Nasilje jedne kritike

Istorija srpske književne kritike I-II (Matica srpska) akademika Predraga Palavestre fascinira zahvatom i ambicijom i začuđuje naučnim slabostima. Izuzetno je zanimljiva za čitanje, jer ostrašćeno govori o naravima srpskih kritičara, I potencira njihovu svađalačku dinarsku psihologiju i ideološke isključivosti. Umesto da kritički-racionalno sudi o tekstovima, Palavestra grdi ili zanosno veliča ličnosti kritičara. Neke žive, dostojne poštovanja, sahranio je, a nekim umrlim, nespornog značaja, porušio je spomenike. Zbog subjektivnosti i nasilja u vrednovanju tekstova ova Istorija, koju neki smatraju kapitalnim naučnim poduhvatom, predstavlja poraz književne kritike kao naučne discipline. Sa svim svojim slabostima ovo dvotomno delo je poduhvat kakav naši intelektualci retko čine jer za većinu još uvek važi opaska Jovana Cvijića da nemaju istrajnost volje ni za kakav dugoročan i sistematičan rad. Prvi od njena dva toma ima u temeljima 25 debelih tomova Srpske književne kritike koji su rađeni u „Institutu za književnost i umetnost” od 1975. do 1995. pod rukovodstvom akademika Palavestre. Drugi tom, koji prikazuje kritiku poslednjih 70 godina, od Drugog svetskog rata do 2007, rezultat je njegovog samostalnog rudarskog kopanja, sabiranja, klasifikovanja i tumačenja. Dva toma ove Istorije prate razvoj kritičke misli i književnosti kod Srba od „praskozorje modernog doba” i „početnih oblika književne kritike”, od Zaharija Orfelina (1726-1785), Dositeja Obradovića (1739-1811) i Vuka Karadžića (1787-1864), sve do kritičara današnjih dana, do Bojana Jovića (1963) i Tihomira Brajovića (1962). U takvom istorijskom luku od dva i po veka Palavestra je na 814 stranica teksta (907 stranica sa biobibliografijom i registrom imena), obuhvatio (drugi su izbrojali) ukupno 330 kritičara, od kojih je 208 zaokruženo ili ovlašno portretisao. Kao naučno delo, ova Istorija pokreće pitanja već od prve stranice. Suočen sa dva obimna toma, čitalac, ali i naučnik, mora se pitati zašto ga autor ne obaveštava o namerama, o definiciji osnovnih pojmova, o strukturi dela, o kriterijima kojim su razgraničeni periodi, grupisani kritičari, ocenjivani tekstovi, o cilju i metodu. Umesto uvoda s takvim sadržajem pisac ove Istorije prikazuje evoluciju shvatanja književne kritike kroz istoriju srpske književnosti, počev od Stojana Novakovića, Svetislava Vulovića i Andre Nikolića, preko LJubomira Nedića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, do naših savremenika Bogdana A. Popovića, Mihajla Pantića i Gojka Božovića. Šta je „književna kritika”: Autor je svesno ostavio da se o njegovom shvatanju kritike, o njegovoj književnoj aksiologiji i logičko-epistemološkim načelima zaključuje na osnovu sudova i ocena koje izriče o kritičarima. Treba biti delfski ronilac, pa to uspeti. Zašto? Kritika je jedna reč i jedan pojam, ali znači mnogo stvari i obuhvata mnoge oblasti. Kroče je pisao: „Kritika znači sud, a sud pretpostavlja kriterije prosuđivanja, a kriteriji prosuđivanja pretpostavljaju pojmovno mišljenje, a pojmovno mišljenje pretpostavlja odnos s ostalim pojmovima; a odnos pojmova, na koncu, jeste sistem ili filozofija.” U Palavestrinoj kritici kritike (Istoriji) mnogi sudovi su isuviše lični, proizvoljni, izvan dokazivanja, da bi se mogao lako prepoznati njegov logički koherentan i sistematski razvijen kategorijalni niz: sud, kriterij, pojam, mreža