Zakon za raju

Medijsko ludilo uzima maha. Kurir udara na B92 i Mlađana Dinkića, B92 onda na Raju Rodića, vlasnika Kurira, Nezavisno udruženje novinara Srbije i tužilaštvo za ratne zločine na novinare-ratne huškače, a na sve to uključuje se Ministarstvo kulture koje bi izmenama Zakona o informisanju da zaštiti državu od medija. Što je ekonomska i društvena kriza dublja, država (vlast) bi utoliko više želela da disciplinuje medije. Po cenu da time prekrši evropske vrednosti i standarde u koje se toliko zaklinje, i pri tom primeni retrogradne metode Vojislava Šešelja iz 1998. godine. „Zakon o informisanju će ozdraviti ovu, kod nas pomalo obolelu profesiju,“ rekao je te 1998. godine neki Miljkan Karličić, pomoćnik ministra za informisanje. Tomislav Nikolić, tada potpredsednik republičke vlade: „Zakon o informisanju je donet jer je trebalo novinare okrenuti njihovom poslu.“ A danas, 11 godina kasnije, Vlajko Senić iz predsedništva G17 plus, stranke koja je idejni tvorac izmena Zakona o informisanju: „Cilj ovog zakona je uvođenje reda, a ne gušenje medija. Namera je da uvedemo odgovornost u uređivanje medija i zakonitost u poslovanje preduzeća koja su osnivači medija...“ Pa se čak i u obrazloženju predloga zakona, koji je već u skupštinskoj proceduri, navodi da je njegov cilj sprečavanje „štetnih posledica po život i zdravlje građana, kao i štetnih posledica za rad organa, organizacija i drugih pravnih lica...“ Državu, dakle, kao i 1998. godine, treba zaštititi od nepoćudnih novinara. Kako smo to dospeli u istu situaciju? Istorija je, izgleda, na ovim prostorima neprestano ponavljanje istog, pa se baš perjanice demokratskih promena sada ponašaju kao oni protiv kojih su se borili... Već duže vreme traje medijski rat koji Kurir vodi protiv Mlađana Dinkića. Samoinicijativno ili uz nečiju potporu, sporedno je pitanje. U tome je često prelazio meru dobrog ukusa, možda i novinarskog profesionalizma, ali, to je cena slobode javne reči, garantovane ustavom i nadležnim međunarodnim konvencijama. Da Kurir ni po čemu nije izuzetak u tom neukusu, dovoljno je pogledati naslovne strane engleskih, američkih ili nemačkih tabloida, da i ne podsećamo na profesionalno sumnjive novinarske poduhvate poput tajnog snimanja Berluskonijevih orgija u dvorištu njegove privatne vile na Sardiniji. Konflikt između ministra Mlađana Dinkića i Kurira Radisava-Raje Rodića doveden je do usijanja kada je Kurir u priču nedavno uveo i TV B92. Objavljivali su, iz dana u dan, faksimile ugovora između ove privatne televizije i Dinkićevog ministarstva, iz kojih se videlo da je ministarstvo televiziji isplaćivalo stotine hiljada evra za reklamiranje, bez prethodno raspisanog tendera u kome bi učestvovale i druge televizije. Usput je Kurir pokrenuo i pitanje cene po kojoj je B92, opet pomoću Dinkića, došao do zakupa zgrade na Novom Beogradu, pa ko su pravi vlasnici B92... Preko B92, zatim, kreće kontranapad. Ispituje se poslovanje Rodićevih firmi i njegovi pravno-ekonomski lupinzi koji su državu lišili prihoda a Rodićeve zaposlene zasluženih zarada. Slutimo da su svi u pravu. Nastavak obračuna, međutim, nadilazi i B92, i Dinkića i Rodića. Došli smo u situaciju da se, suštinski zbog sukoba dva čoveka (jednog ministra i jednog vlasnika novina), menja zakon koji se tiče svih medija, dira se u ustavom garantovana prava, krše međunarodni standardi... Da se zakon menja zbog Dinkićeve pizme na Kurir, posvedočio je prostodušni Vlajko Senić iz G17 u intervjuu Presu. Upitan, zar (problemi) nisu mogli da se reše i „jednostavnom primenom poreskog i krivičnog zakona“, Senić je priznao: „Primena tih zakona nije u nadležnosti ministara iz G17 i zato se pribeglo ovom rešenju.