Samit koji je unapred bio „osuđen na uspeh“

Predsednici Rusije i Sjedinjenih Država potpisali su u Moskvi memorandum pod nazivom „Sporazum o strateškom nuklearnom naoružanju“ na osnovu koga, će početkom decembra, biti potpisan novi dogovor o smanjenju atomskog arsenala dve zemlje. Prema tom memorandumu, količina atomskog oružja biće, tokom sedam godina posle stupanja na snagu novog sporazuma, biti smanjena dvostruko, tako da ostane između 1.500 i 1.675 jedinica i 500-1.100 raketnih nosača. Dogovoreno je i da se aktivira dijalog o stvaranju centra za razmenu podataka o lansiranju raketa. Budući sporazum treba da poveže ofanzivno i defanzivno naoružanje, kaže se u memorandumu, Činjenica da u dokumentu nema podataka o tačnom broju raketa, govori da se predsednici nisu dogovorili povodom američke protivraketne odbrane u Evropi. Ruska strana insistira da se taj problem veže za broj raketa koje će ostati svakoj strani posle uništavanja viška. Logika prilično jasna – potrebni odbrambeni potencijal je jedan ako nema atomskih raketa u Evropi, a ako su one pred vratima, sasvim drugi. U pripremi ovog dokumenta upravo u tome je bio glavni problem, američka strana je insistirala da se u ovom dokumentu obavezno nađu brojke, dok je Rusija insistirala na odgovoru šta će biti sa PRO. Izostanak brojki govori o izostanku dogovora. Na konferenciji za novinare, američki predsednik je još jednom uverio svog ruskog kolegu da Amerika nikad nije imala iluzija da će rakete u Poljskoj zaustaviti „moćni ruski arsenal“, ali da je veoma važno da zaustave „jednu, dve ili deset raketa“ koje bi poletele iz Irana ili Severne Koreje. Medvedev je ponovio svoj stav koji je suprotan američkom, ali je izrazio zadovoljstvo što sad Amerika o tome hoće da razgovara. Ranije je, kaže, bilo uglavnom tako da su SAD govorile – „to je svršena stvar, vas se ne tiče, ali vas i ne ugrožava. A tiče nas se, i te kako“, naglasio je ruski predsednik. Potpisana je i zajednička izjava o Avganistanu i tranzitu u tu zemlju, kao i okvirni dokument o razvoju saradnje između oružanih snaga i memorandum između ministarstava zdravstva Rusije i Amerike. Dva predsednika su se dogovorila da se formira predsednička komisija o saradnji koja će se baviti ukupnim odnosima, uključujući i vojne. Iako su potpisana dokumenta prilično okvirna i reklo bi se formalna, činjenica je da pružaju šansu za dalje pregovore. Uz pokazanu dobru volju, to i nije baš malo. Odavno u odnosima između Rusije i Amerike nije bilo ovoliko uzbuđenja koliko se moglo videti uoči dolaska američkog predsednika Baraka Obame u Moskvu. Svi su očekivali da se dogodi čudo i da dva predsednika pritisnu dugme i resetuju kompjuter koji već neko vreme stoji ukočen na stranici koja beleži odnose gotovo na ivici hladnog rata. A reč je o zemljama koje zajedno poseduju 95 procenata ukupnog atomskog arsenala u svetu! I odavno nijedna informacija nije mogla da počne rečima „Rusija i Amerika su se dogovorile“. Putin i Buš su se privatno lepo slagali, jedan o drugom najlepše govorili, ali njihova druženja na ranču u Teksasu ili u Peterburgu nisu imala ekvivalent u saradnji dve zemlje. Dok je Rusija uporno insistirala da sa Amerikom vodi dijalog na ravnopravnoj osnovi, s druge strane okeana su stizale vesti o uslovima koje treba da ispuni da bi se desilo ovo ili ono, a prošlog leta i o tome da će Amerika kazniti Rusiju zbog njenog učešća u ratu na Kavkazu! Ovih dana, prvi put je u Americi upotrebljena reč ravnopravnost. Novi američki predsednik je rekao da želi da poruči ruskom rukovodstvu i ruskom narodu „da se Amerika prema Rusiji odnosi s poštovanjem i da želi da gradi odnose na ravnopravnoj osnovi“. Uopšte, sve što se dešavalo od dolaska Obame na čelo SAD govori o spremnosti dve zemlje da započnu odnose, kako to vole da kažu, „sa čistog lista“. Najpre su ministar inostranih poslova Rusije i državni sekretar Amerike pritisli dugme za