pojmova, filozofski sistem. Zbog toga ovo delo obiluje nepreciznim određenjima i nedorečenostima, neujednačenostima, asimetrijama i protivrečnostima. Evo nekih primera. Obimom pojma „književna kritika” Palavestra je obuhvatio skoro svako pisanje o knjizi i piscima: antropološke oglede, monografije i eseje, studije i psihološke portrete pisaca, magistarske radove i doktorske teze, recenzije i programske tekstove, memoarske zapise, književne pamflete, polemike i reklamerska novinska piskaranja dnevnih kritičara, koja su, po njegovom mišljenju, kritiku spustila „na nivo ulice”. Ako se našlo mesta za razmatranje antropoloških ogleda, zašto u ovoj Istoriji nije bilo mesta za pozorišnu kritiku. Ona je, takođe, oblik književnog stvaralaštva, vrednuje dramski tekst, koji je poseban književni rod, i istovremeno vrednuje pozorišno stvaralaštvo koje je veoma često zasnovano na književnom tekstu. Palavestra samo pominje imena nekih pozorišnih kritičara, a ne zanimaju ga njihovi tekstovi kao ni ogledi i druga vrsta literature o pozorištu. Da Srbi imaju Jana Kota, on ne bi ušao u ovu Istoriju. Ako je kritičar svako ko piše o knjigama i piscima zašto onda na više mesta autor Istorije potencira značaj kritičara, kao npr. kada podržava mišljenje Bogdana Popovića za koga su „odlike dobrog kritičara: urođeno nežno osećanje (senzibilitet), živa mašta, opšte obrazovanje, književna kultura, poznavanje jezika, pravilan sud, stručno znanje, poznavanje čoveka i veliko iskustvo života”. Iz tekstova nekih autora koje razmatra u ovoj Istoriji s Marsa se vidi da nemaju nikakve kompetencije ni u nauci o književnosti, a kamoli u drugim naučnim disciplinama. Svaki istoričar će pogrešiti u objektivnom odmeravanju istorijskog značaja pojedinih kritičara. To nije slabost, nego neminovnost, jer istorije i najegzaktnijih nauka obiluju pogrešnim teorijama i iracionalnostima. Ali, ovde se ne greši samo u proceni značaja kritičara, već je nekim kritičarima koji su dobili najveće pohvale dat manji prostor nego drugima o kojima se ne govori s tolikim zanosom. ideološke (dis)kvalifikacije: O Marku Nediću u Istoriji nisu izrečene ni približno visoke ocene i superlativi kao o Gojku Tešiću, za koga Palavestra kaže: Tešić je „postao jedan od najbolje obaveštenih i najpouzdanijih istoričara srpske književne avangarde”… „Tešić je ostvario podvige bez premca u istoriji srpske književnosti”… „Velik istraživač. Strpljiv bibliograf i dragocen stručnjak …” Uprkos tolikom značaju Gojko Tešić je dobio znatno manji prostor u odnosu na Nedića (za trećinu). Petar Pijanović, profesor književnosti, napisao je posebne studije o najvećim savremenim srpskim piscima: Paviću, Pekiću, Kišu, Bulatoviću, a u ovoj Istoriji posvećena mu je samo stranica prostora više nego Teofilu Pančiću, za koga akademik Palavestra kaže da je „kolumnista” koji se „javljao povremeno i kao književni kritičar“. Pijanovićev ozbiljan rad je potcenjen i u odnosu na niz drugih imena. Palavestra se često više bavi ličnostima kritičara i njihovim političkim ideologijama nego njihovom književnom kritikom. Zbog ideologije su, u Istoriji sahranjeni živi Radomir Konstantinović, Muharem Pervić..., a umrlima, poput Marka Ristića i Zorana Mišića, srušeni su i zasluženi spomenici. Za osam Konstantinovićevih tomova iz kolekcije Biće i jezik (obima oko 4000 stranica, u kojima je kritički razmatrano 113 istaknutih imena naše književnosti) Palavestra će priznati da su „jedinstven kritičarski poduhvat“, i umesto da objasni zašto je to „kritičarski poduhvat“, u nastavku iste rečenice ističe da je iza tog poduhvata „stajala tadašnja država“. Kada priznaje da „slična zbirka ogleda dotada nije postojala u srpskoj književnosti“, odmah dodaje netačan podatak: „Dok ih je pisao (1970-1980) autor je imao status visokog državnog činovnika.