Na pragu vječnosti

Koliko sam god, sve ove mnoge godine, znao o Olji Ivanjicki i koliko sam o njoj, Velikoj Zagonetki, razmišljao ovo vrijeme, zajedničko, koje nam je bilo dato, učinilo mi se drugačije, ili nepotpuno, u odnosu na ono što mi se otkrilo ovih nekoliko dana, iz ugla smrti i vječnosti. Sada je odjednom bila veća i bila je ljepša za sve vrline srca. Oni koji su cijenili njenu ljepotu moraće shvatiti da je bila dobra i plemenita. Jedno je lako vidjeti; ljepotu je Olja isticala, a dobrotu je sakrivala. Na primjer, shvatih ovih dana, iz kuta smrti i vječnosti, kolika je bila njena vjernost. Vjernost prema svojim prijateljima, prema Mediali, prema samoj sebi, svojim idejama i snovima. I vjerna Beogradu. Mogla je Beograd mijenjati za New York ili za Pariz. Ali Olja nije imala dileme. Dokle može ići ta vjernost? To je već bizarno koliko je, na primjer, bila vjerna svom ateljeu, a on je bio veoma mali, tako da je bilo pravo čudo kako iz njega mogu izaći velike slike, a uz to, atelje je bio i njen stan. Velika slikarka, velike slike, a tamo prima i veliko društvo, velika imena, i ona svjetska, to je već Cantor-ov paradoks, Alef velikog i malog, kosmosa u malom ateljeu. Atelje je strpljenjem i vremenom nešto produžila u dvorište sa transparentnim zidovima i krovom, pa se činilo da Olja sa ateljeom nadlijeće Ušće. Ali, odaću vam jednu tajnu koju je ona odnijela u grob, ali ja neću: imala je prozor sa najljepšim pogledom na svijetu, na dvije velike rijeke, na Ratno ostrvo, na veliki prostor, na nebo i na povijest. Slični prozor sa tako lijepim pogledom mogla je naći u Riju ili u Istanbulu; traganje je za nju bilo besmisleno, jer je odlučivala vjernost. Više nego građanka svijeta, ona je bila stanovnik Beograda. Možda je bila mudra da shvati vrijednost stvari koje su joj date; da zna cijeniti sve što ima, pa tako i taj svoj prozor. Sada se otkriva da je bila i arhitekta; konkurirala je i za arhitektonsko rješenje Zero point-a u New York-u; predlagala je u arhitekturi i geometriji Velike jabuke izgradnju ogromne sferne građevine, a to je posve logično rješenje. Pokazivala mi je projekte, crteže i slike za arhitekturu i urbanistička rješenja za oblast Sidonije, na Marsu. To je bila utopijska arhitektura koja je imala samo vrijednost sna i umjetnosti. Relativno kasno otkrila je avanturu muzeologije; mogao bi Beograd podnijeti još sto muzeja: predlagala je muzej Mediale, muzej Olje Ivanjicki i promatrajući kroz prozor na Ratno ostrvo, zamišljala je veliki muzej Geometrije. To je bila fantazija i slavnog mačvanskog slikara koji je pripadao Mediali. O tom muzeju piše u katalogu posljednje Milićeve izložbe u Kotoru. Nema sumnje da sam i ja naslijedio taj san. Lako smo mogli vizualizirati muzej Geometrije; Olja bi svakako uvećala vrijednost svog prozora. S tim u vezi pamtim ovakav razgovor, poslije mnogo godina što se nismo vidjeli. - Otvaram muzej Mediale; Miro, što ćeš nam pokloniti? - pita me ushićena. Bio sam zatečen, ali rekoh, bez mnogo razmišljanja: - Pokloniću vam Kvadraturu kruga. Ona to nije mogla prihvatiti, mislila je da se izvlačim; da je to neka šala. I skoro tužna reče: - Miro, ali to nije moguće. To nikome ne možeš pokloniti. - Mogu vama, ako ne za muzej Mediale, onda za muzej Geometrije na Ratnom ostrvu. Iznenadio sam je. Bio sam tako daleko, a pratio sam njene snove. Je li bilo djevojčice u cijeloj nesrećnoj Evropi onoga doba, ili možda u cijelom svijetu, koja je kontemplirala