resetovanje, doduše uz malu zbrku zbog pogrešnog prevoda – Amerikanci su umesto ruskog ekvivalenta reči „resetovanje“ upotrebili vrlo sličnu reč koja znači „opterećivanje“ odnosa, što su mnogi tada protumačili kao podsvesnu iskrenost. Međutim, sve što je dalje sledilo govorilo je o zaista dobroj volji i jedne i druge strane. Predsednik Medvedev je nekoliko dana pred dolazak visokog gosta izjavio da je “vreme da objedinimo snage. Mi imamo obavezu da popravimo naše odnose da bismo zajedničkim snagama rešili mnogobrojne probleme koji stoje pred celim svetom“. Ni Obama mu nije ostao dužan – u Rusiju je krenuo s celom porodicom i s najboljim namerama. Uzgred, ovih dana je objašnjeno da njegova mlađa ćerka Nataša, navodno, nosi ime po Nataliji Gončarovoj, supruzi Aleksandra Puškina! Naravno, uzroke za dosadašnje, naj­blaže rečeno, hladne odnose dve strane vide različito. U otvorenim razgovorima mnogi američki predstavnici se slažu da Vašington nosi nemalu odgovornost za to što su odnosi sa Rusijom došli u ćorsokak. Danas je to lakše reći jer je Bušova administracija otišla sa političke scene, a njoj svojstven ideološki i emocionalni pristup prema Rusiji, zamenila je, tvrdi se, trezvena ocena niza razlika u mišljenjima koje postoje. SAD shvataju da je neophodno ozdraviti atmosferu, a Obaminoj administraciji je neophodno da loš imidž zemlje u celom svetu (zahvaljujući ne samo ekonomiji) popravi bar nečim pozitivnim. S obzirom na spremnost Rusije na saradnju, idealna je prilika upravo susret sa Medvedevom. Moskva takođe želi da se izađe iz ćorsokaka, mada se ne oseća krivom što je do njega došlo. Vlada mišljenje da je Bušova administracija učinila niz poteza koji su doveli do sadašnjeg stanja i da je na Americi da ih sada ispravlja. Sa svoje strane, ruske vlasti spremne su da u tome pomognu, ali ne i da naročito menjaju svoje stavove, bar ne suštinski. Pomak se beleži ne samo na rečima, nego i na delu. Na sve dosadašnje signale da se započnu pregovori o smanjenju arsenala nuklearnog naoružanja, jer prethodni ugovor START prestaje da važi početkom decembra, koji su odavde slani u SAD, odgovor Bušove administracije bilo je ćutanje. Za razliku od toga, već posle prvog susreta Obame i Medvedeva, 1. aprila u Londonu, odlučeno je da pregovori počnu i da se predlog sporazuma završi u roku – a to znači pre 5. decembra kada bi trebalo da bude potpisan. I mada je prošlo relativno malo vremena, komisije dve države su se srele već tri puta, i pripremile predlog koji su predsednici danas „overili“. Pored toga, u poređenju sa administracijom DŽordža Buša mlađeg, Obama je smanjio aktivnosti na postsovjetskom prostoru, ali to je realnije vezati za ekonomsku krizu nego za poštovanje ruskih interesa. Prepreka za uzajamno razumevanje bio je i različit odnos prema prošlosti. Amerikanci polaze od toga da se sistem može jednostavno “resetovati“ i da sve krene iz početka. Zato ih nervira što Moskva nikako ne zaboravlja prošlost, uvrede i poniženja koje je doživela tokom poslednjih dve decenije i ne veruje da se u američkoj politici može suštinski mnogo izmeniti. Za Ameriku je, međutim, stvar sasvim jednostavna – Obama je drugačiji od Buša i Klintona, i to je aksioma, dakle, ne dokazuje se. S obzirom na to da su se najveća očekivanja od susreta ticala potpisivanja okvirnog dokumenta o dogovoru koji treba da zameni stari START i o pitanju vojnog tranzita kroz Rusiju za američki kontingent u Avganistanu, može se reći da je samit unapred bio „osuđen na uspeh“, iako je samo nekoliko dana pred dolazak Obama ili napravio politički gaf, ili namerno pokušao da diskvalifikuje ruskog premijera istakavši da je Medvedev moderan političar a da Putin jednom nogom stoji u prošlosti. Bez obzira na to šta je bio razlog i bez obzira na njegov logičnu želju da sve što ne valja svali na leđa svom prethodniku, Obamin pucanj iz Vašingtona bio je ne samo gaf nego i pucanj u prazno. Tačno