“ U gomili sličnih sudova, književno irelevantnih, autor Istorije, između ostalog, kaže: „Konstantinović je bio strast ždanovska, ruka hajdegerska“. „Konačno se ustalio ’na liniji’ političke ispravnosti, dobro viđen i ’podoban’ u prvim redovima književne i političke avangarde, upotrebljiv protiv onoga što je smetalo partijskoj nacionalnoj politici preuzetoj od Kominterne.“. „Ceo poduhvat Biće i jezik je nagrađen najvišim državnim nagradama“. U žaru da ocrni, akademik Palavestra je zaboravio da je i iza njegovog projekta od 25 tomova Srpske književne kritike, stajala i Brozova i Miloševićeva država, kao što je današnja država finansirala i ova dva toma njegove Istorije srpske književne kritike. Takav zaborav je tipično za moral nekih srpskih građanskih intelektualaca: danas preziru partijske države Broza i Miloševića, a od njih su uzimali i zvanja i novac. Konstantinović je za deset godina pisanja ogleda Biće i jezik bio samo godinu dana savetnik ministra za kulturu; ta činjenica je manje težine od druge, da je akademik Palavestra od 1979. više godina bio visokopozicionirani državni činovnik, kao direktor Instituta za književnost. Obe činjenice su jednako besmislene. Evo kako Palavestra citira i gradi sudove i ocene o vrednosti Konstantinovićevih kritičkih ogleda. Ogled o Desanki Maksimović, obima 95 stranica, Palavestra će pomenuti samo jednom citiranom rečenicom, koja glasi: „Desanka Maksimović je odviše konzervativna da bi bila naivna“ (590). Ni reči više. Na ogled o Dučiću, obima 109 stranica, osvrnuće se opet samo citatom: „Dučić je prikazan kao ’tragični duh koji traži harmoniju, a nalazi simetriju’, a inače nudi ’stihotvorstvo umesto poezije’“. Neće reći ništa više ni o Konstantinovićevom razmatranju poezije Milana Rakića, (63 stranice) sem sledećeg citata: „Rakić je ’odviše nametljiv sluhu, sve teže se daje duhu’.“ Navešće slično još nekolika imena, a stotinu ostalih pisaca kojima se Konstantinović bavio u delu Biće i jezik i u drugim spisima, neće ni pomenuti. Naravno da se u ovakvom delu i nije mogao baviti pojedinačnim ogledima. Tendenciozno citiranje i logika implikacija i opštih sudova jedna su od najvećih mana ove Istorije. apodiktički sudovi: Na Konstantinovića se od prve rečenice, preko nekoliko stranica, sručuje bujica negativnih apodiktičnih sudova. A onda se, neočekivano, kao grom iz vedra neba i suprotno intenciji svega do tada rečenog, kaže da ogledi iz knjige Biće i jezik „predstavljaju osobeni doprinos Radomira Konstantinovića srpskoj književnoj kritici...