Uz vetar istorije

Sasvim je moguće da neki lav posumnja u basnu o mišu i lavu, ali je potpuno neočekivano da neko ko želi da vlada svetom zaboravi i zanemari istorijsko iskustvo i beznadežan položaj Srba u oba svetska rata, koje su ti isti Srbi, rame uz rame sa svojim „tradicionalnim saveznicima”, trijumfalno dobili, uz velike žrtve, naravno, jer se drugačije apsolutni vladari sveta i nisu mogli pobediti. Danas je na redu, po ko zna koji put, pacifikovanje Balkana pred odlučujući prodor na istok. U Evropi gotovo ista situacija kao nekad („Srbija mora umreti”), samo su se naši nekadašnji prijatelji i neprijatelji izmešali baš onako kako je to nagoveštavano devedesetih, kad su se Beogradom nosile američka i nemačka zastava vezane u nerazmrsiv čvor srpske beslovesnosti. I danas se, takođe, čini da je sa Srbijom gotovo. No, ponekad, kao i ovih dana, pobednike - uljuljkane lažnom pričom ljudi bez ikakvog ugleda, kao i Čaušeskua nekoć, zaprepasti iznenadna provala mržnje i besa, a, kao i on, verovali su, i uveravani su, da je sve pod apsolutnom kontrolom, da su Srbi samo zombiji ili obični mrtvi ljudi koji hodaju, a nisu. Srbi su samo „umorni od sopstvene hrabrosti”, kako to lepo kaže Limonov, i teško se trezne, ali se trezne i dolaze sebi, i konačno postaju svesni da su teško ranjeni: sankcijama, bombardovanjem i amputacijom dela teritorije, jer briljantni CNN anestetik-Milošević, polagano prestaje da deluje. Shvatajući to, svaka razumna sila, poučena iskustvima prošlosti i teškoćama sadašnjosti, ostavila bi Srbiju na miru, da joj rane zarastu, pokušala bi već jednom da ispoštuje, bezbroj puta, silovanu „učiteljicu života”, a ne poštuje je, i ponavljaće razred, jer vekovno iskustvo govori da se nasilje nad Srbima i Srbijom u konačnom saldu nikada nije isplatilo ni Srbima, ali ni nasilnicima. Imajući u vidu koliko bi za svaku silu bilo povoljnije da se bar privremeno okonča ta veoma neprijatna priča sa Srbijom, sasvim je zaprepašćujuće da zapadnjaci, inače pragmatični do besvesti, ne razumeju: da raznorazne NVO i potpuno neomiljene osobe, koje u narodu nemaju nikakvog ugleda, antiamerikanizuju Srbe više nego bombardovanje (koje su neki čak i podržavali), više nego otimanje Kosova (jer neki prihvataju stanje kakvo jeste), da njihovo brljanje zarđalim ekserom po otvorenim ranama, koje svakim svojim nastupom, ma kakve im boje bila odeća, ma kako bile izuzetne i korektne kod svojih poslodavaca, najviše razjaruje narod i apsolutno ne dozvoljava da se, bar privremeno, zaboravi naneto zlo i prihvati Amerika onakvom kakva ona jeste danas, sa nadom da će biti drugačija sutra. Upravo taj bes prema ljudima čiji je ugled obrnuto srazmeran njihovoj neverovatnoj moći najviše rezultira niskim rejtingom Amerike među Srbima, možda i više od svega što nam je kao narodu učinjeno u ove dve decenije. Veoma važan faktor u antizapadnom raspoloženju je i osiono ponašanje ambasadora koji bi, da žele dobro svojoj zemlji, i da su prave diplomate, mešanje u politički život Srbije radili iza scene, a ne javno. Dakle, bahatost i ruganje ojađenom narodu koji su plasirani posredstvom ovdašnjih pokazivača zapadnog lica i naličja, glavni su činioci zapanjujućeg antizapadnog osećanja i njihovom bi eliminacijom zapadni akteri naše tragedije mogli u očima Srba da se vrate na jednu prihvatljivu, sasvim uobičajenu, meru mržnje. Dragan Vidaković, Prilike