geometrijske konstrukcije i koja bi mogla izjaviti u svojim prvim ljubavnim pismima, da joj je Euklidova Geometrija sveta knjiga. To je mogla izjaviti samo ona, Olga Vasiljevna. Dio njene ljubavne prepiske je objavljen, pa je sačuvana ta njena izjava o sakralizaciji Euklida. - Loš je znak, Olja, za cijeli svijet ako neko tvrdi da je riješio kvadraturu kruga, ali nemoj sumnjati u moje konstrukcije. Ti koja si arhitekta i urbanista za tajanstvena područja Marsa. Kao djevojčica si čitala Euklida. Samo ako dokažemo te konstrukcije imaćemo prave osnove za muzej Geometrije. Prošloga ljeta susreli smo se u Kotoru, nastavili smo razgovor o muzejima, pa tako i o kvadraturi kruga. Mislio sam da posljednja moja izložba koju sam već pripremao bude na temu svete geometrije, te da se u okviru tog koncepta demonstriraju konstrukcije velikih misterija geometrije. Skoro da sam privolio Olju da sudjeluje u projektu. Zajedništvo Mediale je još postojalo. Sad više nemam njenu podršku. Ili je tek sada imam iz njene vječnosti. Tako otprilike izgleda fragment te njene muzeološke avanture. Negdje, možda baš na Ratnom ostrvu, krunisala bi se ta naša strast za Euklidom i za svetom geometrijom. Pascal bi rekao: Nemam dovoljno vremena da bih napisao kratak tekst. I meni bi lakše bilo napisati veliki tekst o Olji Ivanjicki. Relativno lako bi mi bilo napisati roman o njoj, koji bi se mogao zvati Tisuću i jedna noć. Ili: Tisuću i jedan san Olje Ivanjicki. Toliko bih ih mogao ispričati: San o Mediali, o bratstvu, o Beogradu kao središtu svijeta, o novoj renesansi, o Teuti, o Mona Lizi, o Olji kao Leonardovoj ćerki, o avanturi na Marsu, kosmičkim putovanjima, o novoj arhitekturi, o čardacima ni na nebu ni na zemlji, o dvojnicima i kako je ona pred Majestic-om spaljivala svoju lutku dvojnika, o putovanjima u Ameriku, o Uerki (URK; Ured za registraciju i klasifikaciju koji je utemeljio Leonid Šejka, a koji se i danas spominje). Zapravo, Olja je rijetko spominjala Uerku, ali je bez sumnje djelovala u tom duhu. I morao bih pisati o onome što smo zvali - kompleks Viridijane (po junakinji jednog Bunjuelovog filma); i Olja je bila sirotinjska majka i oko sebe skupljala jurodive, a ne samo genije i slavna imena. Jedan je od njih vikao tokom opela: Pustite me, Olja je moja majka! Beograd ju je prepoznao, ali i svijet. Uvrštena je među 500 utjecajnih žena, među 2.000 najvećih intelektualaca svijeta. Ali je samo jedan grad prihvatao sve njene snove. Ona ga je bila začarala; ili on nju. Od prvog dana je bila slavna i prihvaćena. Ne znamo sve njene gorke sate. Bila je Leonardova ćerka, ali nije živjela u renesansno vrijeme. Osim što je htjela obnoviti renesansu, kao uostalom i Mediala. Nada Momirović Carstvo - Olja Ivanjicki Svi će doživeti to Carstvo na pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu, na jesen, kako je i bilo planirano „Imamo pravo na Peto umsko istorijsko carstvo” govorila je Olja. “Dato je najviše žrtava u krvi i za slobodu i to se radi oduvek, skoro do današnjih dana. A posle najveće žrtve dolazi do vibracija univerzalnog polja inteligencije, tj. stvaranja superstring polja. Onda nastupa Imperija uma - Peto carstvo.” Ima li išta sličnije Kosovskom zavetu? Ili NJegošu čuvaru tog zaveta: “Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko vazda i dovijek”. Tu smo se sreli Olja i ja. Ona je CARSTVO postavila, počev od Cara Dušana i Carice Jelene u zlatu, svili i kadifi, Cara Lazara i Carice Milice - u smirenju i dostojanstvenoj lepoti. Jug Bogdana i devet Jugovića - ljutih oklopnika, pobratima Kosančić Milana (a sudbina je Olju dovela na Kosančićev venac gde je stvarala sa svojom renesansnom braćom, kao Leonardova kći), Toplice Milana i besmrtnog Miloša Obilića. Sve vile nagorkinje u tom su carstvu i Kosovka devojka, zajedno sa sedam devojaka u haljinama crvenim, kao što su crveni božuri obojeni krvlju kosovskih junaka. Tu su i kosovi, ali i dvoglavi beli orlovi, simboli ovozemaljskog i Nebeskog carstva. Do Stefana Lazarevića - konjanika, sa svojom Poveljom, i mačem koji isijava lasersku svetlost sve do “onih gore”, kojima on odgovara na poruke što mi lenji “zemljani” ne slušamo - ne dešifrujemo. Centar tog Carstva je Beograd sa svom svojom raskošnom širinom duše, kakva je Oljina, koji prima i oplemenjuje. Savremeni vitezovi i devojke-vile nisu ni svesni da danas pripadaju tom Carstvu, koje je Olja za njih obezbedila. Lako je bilo razumeti NJenu viziju Carstva. Kroz skice je sve dočarala. Svi će doživeti to Carstvo na pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu, na jesen, kako je i bilo planirano. Sve će biti u srebru i zlatu, svili i kadifi. NJeno Carstvo zaseniće sve. Prosuće se more bisera umesto suza što fizički nećemo moći da je zagrlimo zbog još jednog bogatstva koje nam je ostavila. Znam da će ona to sve ipak gledati, onako zagonetna, sva u svili i kadifi, čipki i perju, sa šeširom i obaveznim rukavicama, u večnom Nebeskom carstvu koje je zadobila svojim genijem, beskrajnom lepotom i dobrotom duše. Đorđe kadijević, likovni kritičar Zavodljiva čarobnica Ili je to bila prava proročica, svesna da su iluzionizam i utopija u samom korenu svakog determinizma, sposobna da nazre pogledom pozadinu „kontrolisane stvarnosti“ sveta naših dana, zakrčenu kulisama efemernog dekora virtuelne kulturne scene?... Treba da prođe vreme dok ne prihvatimo izvesnost da Olje Ivanjicki više nema u prostoru i vremenu koje smo sa njom delili duže od pola veka. Jer, ona je umela da siđe sa Olimpa kulturne elite u nizinu plebejskog života. NJene slike, skulpture, medijske akcije, performansi, estradne atrakcije, postali su dekor naše svakidašnjice. Ona je zaista bila tu, sa nama, želeli mi to ili ne... Sad već, u sebi osluškujemo nekim drugim glasom postavljeno pitanje, za koje smo mislili da znamo odgovor: ko je, zapravo, bila Olja? Šta nam je ostavila? Da li znamo gde je njeno pravo mesto? Kad sudimo o Olji po njenoj popularnosti koja je prelazila u slavu, rekli bismo da je malo esnafskih kolega koji su njoj bili ravni. Izvesno da je više naših ljudi koji vole njene slike nego onih koji ih razumeju – a to je, treba reći makar čudno zvučalo, za umetnika teško dostižno postignuće. Olja je bila zavodljiva, kao čarobnica koja ima moć sažimanja rasplinute nade našeg sveta da darovi duha velike renesansne umetnosti nisu izgubili vrednost. Rado joj se verovalo da je dvojnica Teute i sestra Mona Lize. Primalo se to što je u odanosti leonardovskom idealu lepote i istine bila smela da upre pogled u izvor demijurške svetlosti Tvorca sveta, i da preobražava likove sa scena prozaičnih senzacija, prvih ljudi na Mesecu, ubica Alda Mora, Pusenovih pastira u Arkadiji, oklopnika iz boja na Kosovu. Vraćala je veru u duše izgubljenih, ne hoteći, kao toliki oko nje, da čitavu prošlost umetnosti trampi za cigli čas njene budućnosti. Ali, šta „Leonardova kći“ predstavlja za poklonike Dišanovog veličanstva? Gde