“ Niti se vidi iz čega je takav sud proizašao, niti ga, makar u dve rečenice, Palavestra obrazlaže. Jer jako žuri da u nastavku iste rečenice kaže da je Konstantinović kao „rečiti filozof titoizma ponajviše radio protiv same književne kritike“, bio „više politički agitator i propagator u službi jedne partije i partijske ideologije nego kao objektivni, mirni i ubedljivi kritičar u službi književnosti”. Palavestrini sudovi imaju atraktivnost, ali kada pogledamo šta takvi sudovi izriču pada u oči da su ili protivrečni ili konfuzni. Kako su Konstantinovićevi ogledi mogli da „predstavljaju osobeni doprinos srpskoj književnoj kritici“, ako je on bio „više politički agitator i propagator u službi jedne partije” nego „kritičar u službi književnosti”. Može li se bez predanosti književnosti dati „osobeni doprinos srpskoj književnoj kritici“? Šta uopšte znači reč „osoben“? Od Palavestrine Istorije se očekivalo da objasni kojim vrednostima je Konstantinović, kao kritičar, dao „osobeni doprinos srpskoj književnoj kritici“. O tome ova Istorija ne govori? Zašto u Istoriji književne kritike Palavestra razmatra Konstantinovićevu Filosofiju palanke ako sam kaže da to delo „i nije književni već antropološki ogled“? Ali ni taj ogled ne analizira objektivno, razmatrajući valjano njegove teze, oštre uvide, dobre strane, i pokazujući šta i zašto smatra promašenim i pogrešnim. Citira rečenicu: „Iskustvo nam je palanačko“ da bi osnažio tezu da je reč o „programskoj osudi srpskog mentaliteta“. U „analizi“ tog dela reći će da je Konstantinović, bio „upotrebljiv protiv onog što je smetalo partijskoj nacionalnoj politici, preuzetoj od Kominterne“; da „niko u Srbiji nije sa toliko zle volje pisao o sopstvenom narodu“; da se „niko nije više stideo duhovnih korena i sopstvene kulture...“ pojmovna zbrka: Sličnim postupkom Palavestra meri i sagledava delo Marka Ristića. Za njega kaže da je „bio jedan od onih retkih kritičara koji su se u prvim redovima srpske književnosti održali zbog mesta koje su zauzimali u književnom životu i zbog ugleda koji su uživali u javnosti. Kada se ta sveća ugasila, njegova književna ideologija se rasula, a uticaj u kritici je znatno opao“. Navedeni iskaz deluje samorazumljivo, ali postaje problematičan kada se zamislimo nad njegovim značenjem. Šta znači biti, kao kritičar, u „prvim redovima srpske književnosti“? Kakav je to vrednosni sud? Šta znači izraz zauzimati „mesto u književnom životu“? Ako se Ristić kao kritičar „u prvim redovima srpske književnost održao“ zahvaljujući mestu u književnom životu, o kakvom mestu je reč i kako ga je zauzeo, o kakvom javnom ugledu je reč i kako je stečen. Zar takvom stavu ne protivreči Palavestrino priznanje: „To ne znači da Marko Ristić nije imao pravog kritičarskog dara, dobar stil, jaka merila i nesumnjivu kritičarsku individualnost. Naprotiv, te vrline su uvele Ristića u red najznačajnijih kritičara moderne srpske književnosti, kako u razdoblju između dva svetska rata, tako i u vremenu posleratne partijske kulture. Bez njegovog ličnog dara, osobenog stila i snažnog nastupa ni povoljna društvena klima ni politički vetrovi ne bi mu obezbedili toliki književni autoritet, kakav je u srpskoj književnosti imao punih pedeset godina.“ Naveden primer nije slučajna pojmovna smutnja. Ona je odlika stila. Odmah nakon navedenog citata, Palavestra kaže: „Kao kritičar književnosti, Marko Ristić je imao dosta jednostavna shvatanja.