Raštimovane fanfare na provincijskom crvenom tepihu

Poslednjih dana u Novom Sadu ne jenjava polemika o finansiranju kulture i „novim tendencijama“ u kulturnoj politici grada. Sve je počelo kada je gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić izjavio da se novac uložen u Egzit vraća kroz imidž grada, da se za kulturu izdvaja nešto više od 900 miliona dinara i da „Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca“ nasuprot „raznim Art klinikama“ za koje je pitanje šta grad ima od njih. Novosadski umetnici su, tim povodom, uputili pismo javnosti i organizovali tribinu „Potemkinov Novi Sad“ na kojoj se govorilo o aktuelnom stavu gradskih vlasti da se „ sredstva namenjena kulturi usmeravaju ka turističkim i ugostiteljskim manifestacijama a da se smanje ili prestanu podržavati projekti koji pripadaju nezavisnoj umetničkoj i kulturnoj sceni“. Za čitaoce NIN-a prenosimo delove pisma novosadskih umetnika, kao i ponešto od prepiske reditelja Želimira Žilnika i kompozitora Borisa Kovača sa Ivanom M. Lalićem, direktorom Sterijinog pozorja i direktorom Cinema City festivala, koja je objavljena u novosadskom „Dnevniku”. Žilnik: „Ako dokažete Egzitovo učešće u nastanku filma, ne od dvadeset hiljada, nego od dvadeset evra, potpisivaću se ’Žilnik, Lalićev Dužnik’. Ako se dokaže suprotno, dopustićete da Vam se obraćam ’Laliću, Lažove’.“ Polemiku o „novim tendencijama“ kulturne politike Novog Sada izazvalo je jedno novinarsko pitanje upućeno gradonačelniku Igoru Pavličiću: Zbog čega je toliki novac iz budžeta Novog Sada izdvojen za Udruženje Exit (50.000.000 dinara za muzički festival i 20.000.000 za filmski festival Cinema City)? Jer, mnogi su se namah setili da se kulturna javnost pre tri godine prilično uznemirila kada je radikalska vlast, sa tadašnjom prvom radikalkom grada Majom Gojković na čelu, uzela iz gradske kase 20 miliona dinara za Stingov nastup na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ne osvrćući se na radikalske razloge za finansiranje Stinga, prvi demokrata Novog Sada je odgovorio da se Srpska Atina prepoznaje po Egzitu, da je to brend za čiji je uspeh zaslužno „tih nekoliko mladih ljudi“, i da je „lakše braniti državna pitanja kroz nešto što je brend“. Rečju, Kosovo se brani na Egzitu. Gradonačelnik Pavličić se setio i da je Beograd na isti način pomogao porodici Đoković jer je i Nole, kao i Egzit – srpski brend. Kulturnu javnost je, međutim, posebno uznemirilo to što je gradonačelnik kazao da se „masa poslovnog prostora izdaje bez nadoknade, za „razna udruženja i razne Art klinike“, a „pitanje je šta grad ima od toga“. Zato je vikend pred Egzit održana tribina „Potemkinov Novi Sad“ a novosadski umetnici su napisali pismo javnosti u kojem piše da je kultura svedena na atribute razbibrige, a Novi Sad se od svog nastanka do danas nalazi u najtežoj situaciji kada je u pitanju razvoj savremene kulture i umetničke prakse: „Šta Novi Sad ima nakon deset godina Egzita vezano za savremenu umetnost i produkciju? Nažalost, skoro ništa. Paradoksalno, nastala je situacija da se dragoceni poreski novac ne ulaže u razvoj umetničke produkcije, već se uporno gura u jedan mehanizam koji svojim komercijalnim kapacitetima daleko prevazilazi mnoge male privrednike ili poslovne inicijative. Zašto se sva sredstva ulivaju jedino u Egzit? Zašto više niko ne može da dobije šansu? Zašto se stvara monopol? Zašto se ohrabruju mladi u umetničkoj i kulturnoj produkciji da napuštaju Novi Sad? Koliko novih galerija je otvoreno u Novom Sadu u poslednjih nekoliko godina koje se bave savremenom umetnošću? Nijedna. Nekoliko