovori su sutradan nastavljeni u Vrbasu i mi smo oko ponoći, mercedesom, sa plavim fenjerom na krovu, koji se okreće, krenuli u jedan vrbaski hotel. Prvo smo mislili da je to onaj zamak Dunđerskog, onda su nam rekli da tu spavaju novinari, a ljudi iz vlade imaju hotel taj i taj i on je negde tu i tu. Šofer je ponovo uključio onaj fenjer, i mi smo krenuli u naš hotel. I tu su nam rekli da u njemu nisu naše sobe, nego u onom hotelu koji je nedavno izgrađen: idete pravo, pa posle pet kilometara skrenete levo, onda posle sto metara desno, a onda će vam se ukazati svetla. Posle više od sata vožnje, ukazala su nam se svetla. Na prvi pogled moglo se zaključiti da hotel prima više od dvesta hiljada ljudi. Pošto je autor ovih redova živeo u Novom Sadu, shvatio je da smo zalutali i došli u blizinu „glavnog grada“ Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja još nema svoj statut. „Ovo je, gospodo, Novi Sad“ - rekao je čovek koji je shvatio dokle smo došli. Jedan od ministara, vrlo duhovit, odgovorio je:”Ovo je skrivena kamera.” Drugi ministar, kome je već svega bilo dosta, primetio je da u autu sedi ”vlada u malom” i, ne negirajući skrivenu kameru, rekao je da bi se za nas moglo reći da smo Srbija na pogrešnom putu. Pred zoru, pronašli smo traženi hotel i tu je kraj ovoj priči. Kada se i kako Srbija našla na pogrešnom putu? Najveći je krivac mafijaška privatizacija, koja je opljačkala društvenu svojinu. Mi smo hotel pronašli posle pet sati, ali Srbiji će biti potrebno dvadeset godina da pronađe sebe. Mi često idemo na izbore, ali izbori nama ne pomažu. Oni na važna mesta ne dovode najsposobnije ljude države, nego partijske aparatčike. Zakone pišu obični pravnici, ne profesori ili akademici. Državu danas vode ministri od kojih niko nije pročitao Činovnikovu smrt. Mi ne mislimo da će se ova priča o prinudnoj privatizaciji - kojom je opljačkana društvena svojina i sami tim uništena, jer novi kapitalisti jedva da nešto proizvode, dok nema grada u Srbiji bez štrajkova pošto milion ljudi ne radi i ne prima plate po osam meseci - proći kao da je pojeo vuk magarca. Neko će morati da odgovara za podrivanje ekonomske moći zemlje. Ako ne na ovom, onda na onom svetu. I nije tu kriva samo prva dosovska vlada, sastavljena s koca i konopca, vreme je da se prozovu i poslanici koji su Zakon o privatizaciji izglasali. Građani dobrovoljno pristaju da imaju državu, plaćaju je da bi mogla da postoji i da tim istim građanima obezbedi sigurnost življenja, rada i kakve-takve sreće. Samo lud narod plaća državu a da od nje zauzvrat ništa ne traži. ”Država mora da bude sluga naroda, a nikako ne sme da bude obrnuto” - kaže Božidar Đelić. On danas lepo govori, a da li je imao uticaja na donošenje najgoreg zakona u istoriji Srbije, mi to ne znamo. Koliko će ova ekonomska kriza potrajati? To je pitanje za g. Tarabića. On je već bio predvideo da će ovom državom vladati vladar koji će imati prezime prema rodnom selu, ali veliki srpski prorok omanuo je. Omanuo je i Muhamed, kad je dozvao breg sebi, a breg se nije ni pomerio. Onda je Muhamed prišao bregu. I ovo je jedan primer koji govori da se narodu zemaljskom svaka opsena može prodati, ali ne može se večno prodavati. Naš se narod može o isti kamen saplitati ne jednom, nego i deset puta, ali jedanaesti put će i njemu prekipeti preko glave. To su ovih dana desilo u Arilju, kada su ulice posute malinama. Kakva nam je politička i stranačka situacija? To je pravi borhesovski Vavilonski lavirint ili Vrt sa stazama što se račvaju. Umereni sada idu levo, levi su krenuli ka umerenima, onda su se levi u Zemunu i na Voždovcu okrenuli desnima, šetaju od nemila do nedraga, stazama vrta koje se račvaju. Možda grešimo, ljudski je grešiti i pokajati se (ima ko je za to na nebu zadužen da meri i procenjuje, jedino istinito i pravedno), ali pre nekoliko meseci kao da je Srbijom počeo da se širi miris nekog zapadnjačkog scenarija (oni obično mirišu na promincle), kako bi političku scenu trebalo skrojiti tako da Srbija ima samo dve velike stranke: levicu i desnicu. One bi se smenjivale na vlasti. O tome su počeli da izlaze ”uvodnici” u tabloidima, na šifrovanoj televiziji bila je jedna ubojita emisija gde je najlošiji, ali ne i najsiromašniji politički analitičar rekao da je to za Srbiju najbolje rešenje. Vlast bi se napravila tako što bi Demokratska stranka dobila na izborima četrdeset odsto, narodnjaci dvadeset odsto, a sve ostale stranke ili bi se ugasile ili bi jedva prešle cenzus. I postale bi opozicija koja kontroliše vlast. Fenomenalno. Ubrzo su i naručene ankete potvrdile reči ovog našeg proroka. Posle nacionalizacije, ovo bi mogao da bude završni ujed crne mambe u još koliko-toliko živo političko tkivo Srbije. Ideja da se u Srbiji takmiče dve velike stranke protiv svih drugih, ima providan cilj. On se naslućuje već iz onog odnosa koji je zamišljen – levica vodi sa dva prema jedan protiv desnice. A uvek se može potkupiti golman desnice da propusti neki gol, na izborima. „Narodnjaci“ bi tako postali plastični fikus, a levica bi slušala trube sa Zapada. U slučaju neposlušnosti, te trube postale bi jerihonske. Napravljena je greška u koracima. „Narodnjaci“ postaju sve jači. Neko ko je pre deset godina bio odlučio da uništi svoje prirodne demokratske saveznike, zajedno sa radikalima, napravio je istorijsku grešku. Saveznike je uništio, ali na njihovo mesto došli su radikali, današnji naprednjaci. Pošto je evropska levica doživela krah na nedavnim izborima, „narodnjacima“ je jasno da mogu i sami da naprave grupaciju desnih snaga, koje ih ne bi pretvorile u uvelo lišće politike. Socijaliste vodi student generacije i njemu je bilo lako, jer je pismen, da se oko formiranja opštinske vlasti okrene razgovorima sa „narodnjacima“. To demokrate nisu očekivale, verujući da su isuviše moćni, ali zaboravili su samo jedno: moć uništava one koji je nemaju.