Godine tuge

Bio je sam kraj oktobra 1999. godine. Javio mi se Dragan Nikolić i pitao da li bih napravila intervju sa Žarkom Lauševićem. I to sutra, jer on sutra odlazi za Ameriku. Sada to mogu da kažem, a onda sam napisala onako kako stoji u intervjuu koji je tada objavljen i sada ga ponovo štampamo. Dragan je došao po mene i odvezao me u Žarkov i Anitin stan, u jednom od beogradskih naselja. Supruga Anita i mala Jana, njihova kći, već su bile u NJujorku. Tada sam ga videla prvi put posle onog leta kada je otišao u Crnu Goru. A pre nego je krenuo na taj kobni put, sedeli smo preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Poletu, bio je još neko sa nama, ne sećam se ko, i sve troje smo tvorili neki čudan razgovor. Prvo što sam primetila kada sam ušla u stan, bile su slike po zidovima – Žarkove. Slikao je u zatvoru. Prvi put sam spoznala taj njegov talenat. Hteo je da govori za NIN, rekao mi je da ima poverenja u mene, i molio da mu taj razgovor pošaljem mejlom, da ga vidi pre nego ga objavimo. I tako me je taj mejl koštao dve trećine razgovora. Kada sam skinula sa trake celu našu priču, bilo je tri NIN-ove stranice teksta, a posle dva skraćivanja jedva sam sačuvala jednu. Tadašnji glavni urednik, Stevan Nikšić, planirao je da ta ekskluzivna ispovest bude naslovna strana, a kako je Žarko drastično skraćivao tekst, moj dragi kolega i prijatelj se našalio: Vidim ja da ćemo do srede imati naslovnu stranu bez priče. Gledaj da bar ostavi naslov! A Žarko je čistio tekst od svake moguće dvosmislenosti, od najmanje nejasnoće koja bi mogla da uzbudi porodicu ubijenih mladića. I samo mu je to bilo važno – da im ne nanese još više bola no što im je naneo. Ondašnje obećanje ne mogu da prekršim ni danas, i taj integralni razgovor sam uništila, jer sam se u jednom trenutku istinski uplašila da bih mu mogla nenamerno nauditi. Naime, kada je objavljen intervju, zvale su me kolege iz silnih redakcija da me pitaju imam li nešto što mi je preostalo i za njih, neki su nepristojno insistirali sa više nego pristojnim materijalnim ponudama, a ja sam u strahu da mi neki haker ne provali u kompjuter, jednostavno uništila sve pod fajlom laušević. U moje ljudsko razumevanje spram Žarka bile su utkane godine poznanstva i lepog druženja, prijateljstvo sa njegovom taštom, majkom njegove prve supruge Maje, mojom divnom koleginicom iz Podgorice Ksenijom Milić. Ksenija je umrla pre neku godinu, i ne znam nikoga ko je bio tako voljena majka, a naročito baka, kao ona. Žarkova i Majina deca, Dušan i Asja su je naprosto obožavali. A ona je samo strepela nad njima posle onoga što se dogodilo sa Žarkom. Umela je da ih čuva, da ih krije kada bi leti dolazili kod nje. Te večeri sa Žarkom i Draganom Nikolićem (malo je ljudi koji umeju da budu uz kolegu, prijatelja, kada je najvažnije i najteže, kao što to ume Dragan) smejala sam se čuvenim Gaginim štosevima. Pravio je viceve i na račun zatvora, jer samo bi on umeo tako ljudski da osokoli čoveka. Žarko je dodavao natruhe samoironije. Čemu je uvek bio sklon. I nekako čudno, za novinara neverovatno, nisam se previše radovala što ću eto, jedina, imati njegovu poslednju ispovest pred odlazak iz Beograda. Tačnije, bila sam veoma tužna. Baš kao što će on biti svih proteklih godina u NJujorku. Suštinski uništeno biće, čovek koji je radio kao fizički radnik da bi pobegao od sebe, ali i da bi sa porodicom preživljavao. Kada mi je glumac Željko Dimić pokazao snimak njihove duodrame Emigranti, u kojoj je od Mrožeka ostao samo naslov, gledala sam glumca koji je, posle sedam godina neigranja, opet bio veliki, možda još veći nego u obožavanim filmovima kao što je bio Oficir s ružom, ili u seriji Sivi dom, ili u najboljim predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao što je bila Hrvatski Faust. Nije to mogao biti nikakav veliki povratak na scenu dobitnika Sterijine i drugih najviših nagrada, iako je predstava igrana u NJujorku i u još nekim gradovima Amerike, naravno, na srpskom, što znači uglavnom za naše ljude. Ali, u sat vremena igre, mogli ste videti ne samo glumačku veličinu, već i tragediju glumca. Posle toga više nije igrao, mada su poneki, ovde, povremeno uzvikivali njegovo ime. On je za to vreme radio po NJujorku sve i svašta, da bi se u poslednje vreme potpuno posvetio slikanju. Zajednički prijatelj mi je pričao da je slikao izvanredne portrete i – ikone. Jedne noći, posle neke premijere u Ateljeu 212 kada se dobro zaselo i uz muziku veselilo, neko ga je pozvao na mobilni telefon i svi redom smo mu kazali poneku rečenicu, a u stvari je trebalo da čuje neku pesmu. Tada sam se setila kako me je jednom zvao iz NJujorka da mi kaže kako je dobio kasetu na kojoj je snimljen kabare Gorana Sultanovića Putuj Evropo i kako ga je to gledanje potpuno rasturilo. A ja sam mu se poslednji put javila posle jedne emisije Olje Bećković kada je utisak nedelje ilustrovala urlanjem i prekidom izvođenja predstave Sveti Sava, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bilo je to gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice, a pop Žarko Gavrilović je na sav glas vikao jer Sveti Sava Siniše Kovačevića nije bio po njegovoj volji. Laušević je bio meta neviđenih napada. NJegove ljudske nevolje su tada počele. Sustigle su ga deset godina kasnije. U NJujorku je, govore prijatelji koji su ga viđali, bio srećan kada ih vidi, veoma nostalgičan i tužan