Kao vražija strašila

Napravio sam kratki igrani film pod nazivom Crvenkapa i uskoro će biti prikazan na Festivalu u Marselju. Platforma filma je moja doktorska teza Invisible gipsy, u kojoj pokušavam da objasnim elemente slike sveta u umetničkoj svesti Roma i evropskog sistema vrednosti kao interkulturalnog fenomena. Pozivam se tim povodom i na filozofe - Hajdegera, Jaspersa, Dekarta, Hegela, Vitgenštajna...Danica Aćimović, doktor filmologije, napisala je da ovaj film funkcioniše kao „zavodljiva poetska balada o slobodi, humanosti i dostojanstvu ljudskog roda.“ A šta sam ja hteo da pokažem ovim filmom? Najpre, jednu drugačiju emocionalnost posvedočenu od strane glumaca – amatera koji u svojim životima nose dramu. I zato moram najpre da govorim o njima. Vuk je Rom koji glumi nacistu, a u stvarnom životu je 70-ih godina prošlog veka radio kao štamparski radnik, slovoslagač u ilegalnoj štampariji nadomak Beča. Tamo je učestvovao u pripremi štampe knjige Mein Kampf Adolfa Hitlera, te po logici stvari znao sve o knjizi. Paradoks, zar ne? Baka iz filma je u realnom životu preživela holokaust, pod vrlo čudnim okolnostima ostala je živa zahvaljujući muzici i harmonici koju i danas svira. U filmu se pojavljuje i Crvenkapica, kurva na autoputu, koja je u stvarnom životu diplomirana glumica, a na prijemnom ispitu je govorila Čehovljevu Ninu, monološki tekst. Radi u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Republike Srbije. Ulogu lovca-skitnice igra Božidar, seoski muzičar, koji posle sloma Jugoslavije 90-ih kao beskućnik luta po regionu i zahvaljujući svojoj violini i pevanju, od ljudi dobija novac da bi preživeo. Dakle, transcendirani Romi postaju žrtve i povod egzekutoru... Vuk je reminiscencija na holokaust. I žrtvu te masovne zbornice zla, baka je ženski princip koji je dominantan u romskoj kulturi. Taj princip ima svoje tajne koje neromi primećuju kao mane... To je osnovni kvalitet romskog sistema vrednosti. Baka Bogorodica, ona je svetionik davno napuštenoj veri. Crvenkapa nosi stigmu mladih Roma koji su na vetrometini autoputa svetske magistrale koja mnogo ne brine o njihovoj budućnosti. Spajajući bajku i realne živote aktera, oslobodio sam prostor za analizu koja otvara nove dijaloge interkulturnih vrednosti. A šta sam zapravo želeo da pokažem ovim izborom svojih junaka? Tačnije, šta sam hteo da kažem ovim sistemom znakova koji govori o nepovezanosti najveće nacionalne manjine u Evropi, koja stigmatizovana očajnički pokušava da uspostavi sistem vrednosti koji destigmatizuje jedan etnos? Šta sam hteo sa ovim delom koje je na granici globalizacije i antiglobalizacije, te kao takva forma, forma eksperimentalnog žanra, odgovara svetu Roma koji je, ne svojom željom, postao nomadski. Želeo sam, pre svega, da kažem kako narod koji ima kulturu i tradiciju ne sme biti inferioran u svetu drugih. Romi su elitni instruktori nomadstva, te moguće je da će ovaj vek toplo preporučiti romsku kulturu života i preživljavanja kao recept za ozdravljenje evropskog i svetskog duhovnog kolapsa. Kada se rodi, čovek pred licem Boga dobije ime i prezime, a potom postaje deo kolektiviteta koji se zove nacion. Romi nisu učestvovali u nacionalnim državama, barem ne kao konstruktori, ali su bili žrtve istih tih tvorevina. Želeo sam da napravim film koji će pokazati romski smisao za kompoziciju, pa se bojim da bi zbog toga mogao biti nerazumljiv neromima. Priča je dislocirana, baš kao što su i Romi dislocirani, izvučeni iz konteksta stvarnosti, opstali za neromski svet kao vražija strašila. U svom etnosu Romi su opstali kao transcedirani žal za suštinskim vrednostima čoveka. Disharmoničnost filmske priče jeste suština romskog poretka u svetu danas. Ovim filmom sam hteo da ponudim dokaz drugačijeg predstavljanja Roma. On afirmiše pre svega njihovu umetničku vrednost i doslednost, te daje mogući pravac saradnje Roma i Evrope na bazi poštovanja kulturnih razlika. Stigma, kao okov nametnut Romima, jeste remetilački faktor u stabilizaciji ciljeva onog što se ne vidi, te ovakvo filmsko izlaganje ideja može Romima pomoći u oblikovanju svoje budućnosti i to tako da izbegnu greške koje su drugi činili. I još sam nešto hteo da kažem. Romi su narod šifrovane dijalektike euklidovskog duha. Znam da zvuči šašavo, kao i to da su Romi narod hedonističke transcedencije koji ne želi da živi po principima ustaljenih odnosa. To je narod koji nikada nije bio agresivan, ali je bio žrtva. Biti i ostati čovek, prizemna kulturološka nadmoć nije imperativ Roma. Širina Roma je u opraštanju satanskih vrednosti drugih naroda. On može da zaboravi - to je kolosalna snaga Roma. I verovali ili ne, romski narod i kao žrtva može da osvesti i one narode koji misle da imaju superiornu moć paradigme glorifikacije čoveka. Narod najvišeg stepena religioznosti smeje se dželatu, pokazuje mu prostore i vidike. Niko ne zna da se toliko raduje i toliko da tuguje kao Romi. Veličanstvenost tog duha nema osećaj superiornosti, ali ima osećaj za očuvanje porodice, jer Romima samo porodica čuva identitet. Autor je akademski slikar, magistar, multimedijalni umetnik iz Novog Sada