Ujguri

Najkraće rečeno, Ujguri su „kineski kosovski Albanci“. Velika većina Ujgura muslimanske vere (većinskog sunitskog pravca) želi da se odvoji od Narodne Republike Kine. Neredi su se tokom prošlih decenija s vremena na vreme dešavali, a posledice su bile krvave, kao i ovog leta, sa mnogo žrtava na obe strane, među Ujgurima i Han-Kinezima. Ne bih dalje insistirao na paraleli, jer bi nas ona odvela u nasilna poređenja koja ne bi odgovarala istini. Jedno je izvesno, da se kineski odnos prema nezavisnosti Kosova u velikoj meri bazira na činjenici da bi priznavanje samoproglašene nezavisnosti bilo presedan i u ujgurskom pitanju. Ujguri su imali u srednjem veku svoju kraljevinu i to zovu zlatnim vekom svoje povesnice. Imaju svoju klasičnu i savremenu književnost, muziku i jezik, srodan turskom, tako da je francuski lingvist Sosir tvrdio, verovatno s razlogom, da su „Ujguri ti koji su sačuvali kulturu srednje Azije“. Kineska komunistička vlast počela je 1949. godine naseljavati Sunđijang provinciju hanskim Kinezima. Nezadovoljstvo Ujgura ovim naseljavanjem tinjalo je godinama Prvi veliki sukobi Kineza i Ujgura desili su se 1990. godine, a takvi se dešavaju i ovih dana. Ironična igra slučaja jeste da Kinezi Ujgure zovu Wei Wu narodom, ili skraćeno Wei, a za tu reč upotrebljavaju karakter koji znači povezivati, zadržavati, sačuvati, što protivureči pojmu separatista, kako pobunjenike naziva zvanični Peking. Ujguri najradije svoju zemlju zovu Istočnim Turkistanom, a Ujgure su nekada zvali i Sartima, Tarančizima i Kargalitsima. Ujguri su dobili ime po svom legendarnom srednjovekovnom vladaru Ogusu, čije ime sadrži pridev og - veliki. Kažu da se narodi mogu bolje upoznati po njihovim poslovicama. Evo pregršt ujgurskih poslovica, pa sudite o njima sami: Svaki cvet svojim mirisom miriše. Na ruci je pet prstiju, a svaki je različit. Stoka liči na svog gospodara. Obično kad nisi poneo pušku, naići ćeš na jelena. Izgubljeno se traži i pod majčinim pazuhom. Od lošeg rađa se dobar, a od dobrog loš čovek. Bojao se da će sresti đavola, a sreo je sotonu. U proleće se najeo palačinki, a podriguje u jesen. Baci kosku gladnom psu, zacvileće sit. Koga je zmija ujela, plaši se i konopca. Što tiše kreneš, dalje ćeš dospeti. Bolja je laž koja donosi korist, nego istina koja donosi štetu. A za kraj možda jedna najtananija: „Neizrecivo možeš iskazati, a iskazivo ne kazuj.“ A što se tiče ujgurskih pobunjenika, niko im ne reče njihovu narodnu poslovicu, od onih koje su, kao u svih naroda, često odviše patrijarhalne i baš ne nadahnjuju na promenu: „Pre nego uđeš, razmisli kako ćeš izići.“