“ Štaviše, poput one mračne ’98, i danas se zakon o medijima donosi na mala vrata. Nalazimo makar dve zabrinjavajuće sličnosti u prekršenoj (normalnoj) proceduri: ovako bitan zakon (slobodni mediji su temelj demokratskog društva) donosi se bez prethodne javne rasprave i konsultacija, i donosi se po hitnom postupku u Skupštini. Čemu žurba? Odjednom nešto gori? Nepotrebna žurba svedoči o ne baš čistim namerama zakonodavca. Stvar je utoliko gora što je vlast pokušala da se izvadi i zamaže oči javnosti. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, ustvrdio je da su esnafska (dakle, novinarska) udruženja konsultovana pre sastavljanja predloga zakona. Ova Đelićeva tvrdnja ujedinila je oba, inače poslovično zavađena novinarska udruženja, UNS i NUNS. I jedni i drugi, naime, opovrgli su Đelićevu tvrdnju o održanim konsultacijama. Čak je i Nezavisno društvo novinara Vojvodine gromko diglo svoj glas protiv zakona o kome se ništa nije pitalo. Zakon, čiji je predlagač nadležno Ministarstvo kulture (ministar Nebojša Bradić, G17 plus), kao da je i samu Vladu Srbije dočekao nespremnu. Posle rasprave – koja je izgleda bila poprilično žučna, bar što se Dinkića tiče – predlog zakona je prošao, ali preglasavanjem. SPS i Krkobabić ostali su uzdržani, zbog sopstvene mračne prošlosti, dok su ga, neopterećeni tom prošlošću, podržali G17 i DS. S tim što je DS naknadno, kad se javnost pobunila protiv retrogradnog predloga zakona, pokušala da se izvadi najavom da će stvar popraviti predlaganjem amandmana. U ovom trenutku nije jasno da li će vladajuća većina imati i većinu u S kupštini. Naprednjaci, radikali i narodnjaci sigurno su protiv. LDP se takođe dvoumi. Za zakon, kako najavljuju, neće glasati ni delovi vladajuće koalicije – SPS, penzioneri i Palmini poslanici, SPO, Vladan Batić. Neki poslanici manjina (Esad DŽudžević), kako najavljuju, glasaće pak za zakon, primećujući da on, doduše, krši građanska, ali ne i prava nacionalnih manjina. Koja se to građanska prava krše predloženim zakonom? Najpre, ono iz člana 50 Ustava Srbije, koji kaže da je „svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja.“ Sloboda osnivanja sada se, međutim, uslovljava odredbom po kojoj je osnivač novina obavezan da odjednom uplati osnovni novčani kapital od 50.000 evra, odnosno 10.000 evra za periodičnu štampu, i taj kapital sve vreme mora da drži kao depozit. Dakle, ko nema te pare (a ko ih danas pa ima?), nije slobodan da ima novine, makar se one zvale i „Lov i ribolov“, na primer. Ova zakonska odredba sporna je i za već postojeće vlasnike medija, jer su njome prinuđeni da toliki kapital drže, praktično, zarobljenim. Minuciozniji pravnici primetiće da se ovakvom zakonskom odredbom, praktično, uvodi pravni nonsens – pretpostavka krivice. Zašto bi se, naime, tražio tako veliki depozit, ako se već unapred ne očekuje da će novine biti oglašene krivim u nekom predstojećem sudskom postupku, pa da iz ovog depozita može da se naplati razrezana im kazna. A ako onaj depozit padne ispod propisane sume, čak i mimo krivice, sledi