San avinjonske noći

Odavno pozorišni festival u Avinjonu nije bio toliko blizak duhu posmatrača koji dolazi sa Balkana, ili nekog drugog prostora koji nosi duboke ožiljke rata. Odjek sukoba na Bliskom istoku, u najsnažnijim trenucima festivala, nameće očigledne paralele – suočavanje sa ratnim strahotama, problem granica, porekla i identiteta, nacionalne mitologije i istorije koja gazi pojedinca. Zasluga za ovaj tematski okvir pripada pre svega Važdiju Muavadu, ovogodišnjem asocijativnom umetniku koji je učestvovao u pravljenju programa uz direktore festivala, a to su bili Ortans Aršambo i Vensan Bodrije. NJegovo životno iskustvo proteže se na tri kontinenta, što njegovo delo čini naročito bogatim – od Libana, gde je rođen, preko Francuske, u koju je izbegla njegova porodica, do Kvebeka, u kome se izgradio kao pozorišni pisac i reditelj. Izvođenje prva tri dela tetralogije – „Obala“, „Požari“ i „Šume“ - iz 1997, 2003. i 2006. godine, koju je nazvao „Krv obećanja“, aludirajući na Hanu Arent, bilo je nezaboravno pozorišno iskustvo koje samo ovaj festival može da pruži. Već na početku prvog komada, „Obala“, publiku je ponela snaga teksta koju su majstorski izneli glumci iz Kvebeka i Francuske, i uvela je u svet libanskog pisca koji polazi od grčkih klasika, Šekspira i Dostojevskog da bi pričao o današnjim sukobima, nasilju i potrazi za smislom. Dok se većina današnjih dramaturga zadovoljava fragmentima stvarnosti, Muavad se ne usteže da da celovitu viziju, poput svojih velikih uzora, vodeći gledaoca do katarze iz koje sledi humanistička vera u ljudsko dostojanstvo i snagu ljubavi koja spasava svet. Nakon što su u ranim jutarnjim časovima utihnule poslednje reči na sceni, publika koju je Muavad poveo na pozorišno putovanje od sumraka do svitanja, mlađa i starija, upućena i manje upućena, gromoglasno je pozdravila glumce i reditelja koji su bili dirnuti što ih je, pored svih očekivanja, gotovo svih 2.000 gledalaca ispratilo kroz avinjonsku noć. U izuzetno prisnim susretima sa publikom narednih dana, u kojima je bilo gotovo potresno videti kakav uticaj su ovi komadi imali na gledaoce, četrdesetogodišnji reditelj je rekao da je svestan izuzetnog trenutka kroz koji prolazi zajedno sa svojim glumcima, koji je na putu da promeni njihove živote. U centru njegovog pozorišnog jezika je naracija, a to je i glavna tema ovog, 63. izdanja festivala (od 7. do 29. jula). Nakon godina u kojima su istraživali upravo suprotno, dekonstrukciju narativnog pozorišta, stavljajući akcenat na neverbalno, na koreografije i performans, čemu su ton davali asocijativni umetnici poput Jana Fabra, Jozefa Nađa i Romea Kastelučija prošle godine, direktori festivala su odlučili da se vrate tekstu i pričanju priče, toj iskonskoj potrebi iz koje je pozorište i nastalo, u želji da se prenese iskustvo ovoga sveta i tako otrgne od zaborava. Velika tema ovogodišnjeg izdanja su i veze pozorišta i filma, istraživanje različitih načina na koje se naracija prenosi na scenu i na filmsko platno, zbog čega su na festival pozvani filmski reditelji poput Amosa Gitaija i Kristofa Onorea, koji su na scenu postavili klasike u izvođenju zvezda francuskog filma – slavne Žane Moro, koja je jedan od retkih svedoka prvog izdanja festivala, na kome je učestvovala daleke 1947. godine, i njene mnogo mlađe koleginice Emanuele Devos. Dok se francuski reditelj uhvatio u koštac sa malo poznatom melodramom Viktora Igoa koju je izabrao za svoju prvu pozorišnu postavku, izraelski reditelj se vratio tekstu „Rat Jevreja“ rimskog istoričara Flavijusa Jozefa, koji je postavio pre 15 godina, i preimenovao u „Rat sinova svetla protiv sinova tame“, prema starim jevrejskim biblijskim rukopisima pronađenim na obodima Judejske pustinje pre šezdeset godina. Jozef, koji je bio jedan od vođa jevrejske pobune u