“ Pitamo se: ako je Ristić imao „jaka merila“ i „nesumnjivu kritičarsku individualnost“, kako je, kao kritičar književnosti, mogao imati „dosta jednostavna shvatanja“. Šta znači imati „jaka merila“ i „nesumnjivu kritičarsku individualnost“ videli smo iz gore pomenutog stava Kročea. Imati „merilo” u kritici znači imati „kriterije prosuđivanja”, kojih nema bez velikog pojmovnog znanja, bez sistema, bez filozofije. Ako je, dakle, Marko Ristić imao „jaka merila” on je morao imati sistem i filozofiju, tj. veoma široko razumevanje bića književno-umetničkog dela i širu književnu i opštu kulturu. (Malo kasnije Palavestra će priznati da je Ristić imao „široku evropsku kulturu.”) Izraz: „dosta jednostavna shvatanja” uvek znači odsustvo šireg i kompleksnijeg znanja i razumevanja, znači i uskost i plitkost, a iz plitke i uske osnove ne mogu nastati „jaka merila”. Sa „dosta jednostavnim shvatanjima” Ristić nije mogao, kako kaže Palavestra, stati „u red najznačajnijih kritičara moderne srpske književnosti“ i biti „neosporni prvosveštenik srpskog nadrealizma i srpske književne avangarde“. „popust” za ĆosiĆa: Akademik Palavestra protivreči svojim stavovima i kad kaže o Ristiću: „Bila je to, umnogome, više jedna književna politika nego jedna književna estetika...” Kako je Ristić sa „književnom politikom” i bez „književne estetike” mogao biti u srpskoj književnosti ono što Palavestra tvrdi: „Posle Jovana Skerlića Marko Ristić je, u svom prostoru, bio najizrazitiji nosilac kritičarske energije i moćan orijentir književnih tokova...“ Protivrečna tumačenja autor Istorije iznosi i na mnogim drugim mestima.. Kada na kraju drugog toma pojedinačno portretiše današnje kritičare, među kojima su, pored desetina drugih, Aleksandar Jerkov, Mihailo Pantić, Vasa Pavković, Tihomir Brajović, Gojko Božović… retkom veštinom taktičkog podešavanja i nijansiranja ocena ističe ono što bi svako od njih želeo čuti o sebi. Portretiše ih skoro po ukusu njihovog samoljublja, a za njihove mane, koje nekad samo nagovesti, nalazi otmene reči i fraze, ili ih ušuškava laskavim priznanjima, kako bi im se i mane mogle svideti. U takvoj igri zaboravlja da je na početku prvog toma već sahranio čitavu generaciju današnjih kritičara, u kojoj su i pomenuti. O današnjoj kritici u tekstu „Shvatanje kritike u srpskoj književnosti“, Palavestra kaže: „Postala je nezanimljiva, nejasna i loše pisana, bez duha, privlačnosti i bez ličnog autorskog pečata, teška, hladna kao alatna gvožđurija. Namenjena jednom sasvim uskom krugu ljudi ili potrošačkom tržištu… kritička misao se izgubila među tezgama sa pomodnom, lažnom, i konfekcijskom robom… rasulo kritičkih postupaka, poremećaj u vrednovanju i shvatanju kritike… Danas sve više kritičari liče na estradu – pišu pesme, pripovetke i romane, kako bi se po zakonu tržišta, održali na površini javnosti: publish or perish (objavljuj ili nestani)”. Palavestra je ličan, neodmeren, proizvoljno i nekritički sudi, ne samo kada napada, nego i kada hvali. Primer za to su, između ostalih, portreti Borislava Mihajlovića Mihiza i Dobrice Ćosića. Ne postupa sa Ćosićem kao sa Konstantinovićem, Ristićem ili sa Radovanom Zogovićem. Ne zamera Ćosiću što je plovio Brozovim jahtama. Pomenuo je, ali mu ne prebacuje, što je bio član Komunističke partije do 1968, i jedan od pisaca čuvenog Programa Saveza komunista Jugoslavije. Kad priznaje da je Ćosić „pokriven partijskim rečnikom vladajuće kulture“, odmah ga citira da pokaže kako je i tada Ćosić tražio „hrabrost saznanja, hrabrost u istinama, hrabrost za njihove posledice i zahteve.“ Uz Ćosića ne pominje „partijski agitprop“ već ističe da je pisac Akcije „nastavio tragom Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića i Jovana Skerlića...