primena još jedne sporne, oštre odredbe: hitan postupak gašenja medija. Sud će, nalaže se, reagovati u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, koji je pak dužan da reaguje „bez odlaganja“. Gotovo jednako hitan postupak protiv medija bio je predviđen i zloglasnim Šešeljevim Zakonom o javnom informisanju iz 1998. godine. S tim što je u Šešeljevo vreme, umesto 12, rok bio čitavih 24 sata. Sadašnji, demokratski zakonodavci, međutim, otišli su i korak dalje od Šešelja, jer nalažu hitno gašenje, a ne samo hitno kažnjavanje medija. Ni ovo nije dovoljno. Zakonodavac, članom 14v, stav 5, nalaže gašenje medija i ako je njegovom osnivaču „račun u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana poslovanja“. Da li je ovo način da se medijima pomogne u uslovima ekonomske krize, kako je Bradićevo ministarstvo ne tako davno obećavalo? Ili samo još jedan način vršenja pritiska na medije? Da je zakon pisan za Raju (Rodića), pokazuje član 14a ovog predloga zakona. Ukratko, zabranjuje se prenošenje osnivačkih prava s jednog subjekta na drugi – upravo to je, u svojim poslovnim poduhvatima, kako je izvestio B92, vlasnik Kurira radio da bi zaobišao postojeće zakone koji nisu u nadležnosti ministara iz G17 (V. Senić). Drakonski će, kaže zakonodavac, biti kažnjen medij koji nekoga „oglasi krivim ili odgovornim pre pravosnažne odluke suda“. To znači dve stvari; prvo, Ratko Mladić ima puno pravo da tuži svaki medij koji ga nazove ili prenese nečiju tvrdnju da je on ratni zločinac, jer on za to nije osuđen. I drugo, novine ili televizija odgovaraće i ako prenesu, recimo, deo skupštinske rasprave u kojoj jedan poslanik drugoga nazove lopovom ili lažovom – jer ni to nije pravosnažnom presudom utvrđeno. Sve u svemu, ovakva odredba ne samo da je suluda (kao što se vidi iz ovih primera), već i uvodi direktnu cenzuru. U slučaju kršenja ove odredbe, zakonodavac propisuje fiksne kazne, bez obzira na težinu učinjenog dela, koju bi (težinu dela, ali i kaznu) inače trebalo da utvrdi sud. Kazne su, kako rekosmo, drakonske; povećane su i za po dvadeset puta u odnosu na prethodna zakonska rešenja. Ovakvo, ekonomsko iznurivanje medija, ako se neko toga i dalje seća, potpuno je identično Šešeljevom zakonu kojim se išlo u gušenje antirežimskih novina, radija i televizija. Setimo se, samo, „Evropljanina“ Slavka Ćuruvije. Koliko su ovakva zakonska rešenja nedozvoljena i za civilizovanu Evropu, pokazuje i član 6 nedavno (u Hamburgu, u Nemačkoj) usvojene Evropske povelje o slobodi štampe: „Država i državne institucije i ostale organizacije ne smeju da ugroze ekonomsku održivost i nezavisnost medija. Pretnja ekonomskim sankcijama je neprihvatljiva.“ Imajući ovo u vidu, šta će Evropa reći na zakon koji koalicija Za evropsku Srbiju namerava da donese u Skupštini? Ostavimo to Evropi i evropskoj koaliciji koja je na vlasti. A mi da se podsetimo šta je, povodom donošenja sličnog zakona u oktobru 1998. godine, NIN-u rekao Aleksandar Tijanić: „Sadašnji potezi vlasti izazvani su saznanjem da se bliži njihov čas istine, da je njihova nacionalna i ekonomska politika doživela kolaps. Težina zabrane nekih medija i zakona o informisanju ne ogleda se u gušenju medija ili u proganjanju novinara, već u očiglednoj nameri da u ovoj zemlji više niko ne sme da izrazi nezadovoljstvo. Niko ne sme da pošteno odgovori na pitanje kako živi.“