Galileji dok se nije predao Rimljanima i postao njihov zarobljenik, a potom i podanik, ostavio je ovaj izuzetan dokument o padu Jerusalima 70. godine naše ere, o gubitku jevrejskog suvereniteta i početku egzila koji će trajati gotovo dve hiljade godina. Flavijus je vođen željom da prenese budućim pokolenjima svoje svedočanstvo učesnika i svedoka, protiv propagande rimske imperije koja je u svom trijumfalizmu deformisala činjenice, da „sa tačnošću“ prenese „ono što se desilo u dva tabora“, ne štedeći sebe, ali dopuštajući da se sa istorijskom preciznošću izmeša „lični bol nad nesrećom moje domovine“. Ovaj tekst se snažnije obraća srpskoj nego francuskoj publici, koja je temu pronašla udaljenom, zbog čega bi predstava imala veću težinu među kalemegdanskim zidinama, ili unutar niške tvrđave ili, kad bi to prostor dozvoljavao, ispred Ćele-kule, koja je za Srbe ono što je za Jevreje Masada, utvrđenje o kome govori Flavijus - simbol herojskog samožrtvovanja protiv nadmoćnijeg neprijatelja, za jedne Turaka, za druge Rimljana. Naspram ovog herojskog žrtvovanja stoji lična žrtva jevrejskog zapovednika, koji je odlučio da živi, da izdrži poniženje zatočeništva, bol zbog strašnog poraza svog naroda i tugu zbog odvajanja od domovine, da bi nam kroz vekove preneo ovo snažno svedočanstvo koje se obraća istom snagom kao kada je napisano. Jedinstvenom doživljaju doprinela je besprekorna interpretacija teksta Žane Moro, čija scenska pojava nije izgubila na snazi iako je prevalila osamdesetu, kao i čarobni ambijent starog kamenoloma na desetak kilometara od Avinjona, koji je pretvoren u jedan od festivalskih prostora. Avinjon je prva stanica mediteranske turneje na koju kreće komad, koja se nastavlja u Barseloni, Epidauru i završava u Turskoj. Iako se izvođenje na Bosforu činilo kao najosetljivije, polemika je krenula iz Grčke, gde se početkom nedelje oglasila ekstremna desnica tražeći da se predstava zabrani jer „vređa helenska osećanja“. U sasvim drugačijem univerzumu i potpuno drugim scenskim jezikom publici se obratio Jan Fabr u „Orgiji tolerancije“, prvoj većoj postavci flamanskog koreografa na ovom festivalu nakon snažne polemike koju je izazvala njegova programska koncepcija 2005. godine, kada je bio asocijativni umetnik. Iz kolevke judeo-hrišćanske civilizacije prelazimo na evropski prostor, progonjen demonima neonacizma i ksenofobije, u kome se praznina i dosada ispunjavaju besomučnom potrošnjom i opsednutošću novcem, u kome je društvena patologija prikazana na sceni kroz masturbaciju do iznemoglosti. Fabr je poznat kao majstor provokacije, a to opravdava i ovom postavkom, iako je efekat slabiji zato što se to od njega očekuje i zato što ostaje u granicama politički korektnog. On je pre svega vizuelni umetnik i problemima koje postavlja prilazi intuitivno, oslanjajući se na pop-kulturu i film. Fabr je sa velikim talentom umeo da unese u svoju koreografiju i specifičan montipajtonovski humor, kojim vešto izbegava patos ovog manifesta protiv neonacizma, potrošačkog društva i tiranije seksa. Posebno su impresivni izvođači čija tela, do najintimnijih delova, postaju instrument autorove zamisli. Među njima su i četiri hrvatska izvođača, sa neizbežnom muzom flamanskog koreografa, zagrebačkom balerinom Ivanom Jožić, pošto će odmah nakon Avinjona ovu predstavu videti i publika na Dubrovačkim letnjim igrama. Zbog toga hrvatski glumac Goran Navojec na maternjem jeziku izvodi pank numeru u stilu „Marš u pičku materinu…“, a u poslednjoj, „fuck off“ sceni je ubačeno: „Jebite se Slovenci, nikada nećete dobiti naš deo obale.“ O bogatstvu pozorišnih formi i tekstova na avinjonskim scenama svedoči i lutkarska postavka drame „Putujuće pozorište Šopalović“ LJubomira Simovića, u izvođenju studenata lutkarske škole iz Šarlevil-Mezijera, na istoku Francuske.