“ i da je „osavremenio i obnovio prosvetiteljsku i kritičku tradiciju srpske književnosti“. uzbudljivo štivo: Sveukupne slabosti ovog naučnog dela učinile su ga veoma uzbudljivim štivom za čitanje. Iz dva toma Palavestrine Istorije srpske književne kritike mogla bi se načiniti knjiga pod nazivom „Karakteri srpskih kritičara“, obimnija i zanimljivija od slavnih Teofrastovih Karaktera. Evo kako izgledaju naravi nekih pisaca u Palavestrinoj književnoj karakterologiji. Za Zorana Gluščevića kaže „Imao je tešku ruku i namršten stav, podozrivost tržišnog inspektora i i tvrdo srce sudskog izvršitelja. Neljubaznost, nadmoć i osornost ispoljavao je više prema malima nego prema moćnima.“ Marko Ristić je „imao nastup književnog inkvizitora, jakobinsku strast“; „presuđuje bez dokaza i kritičkih tumačenja“. Uz to: „Svadljive naravi i drskog nastupa, rado je ulazio u polemike i zametao kavge, pravio neprijatelje i tamo gde je mogao imati prijatelje.“ „Nikoli Miloševiću je, kao kardinalu Rišeljeu, bila dovoljna samo jedna rečenica da svog protivnika pošalje na vešala.“ Milosav Mirković je „olako delio uvrede i udarce i rado izazivao književne čarke...“ Sve do sada rečeno pokazuje da je u ovoj Istoriji potpuno neusklađena logika pojmova i kritičkih sudova, opšta gnoseologija i književna epistemologija, aksiologija i metodologija. Autor nastoji da sledi stil pisaca totalne istorije i prati živu interakciju društvenih, kulturnih, umetničkih i književnih ideja kroz dva i po veka srpske duhovnosti. Ali to preplitanje ideja vrši bez neophodne sistematski i metodološki razrađene podloge, spontano, kao da asocira na Frojdovom kauču. Otud je Istorija sva u protivrečnostima. Pisana je s ambicijom da afirmiše srpsku duhovnost, a kao nenameravana posledica desilo joj se to da je najizrazitije nosioce srpske kritičke misli predstavila kao „jezuite”, „jakobince”, „ajatolahe”, kao „prgave”, „podozrive”, „zlovoljne”, „svadljive”, „svojeglave”, „jetke”, „osorne”, „sarkastične”, kao „inkvizitore” i „kardinale” koji zbog „jedne rečenice šalju na vešala”. S takvim psihoportretisanjima Palavestra kao da vrši „programsku osudu srpskog mentaliteta“ jer po ovoj Istoriji izgleda da nam je duhovno „iskustvo palanačko“. Kritičari o Istoriji… U nekoliko novinskih intervjua sa autorom Istorije srpske književne kritike, a posebno u časopisu Letopis matice srpske, istaknuto je da je reč „o kapitalnom poduhvatu”. Časopis Književnost je doneo temat sa promocije u Matici srpskoj, u kome je Bogdan A. Popović naglasio da je “posredi kolosalan kritički poduhvat”, a akademik Radovan Vučković istakao „da se radi o jednom iscrpnom i temeljno urađenom književno-naučnom delu kakvih nismo imali u prošlosti, a kakvih neće biti ni u budućnosti”. Vučković je, međutim, primetio da u pogledu podele prošlosti i razvrstavanja kritičara Istorija ne donosi ništa novo jer je „izlaganje o kritici” uklopljeno u „već opšteprihvaćenu periodizacijsku podelu”. U horu javnih pohvala izdvojio se glas Sonje Veselinović koja je u Književnosti ukazala da „glorifikujući intelektualnu građansku elitu”, Palavestra „ne uspostavlja ni neophodnu istorijsku niti naučnoistraživačku distancu, već ih tretira kao apsolutne vrednosti”. Kao primer, istakla je da je Palavestra samo ukazao na oprečna mišljenja o Jovanu Popoviću i Jovanu Skerliću, ali ta mišljenja „ne obrazlaže pomnije, a neke od protivnika kasnije u knjizi potpuno će diskreditovati”. Veselinovićeva je takođe uočila da Palavestrin portret „ne ide naruku Zoranu Mišiću čije nesumnjive književno-kritičke zasluge u Istoriji bacaju u