je Oljino mesto u hijerarhiji onih za koje se umetnik prepoznaje „po nekom ekstremu“, za koje nema pravog stvaralaštva bez „prestupničkih iskoraka“? Sigurno da konceptualni umetnik na glasu, Šarlije, ne bi rekao da je Oljina stvaralačka preokupacija bila „problematizovanje sopstvene pozicije u aktuelnom sistemu umetnosti“. Ako je istina da se od vremena Oljine Mediale do danas nešto bitno promenilo, onda će se to ponajpre osetiti u relaciji umetnika pojedinca prema promovisanom sistemu umetnosti, u smislu da nije on taj koji određuje sistem, već je to sistem kojim je on određen. Kada je u nas postao arbitraran sud onih koji umetnika prepoznaju po tome kako i koliko problematizuje vlastiti umetnički stav, za Olju je bilo manje mesta na umetničkoj estradi čiji program je generisan kompetencijom oficijelnih institucija kulture. U novom svetlu bačenom na nju sa te strane, Olja se profilisala kao “ljubimac publike“, a njene slike, njeni kostimi, šminke, medijski mizansceni, poprimili su neoficijelni status fetiša neopopulističkog ukusa. Vratimo li se na s početka postavljeno pitanje, ko je bila Olja do juče, gde će biti njeno mesto sutra, osećamo se ugroženi banalnošću stereotipnog odgovora: to će vreme pokazati... A mi bismo da znamo šta je istina. Da li je čarobnica sa Kosančićevog venca bila personifikovani simbol utopijske čežnje, ukorenjene u duhu jedne male sredine, zaglibljene u tlu hronične duhovne tranzicije, kadra da ekranizovanom bajkovitošću svojih iluzija toj sredini učini snošljivijom sliku surove realnosti? Ili je to bila prava proročica, svesna da su iluzionizam i utopija u samom korenu svakog determinizma, sposobna da nazre pogledom pozadinu „kontrolisane stvarnosti“ sveta naših dana, zakrčenu kulisama efemernog dekora virtuelne kulturne scene?... Biljana Vilimon, slikarka Uvek mi je bila prva Da mi je neko rekao da su na njen Kosančićev venac toga dana stigli vanzemaljci - za koje nas je ubeđivala da postoje - pre bih mu poverovala, nego u to što su mediji objavili Početkom osamdesetih, u emisiji Petkom u 22, Dragoš Kalajić me pitao – na koga bi želela da ličiš? Na Olju, rekla sam, ali tako da ne budem Olja. Dragoš me je podržao, znajući i sam, naravno, da je Olja jedinstvena i neponovljiva. I ne sećam se kad sam je prvi put srela (kao da je Olja oduvek trajala, pa vreme u tom slučaju nije bitno), ali sam je rado pozivala da gostuje u emisijama koje sam radila na televiziji, u novinama za koje sam pisala. Uvek mi je bila prva. Prilikom jednog gostovanja u Galeriji tajni, Olja je predložila neobične kostime od metala i žice. Bili su preteški, pa sam se vrtela na stolici, znojila se, a Olja - potpuno mirna. Zavidela sam joj na strpljenju i jedva sam čekala kraj emisije. Na moje zaprepašćenje, ispod šešira i krinoline, Olja je izvadila mnoštvo udobnih jastuka, kojima je svoj kostim provizorno tapacirala. Usledilo je prijateljsko gađanje tim jastucima, njene šale na moj račun, ali i jedna oštra kritika u Večernjim novostima, u kojoj me novinar optuživao da gošću maltretiram modnim ludostima. Niko nije pomislio da je sve to smislila i nametnula – baš Olja! Na modnoj reviji (dodeli Zlatnog zmaja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu), nagovorila me (opet) da se odenemo kič i ja sam to prihvatila. Videvši jedna drugu, smejale smo se do suza. Još glasnije smejala se publika, gledajući nas u tako smešnom izdanju. Macana, (rekla mi je), minirale smo modnu