je da je u Americi sa Bušom i njegovom administracijom otišla i njihova politika. Možda je zato njima teško da shvate da u Rusiji nije tako - Medvedev je i dalje okružen nekadašnjim Putinovim prvim saradnicima i saradnja sa Putinom je vrlo dobra. Uostalom, pošteno govoreći, današnji dobri odnosi, ako se tako mogu nazvati odnosi nakon potpisivanja dokumenta, nisu rezultat rada samo novih predsednika. I ako je tačno, a jeste, da je do promene u odnosu prema Rusiji došlo sa dolaskom Obame, u Rusiji to nije slučaj. Današnjem dogovoru prethodile su godine u kojima su upravo Putin i njegova administracija formirali ruski stav o američkoj protivraketnoj odbrani i o njemu govorili kad god i gde je god to bilo moguće. NJima se mora upisati u zaslugu što Evropa nije bezrezervno prihvatila američku ideju, već ju je dočekala prilično kritički. Medvedev zapravo, to je i on sam nekoliko puta ponovio, sprovodi spoljnu politiku definisanu u Putinovo vreme. Svestan svega toga, Putin je Obaminu primedbu prihvatio mirno, uz komentar: „Mi ne umemo da stojimo raskrečeno, već čvrsto stojimo na zemlji i gledamo u budućnost.“ Dok ovo pišemo, Obamina poseta je tek počela. Čeka ga još doručak sa Putinom, susret sa predstavnicima građanskog društva, pa opozicija – Boris Nemcov, Gari Kasparov, Sergej Mitrohin, Genadij Zjuganov i poslednji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov A kad visoki gost ode, analitičari će najverovatnije, morati da primete da, osim da reše probleme nagomilane poslednjih godina, dva predsednika zapravo nisu imali tema za razgovor. Ne postoji vizija budućnosti u 21. veku ni sa jedne ni sa druge strane (ni sa neke treće, uostalom). Niko danas ne može reći kakvu će ulogu SAD ili Rusija igrati u budućem mnogopolarnom svetu i šta će za njih u toj situaciji biti prioritetni interesi. Sličnosti i razlike Dijalog dva predsednika koji je trajao gotovo pet sati bio je težak i zato što se spisak pitanja u kojima se dve zemlje slažu iscrpljuje na temama START (i to pod uslovima da ne bude američke protivraketne odbrane u istočnoj Evropi) i Avganistana. U svemu ostalom, slike sveta i predstave o tome kako bi on trebalo da izgleda, potpuno su različite. Tako je već na početku bilo jasno sledeće: Promene u stavovima o regionalnim protivurečnostima ne treba očekivati ni od ovog samita, niti ikad u budućnosti. Moskva neće prihvatiti da razgovara o promeni svoje odluke o priznavanju Abhazije i Južne Osetije Beli dom, ako je verovati rečima Obaminog savetnika za Rusiju, neće žrtvovati prozapadne predsednike Gruzije i Ukrajine na oltar dobrih odnosa sa Rusijom. Iako se nije posebno zadržavao na razlikama, Obama je naglasio: - Mi smo ubeđeni da teritorijalna celovitost i suverenitet Gruzije moraju da se poštuju. U tome se razlikuju naši stavovi od ruskih. Te razlike je neophodno regulisati U odnosima prema malim zemljama Vašington i Moskva su se faktički vratili odlukama o podeli sveta na interesne sfere u Jalti i niko ne namerava da odustane. Odnos Rusije prema Iranu i Severnoj Koreji teško da će se izmeniti pod uticajem SAD. Mere bezbednosti Dan pred Obamin dolazak, u Moskvu su stigli američki „boinzi“ sa predsedničkim obezbeđenjem i kadilakom koji ima dva mitraljeza i niz elemenata bezbednosti uključujući i „specijalnu tečnost“ koja sprečava da se u nekom nepredviđenom slučaju ili eksploziji, kola prevrnu. Sletanje Obaminog „boinga“ pratili su ruska Protivvazdušna odbrana i Vojno-vazdušne snage Moskovskog vojnog okruga. Obamin put od aerodroma do Kremlja i njegovo kretanje po Moskvi, obezbeđuje 10.000 milicionara i specijalaca, plus njegovo lično obezbeđenje. Američki predsednik je smešten u najekskluzivnijem moskovskom hotelu „Ric“, u petosobnom apartmanu od 237 kvadratnih metara sa čijih se blindiranih prozora vidi Kremlj, Hram Hrista Spasitelja. Crveni trg. Apartman ima autonomni sistem snabdevanja strujom i telekomunikacije.