se ugasilo. Nije potrebno da navodimo primere iz ostalih oblasti kulture, koje svi dobro znamo. Tako dolazimo do paradoksalne činjenice da umetnici, umetnička udruženja i radnici u kulturi u Novom Sadu sada nemaju uslova da participiraju u poreskom novcu jer se i sam gradonačelnik oglasio da jasno daje primat promociji zabave nasuprot ulaganju u razvoj umetničke prakse i produkcije. Jedna grupa anonimnih `mladih ljudi` dobila je tu privilegiju da veštije, brže i monumentalnije sprovede novac u partijski megaspektakl koji će utvrditi volju glasača. Pri tom svi roditelji, poreski obveznici u Novom Sadu, biće primorani da ponovo izdvoje novac za karte svojoj deci koja žele da idu na tvrđavu. Dakle, Novosađanima dupla naplata, jer treba da su ponosni na to što sada za njih čuju razni regionalni tur operateri.“ O tome se, uglavnom, raspravljalo i na tribini „Potemkinov Novi Sad“ na kojoj su, između ostalih, govorili reditelj Želimir Žilnik, istoričar umetnosti Kristijan Lukić i kompozitor Boris Kovač. Onda se Ivan V. Lalić, dramski pisac, direktor Sterijinog pozorja, direktor „Sinema sitija“, „egzitaš u duši i srcu“, kako sam kaže, u otvorenom pismu Želimiru Žilniku preko novosadskog „Dnevnika“ veoma začudio zašto nije pozvan na tribinu? Nije Lalić razumeo ni šta je bio fokus tribine „Potemkinov Novi Sad“. Shvatio je samo da je „zajednički imenitelj svega izrečenog, zapravo kombinacija zavisti, jeda i optužbi upućenih Egzitu.“ A onda je pokušao da odgovori na pitanja postavljena na tribini, obraćajući se Žilniku: „Egzit je pre par godina pomogao Vaš poslednji igrani film Kenedi se ženi sa 20.000 evra, film Sabolča Tolnaija Peščanik sa 30.000 evra. Ove godine Egzit je u svakom smislu ultimativno stao iza mladog novosadskog sineaste Miloša Pušića i njegovog filma Jesen u mojoj ulici. Kristijana Lukića je već drugu godinu imenovao za kreatora programa novih medija u okviru Sinema sitija, promovisao ga, platio kako treba i zahvalio mu se na divnoj saradnji. Pominjem samo delić aktivnosti Egzita za koje jeste ili niste znali. Boris Kovač je bio član žirija Sterijinog pozorja, veliki prijatelj i saradnik Darka Rundeka koji je praktično ambasador Egzita, ali i Sterijinog pozorja, kao što je to i Rade Šerbedžija, Vaš veliki prijatelj. Za sve te lepe stvari u manjoj ili većoj meri je zaslužan Egzit, kao što je zaslužan i za dolazak kultnog vođe revolucije 1968. Danila Udovičkog. Bilo je zaista divno videti vas za istim stolom te večeri. Nebojša Popov, Rade Šerbedžija, Danilo Udovički i Vi - prava istorija Sterijinog pozorja i Novog Sada, zar ne? Bio bih Vam veoma zahvalan da mi objasnite gde ste videli tragove ’degutantne, srpske, komercijalne prevare’ tokom navedenih događaja.“ Lalić piše i da je očekivao da će mu Žilnik, kao najpoznatiji novosadski sineasta, čestitati posle „Sinema sitija“ za izuzetno dobro organizovani festival, hvali se krcatim salama i gostima iz inostranstva, baca udicu o osnivanju vojvođanskog filmskog centra: „Zašto da ne, kada ovaj beogradski tako jalovo radi, da je bolje i da ne radi“, piše Lalić ističući da Egzit vraća gradu „između 10 i 20 miliona evra“. I da ta cifra može da se ozbiljno multiplicira jačanjem i Egzita, ali i drugih projekata, na više od 100 miliona evra u narednih pet do deset godina! Uvažavajući Žilnikove godine i briljantnu karijeru, Lalić podučava ovog reditelja da je „kulturna industrija u svim udžbenicima, na svim fakultetima, postala sine qua non jedne ozbiljne strategije održivog, kulturnog razvoja“, a slučaj „Egzita“ Savet Evrope predstavlja kao „paradigmu