reviju, svi su gledali u nas, uživala je dok je prepričavala reakcije prisutnih. Volela sam tu njenu radost, potrebu za igrom, pa sam i sama smišljala razne ludorije kako bih je fascinirala. Na premijeri Kusturičinog Andergraunda, u Sava centru, predložila sam Olji da prošetamo crvenim tepihom, iako je bio predviđen samo za aktere filma. Povukla sam je za ruku, a ona se radovala ovoj našoj drskosti i potrebi da ukrademo deo slave velikom reditelju i njegovim glumcima.. Uspele smo, jer naslovna strana Telegrafa nakon premijere glasila je – Olja i Vilimon zgazile crveni tepih - i protokol! Čak i u ovakvim prilikama (u njenom društvu) nije bilo šanse da proklizaš, zato što je imala stila i osećaj za meru. Vest o njenom odlasku, primila sam s rezervom. Jer, da mi je neko rekao da su na njen Kosančićev venac toga dana stigli vanzemaljci (za koje nas je ubeđivala da postoje), pre bih mu poverovala, nego u to što su mediji objavili. Zato mislim da je Olja otišla Tamo, samo da javi kako To izgleda. Jer, kako davno reče (pričajući o svom odnosu prema smrti), ovo Ovde znamo kako je, ovo Drugo nam još niko nije javio. Znajući njenu energiju – verujem da će Olja biti prva koja će to učiniti. Momo Kapor, slikar i pisac Leonardova kći Sve je manje ljudi koji se sećaju Olje iz perioda dok je još skakala na glavu. Zamenio ga je period kada je glavom probijala granice slikarstva Teško mi je da shvatim da više nikada neću videti moju staru drugaricu Olju kako ogrnuta krznom srebrne lisice, kovrdžave kose posute blistavim zvezdanim prahom, ulazi nasmejana u Klub književnika gde se svi dižu da je pozdrave i poljube, ko u ruku ko u obraz, ko u vazduh iznad ramena, da joj ne kvari šminku. Zajedno sa njom otišao je i deo moje mladosti. Ona je jedna od retkih koja me je pamtila kada sam bio tamnokos i vitak. Družili smo se više od pola veka; Gospode Bože, punih pedeset godina – čitav jedan ljudski život. U hladnim beogradskim večerima punim košave i bljuzgavice, sklanjali smo se na drvene klupe Grafičkog kolektiva i tamo sanjarili o budućnosti u kojoj će naše slikarstvo promeniti svet. Zajedno smo se uvlačili na koncerte u Kolarčev narodni univerzitet pokraj nemilosrdnih, strogih čuvara na ulazu. Od svih nas, jedino je Olji uspevalo da dostojanstveno, kao prava dama, prođe pored njih bez karte. Ostajali smo na hladnim mermernim pločama ispred ulaza i zatvorenih staklenih vrata, Leonid Šejka (njena prva velika ljubav), Bora Drašković, Dragoš Kalajić, Boda Marković, Danilo Kiš, Radomir Reljić DŽoni – mladi čopor umetnika koji su čekali svoje vreme. Gledali smo kako se šeta po osvetljenom holu među otmenim svetom, baš kao što smo je poslednjih godina, kroz nevidljivo staklo, gledali u istoriji moderne srpske umetnosti. Oljina zasluga je što je srpsko slikarstvo najzad stiglo svetsko. NJena velika prethodnica, Nadežda Petrović, napadana je u Beogradu za vreme svoje samostalne izložbe kao “gospođica koja razmazuje impresionističke mrlje po platnu”, a bila je već duboko u ekspresionizmu, što neupućeni Beograd nije znao. U vreme kada je Nadežda slikala Seoski put u senkama bagremova i taraba, 1907, Pablo Pikaso upravo dovršava svoje Devojke iz Avinjona – prvu kubističku sliku. Srpski impresionisti, inače, kasne za francuskim najmanje šezdeset godina. Olja Ivanjicki je uspela da pretrči taj vremenski razmak u kome smo neutešno kasnili za svetom i da svoju štafetnu palicu donese do cilja. NJeni objekti, u duhu pop-arta, nastajali