zasenak politička uverenja.” Na raspravi održanoj u Institutu za književnost Ivo Tartalja je istakao da je reč o izuzetnom podvigu kojim je obuhvaćeno 330 kritičara i koji ima više slojeva za sagledavanje. Ukazao je na tri: samu kritiku, književnost koja se ogleda kroz kritiku i odjeke o kritici kritičara. Za ovu Istoriju Tartalja je rekao da je „vrlo živopisna, da portretiše jakim bojama, da ima probrane citate i da je nadahnuta”. Takođe je istakao da Palavestra izvlači na osnovu kritike karakteristike kritičara kao ljudi, pa se u ovoj knjizi mogu naći reči za naravi kritičara, kao što su: „ličan, prgav, isključiv, trezven, svojeglav, jedak, svadljiv, kočoperan, osobit…” Za Mira Vuksanovića Istorija je „Palavestrin periodni sistem srpskih književnih kritičara” i „mendeljejevski urađen posao”. Mirjana Stefanović je pitala „šta je to što nauku od Skerlića do danas ometa da prosvetiteljstvo vidi drugačije”; istakla je važnost ove knjige i uočila da je „od svih avangardnih kritičara najviše prostora u njoj posvećeno Vinaveru, a tu je najviše citata iz radova Gojka Tešića”. Dušan Ivanić je mišljenja da bi najadekvatniji naslov za ovakvu knjigu glasio: „Istorija srpske književne misli o književnosti”. Primetio je da u Palavestrinom prikazu Kostića i Nedića nema o čemu su oni pisali, nego kako su to radili”, dok kod nekih drugih „često govori samo o tome šta su neki kritičari pisali o kritici”. Ivanić se nije složio sa ocenom da je „kritika prvostepeni žanr, jer se takvom tvrdnjom kritika postavlja iznad književnosti”. Nije se složio ni sa Palavestrinom tvrdnjom da je „književna kritika prva moderna vrsta koja je pravovremeno došla”. Smatra da ovoj Istoriji „nedostaje disperzija srpske kritičke regionalne raznolikosti”. I da u njoj „nema Desnice koji je imao izuzetne kritičke članke o književnosti”. Takođe je istakao da su u Istoriji „nekad prevelika uopštavanja”, a povodom problema akulturacije postavio pitanje: „Da li je Dositej izneverio srpsku kulturu?” Naglasio je da „postoji upadljiva razlika između prvog i drugog toma, i da drugi tom, koji je Palavestra radio sam, bez prethodnih radnji, ima mnogo oštrih sudova”. Mile Aćimović Ivkov je istakao da Istorija ima „brojne načelne ocene i uopštavanja”, da je njen „stil udaljen od naučnog, diskursivnog”, da ima „neprincipijelnost i nekoherentnost, iako se izvana sve drži”. Naglasio je da knjiga „ima egzemplarnih grešaka, kakvi su neki netačni podaci o Vladislavi Gordić. Takođe je ukazao da se „o Novici Petkoviću kaže da je zasnovao školu, a na kraju se tvrdi da mu nije pošlo za rukom da zasnuje svoju školu”. Slično se, istakao je Ivkov, „kaže da je Jovan Deretić robovao pozitivističkom metodu, a onda se ističe da je Deretić došao do prvog sveobuhvatnog shvatanja istorije književnosti”. Ivkov je izneo „pohvale za sveobuhvatnost, za širinu i sintezu antropološkog, kulturnog i istorijskog”, ali je naglasio da knjiga „robuje isključivostima, da su neke ličnosti samo pomenute, kao npr. Vladan Nedić, a neke su veoma opširno razmatrane, poput Mileta Perišića, koji sebe i nije smatrao književnim kritičarem. Ivkov je zamerio što je Slavko Gordić dobio tri puta manji prostor od Perišića, što je ”dat veliki prostor Mihizu čiji učinak u književnoj kritici nije ni znatan, ni obiman” i istakao da je „za književnu kritiku, od Mihiza, mnogo više učinio Zoran Mišić”, te da je „precenjen i značaj Branka Lazarevića”.