briljantne implementacije onoga što se uči u školama“. Žilnik je u odgovoru pozvao Lalića da se mane fraziranja i prenemaganja. Nego da počne da podnosi izveštaje „o tim zaradama kojima se busa u prsa jer se po zakonu na zarade plaća porez“, ali, još važnije, da „prestane da skriva cifre milionskih dotacija, zahvaćenih iz budžeta i iz javnih preduzeća, što dobija od Grada i Pokrajine za mnogobrojne firme i poduhvate koje vodi“: „Pa se ne zna da li Vi, odnosno Egzit, odnosno ’Sinema siti’, odnosno Sterijino pozorje, dobija, uzima ili daje. Ono što je svakako vidljivo, da poslednjih deset godina u stavci prihodi Grada i Pokrajine nismo videli nijednu cifru dobijenu od firmi koje Vi vodite, ali su u stavkama dotacije iz budžeta, vanredne dotacije, specijalna sredstva, i te kako često navođene cifre za vaše poduhvate. Ništa drugo do, kako to zovem: SRPSKA KOMERCIJALNA KULTURNA LAŽ. Jer, pored veštog ’čišćenja budžeta’ za šta ste specijalista, Vi biste morali da usavršite bar neku metodologiju podnošenja izveštaja i računa, koja se traži baš na svetskim katedrama koje podučavaju o kulturnom menadžmentu i kulturnoj industriji. Možda niste pažljivo slušali te lekcije Vašeg profesora Dragana Klaića, a on i ja, na svetskim univerzitetima, često zajedno držimo seminare na tu temu. Jer, kada se taj segment biznisa neuredno i nezakonito vodi, kulturni menadžment metastazira u manipulaciju i kriminal.“ Žilnik reče da je eklatantan primer za to notorna neistina kako je Egzit pomogao njegovom igranom filmu „Kenedi se ženi“ sa 20.000 evra. Lalića su demantovali i Sabolč Tolnai i Miroslav Mogorović, kao srpski koproducenti filma „Peščanik“ rekavši da nisu dobili pomoć u realizaciji filma ni od Egzita, ni od Fonda Filmskog festivala Srbije, koji je 2007. godine bio organizator nacionalnog filmskog festivala. Žilinik je pozvao Lalića da obojica sa svim finansijskim dokumentima u vezi sa pripremom, snimanjem, montiranjem i premijernim pokazivanjem tog filma izađu na bilo koji javni skup: „Ako pred tim javnim skupom dokažete Egzitovo učešće u nastanku filma, ne od dvadeset hiljada, nego od dvadeset evra, vodim ceo skup na večeru, a sebe obavezujem da ću se od tada potpisivati Žilnik, Lalićev Dužnik. Ako, međutim dokumenti pokažu da smo film uradili i premijerno pokazali nemajući apsolutno nikakve finansijske veze sa Vama i Egzitom, dopustićete da Vam se od toda obraćam sa Laliću, Lažove.“ Žilnik je još poručio Laliću da se uozbilji, jer „nije bez talenta“: „Mi koji pišemo scenarija i drame, koji pravimo predstave i filmove, treba da slušamo pulsiranje života, a ne raštimovane fanfare na provincijskom crvenom tepihu, kako ste, ne bi li obmanuli prostotu, a za krupne budžetske novce – neki mediji su rekli sedamsto hiljada evra, drugi milion i sto, kako ste, dakle, trošeći te novce činodejstvovali u organizovanju Filmskog festivala Srbije 2007. godine.“ Na Lalićevo otvoreno pismo Žilniku, reagovali su i Boris Kovač i Kristijan Lukić. Kompozitor Kovač srpske muzičke i ostale (ne)prilike u poslednje dve decenije vidi ovako: „Dok je populistička (ne)kulturna politika u doba Miloševića, umesto opijuma za narod, inaugurisala turbo folk, radikali ulični vašar sa akcentom na tonove sa južne pruge, demokrate nam, za naše pare, serviraju komercijalnu pop muziku sa Zapada. To jeste napredak u formi, ali ne i u suštini, i to nije bio razlog zbog kojeg smo za njih glasali...“ A kad je reč o Darku Rundeku, Kovač spomenu da se njegov prijatelj iznenadio da je „ambasador Egzita“ jer je, pre neku godinu, hteo da otkaže koncert zbog loše organizacije.