su pre nego što se ovaj pokret pojavio u NJujorku pod palicom čuvenog dilera Lija Kastelija. Leonid Šejka i ona odlazili su na beogradska đubrišta na Karaburmi i proglašavali za umetnost otpatke, pre no što ih je Raušenberg lepio na svoja platna. Kovčezi i police sa odbačenom starudijom, rana dela, tada još uvek vajarke, Olje Ivanjicki, prethodili su drvenim policama Lujze Nivelson. Odjedanput, u jednom periodu svog života, mlada Olja je otkrila istinsku umetnost - Leonarda da Vinčija - u koju je ušla ravna velikom majstoru. Na njenim autoportretima postignut je magični sfumato koji lebdi oko usana Leonardovih portreta. Dostigla je sami cilj slikarstva – rafiniranost i visoku veštinu. Prva i jedina dama Mediale bila je zaista virtuoz, mogla je da naslika sa lakoćom sve što bi poželela, a živela je u svom čarobnom svetu, kao devojčica, među ličnostima i haljinama iz bajke. NJen atelje, u staroj kući na Kosančićevom vencu 19, kroz koji su prošle generacije srpskih slikara, ličio je na Dikensovu prodavnicu starina. Okružena baroknim ogledalima, raskošnim zavesama, skupocenim tepisima i vandarmima na zidovima, Olja je volela da sedi na renesansnoj stolici koja je ličila ne presto, uvek odevena raskošno i sa mnogo mašte. I zaista, njoj je presto i pripadao jer je bila kraljica našeg slikarstva. Držeći se devize našeg pokolenja Živi brzo, umri mlad i budi lep leš, koju je izrekao DŽems Din, Olja je umrla u sedamdeset osmoj godini ostajući neprestano ljupka devojčica koja je slikala, vajala, pravila prva u Beogradu hepeninge i performanse, kreirala modu, i na kraju, i pisala zanimljivu poeziju. Kako vreme prolazi! Koliko do juče svi smo bili pomalo zaljubljeni u nju i sa divljenjem gledali njeno savršeno oblikovano mlado telo kako leti kroz vazduh u Savu na splavu veslačkog kluba Crvena zvezda na Adi ciganliji. Zanimljivo, budući da smo se vrlo često viđali, družili i sedeli za istim stolovima, nisam ni primetio da Olja stari. Za mene je zauvek ostala ona ista devojka raskošne i divlje kovrdžave kose koja je i u vreme najcrnjeg siromaštva umela da bude dama – pravi potomak belogardejske ruske emigrantske porodice, koja je u naše seljačke krajeve donela pramen carske otmenosti. Nažalost, sve je manje ljudi koji se sećaju Olje iz perioda dok je još skakala na glavu. Zamenio ga je period kada je glavom probijala granice slikarstva koje ostaje iza nje, svedočeći o njenoj večnoj mladosti. Vlada Veličković, slikar Nepristojno talentovana Kakav nenadoknadiv gubitak! Prazno mesto koje Olja ostavlja, teško da će se uskoro popuniti. Bila je maskota jedne sredine više od pola veka. Užasno talentovana, čak nepristojno talentovana (a i lepa), voljena i poštovana kao čovek, poštovana i voljena kao umetnik. NJenim odlaskom svi smo osiromašeni, i kolege i poštovaoci. Bila je retkost i dragocenost - ljudski, profesionalno, čak i medijski, krasio ju je jedan redak moralni integritet bez premca. Imaginacija i fantastika su joj bile okvir unutar kojega je delovala i stvarala. Izuzetno plodan opus Olje Ivanjicki ne bi trebalo da nestane zaboravljen. Beograd joj bar toliko duguje. Volela ga je toliko da joj nije padalo na pamet da u bilo kom trenutku potraži neko pogodnije podneblje. A mogla je. Da li je pogrešila? NJeno stvaranje je i te kako prevazilazilo granice unutar kojih je delovala. Odlazi praćena velikim i gromoglasnim aplauzom svih nas. Ide među svoje voljene zvezde.  Priredila Radmila Stanković