Piroćanski za Oskara

Univerzijada je trijumf Srbije. Tu ocenu nedavno završene 25. letnje Univerzijade Beograd 2009. dala je najpozvanija osoba, predsednik međunarodne federacije univerzitetskog sporta (FISU), gospodin DŽordž Kilijan. Treba mu verovati. On prati tu manifestaciju više od četrdeset godina. Engleski Bi-Bi-Si je u udarnim vestima poslao iz Beograda izveštaj koji je počeo rečima: „Mada su imali samo delić budžeta jednog Pekinga, Srbi su napravili neverovatan spektakl. Ova manifestacija pokazuje pravi potencijal Beograda“, a završio posle pregršta komplimenata o našoj srdačnosti, maštovitosti i organizacionim sposobnostima sa: „Organizatori imaju razloga da veruju da će pravi pobednik ovog sportskog takmičenja biti Srbija“. Mada sam, kao predsedavajući Organizacionog komiteta koji je nadzirao ceo projekat Univerzijade, neizmerno ponosan na naše kolektivno dostignuće, i veoma zahvalan svima koji su uložili ogroman trud zarad uspeha ovog nacionalnog poduhvata, ne očekujte od ovog teksta hvalospev, još manje samoreklamerstvo. Baš zbog toga što su utisci još veoma sveži, radije bih se osvrnuo na dublje razloge ovog uspeha i identifikovao dugoročne posledice Univerzijade na Srbiju. Zašto je Univerzijada doživela tako veliki uspeh? Mislim da postoje tri razloga, koji se mogu primeniti na vođenje svih velikih projekata u Srbiji. Prvi i najvažniji razlog jeste da je prošlog oktobra svima nedvosmisleno stavljeno do znanja da je cilj ove gigantske manifestacije opšte dobro i afirmacija sporta, Univerziteta, Beograda i Srbije a ne lična promocija, ili, još gore, privatna korist. Početne teškoće i nepravilnosti su do tog momenta ozbiljno ugrozile ceo projekat. Sumnja u motive određenih odgovornih lica je dovela manifestaciju do ruba propasti, udaljavala sponzore i volontere, proizvodila negativni publicitet. U Srbiji je lični integritet lidera i čelne ekipe i dan-danas najvažniji element kolektivnog uspeha. Drugi razlog je ambiciozno ali i realno planiranje ljudskih i finansijskih sredstava. Ukupan budžet najvećeg sportskog događaja posle letnjih olimpijada je smanjen tri puta, sa 220 na 75 miliona evra. U uslovima svetske ekonomske krize, pronađen je maksimalni mogući finansijski napor nacije koji je istovremeno poštovao sve međunarodne standarde takmičenja. Beskompromisno je ukinuto sve bez čega se moglo. Istrpeli smo salve kritika oko ukidanja sportova van obavezne liste. To je omogućilo fokusiranje na manji broj disciplina kojima se posvetilo više pažnje. To je, u krajnjem ishodu, i doprinelo da uđemo među prvih deset nacija po broju medalja, ispred Nemačke, Francuske i drugih sportskih velesila. Nismo se trudili da impresioniramo po svaku cenu (“neka košta šta košta!“). Samo smo rešavali na najjeftiniji, ali i najbolji i najoriginalniji mogući način zadati problem. Ekipe su svakog dana pronalazile kreativna rešenja. Otvaranje i zatvaranje u Areni, umesto na Marakani, nije nam samo uštedelo više od devet miliona evra, već se pokazalo kao superiorno rešenje, kao budući standard manifestacije. Niko nije mislio da će jednog dana Ekspo centar, zahvaljujući ideji člana ekipe i fleksibilnosti FISU postati najveći restoran na Balkanu sa pola miliona posluženih obroka - i omogućiti uštedu od šest miliona evra. Magične ceremonije otvaranja i zatvaranja su realizovane sa veoma skromnim budžetom. Kreativna ekipa se nije merila sa sličnim manifestacijama, već je tražila nove ideje unutar postavljenog finansijskog okvira. Jedan od važnih povoda za obilatu upotrebu novih tehnologija, koje su zadivile svet, je njihova ekonomičnost. Pirot i Oskar, ruku podruku. Napokon, treći razlog uspeha je upotreba postojećih fizičkih i ljudskih resursa i razrada kriznih scenarija. Umesto da gradimo nove objekte, uglavnom smo obnovili postojeće, koji su godinama trunuli. U Srbiji se infrastruktura rado gradi, ali slabo ili nikako održava. Investiranje je urađeno uzimajući u obzir pre svega srednjoročnu finansijsku perspektivu korisnika, a ne marketinški efekat presečnih vrpci. Pripadnici vojske, policije, VMA, javnih i komunalnih preduzeća, kulturnih institucija, obučeni volonteri i drugi, odradili su gigantski posao, svako u svojoj struci. Nismo izmišljali paralelne strukture već smo se oslonili na proverene institucije, na sopstvenu državu. I sve to na opšte zadovoljstvo. Zahvaljujući planiranju za krizni menadžment, pravovremeno i veoma efikasno se reagovalo na veoma ozbiljne izazove, od nekoliko slučajeva novog gripa, preko požara unutar sela do nezapamćenih padavina. Sada mogu da otkrijem da bi se ceremonija otvaranja odigrala na TV-u i da je Arena ostala bez struje i agregata, jer smo snimili i produkcijski obradili generalnu probu. Moramo uvek biti spremni i za najnepovoljniji scenario i nikada se više na oslanjati na tradicionalno srpsko „pa, neće valjda“. Koje su dugoročne posledice Univerzijade na Srbiju? Ekipe su dobile kao zadatak da usmere, kroz tendere, bar dve trećine budžeta na trajne legate ili na ekonomske mogućnosti za domaća preduzeća tokom ove krizne godine. Oko osam hiljada studentskih i učeničkih soba svuda u zemlji će biti na jesen okrečeno i opremljeno krevetima, stolovima, stolicama i ormanima koji će biti premešteni iz sportskog sela. Pedeset tri sportska objekta, opremljena po olimpijskim standardima, sada stoje na raspolaganju našim građanima. Ceremonije nam ostavljaju modernu tehniku koja će formirati bazu novog centra multimedijalne kreacije koji će biti otvoren za sve. Ipak, nije najvažnija oprema. Najvažniji su ljudi. Naši građani su podržali organizaciju Univerzijade uprkos krizi, a pola miliona njih je dvanaest dana bodrilo više od osam hiljada sportista studenata, budućih lidera 128 zemalja. Pričao sam sa mnogima. Svi odlaze, bez izuzetka, kao ambasadori Srbije, sa željom da se vrate što pre. Ne smemo prekinuti vezu sa našim novim prijateljima. Budući domaćini, kineski Šenžen i ruski Kazanj žele da rade sa našim ekipama. Deset hiljada volontera je dalo dušu i osmeh ogromnoj manifestaciji. Mnogi žele da nastave da nesebično daju svoju energiju i znanje zajednici. Donećemo odgovarajući zakon da bi razvoj volontiranja postao još jedan dokaz oporavka Srbije. Srbije koja nikada ne odustaje. Srbije koja trijumfuje.