Isaija Berlin – „ugodni“ filozof

Isaija Berlin govorio je da su ljudi njegovi pejzaži. U prvoj zbirci pisama, Procvat (Flourishing) koja pokriva period 1928-46, on je u otišao dalje, rekavši da oseća pozitivnu nenaklonost ka prirodi, implicirajući da je njegova ljubav prema pejzažima povezana sa reakcionarnim romantizmom. On se oduvek koncentrisao na ljude, a druga zbirka pisama i potvrđuje činjenicu da su ga oni ispunjavali više nego ikad. Povratak iz diplomatske službe u Vašingtonu po završetku rata, venčanje, začetak ideja koje će ga načiniti poznatim, radio-emisije, slava prema kojoj je oduvek bio ravnodušan, muke na Oksfordu i koledžu Ol Souls, savetovanje diplomata i vladinih službenika - sve je to uključeno u drugu, izuzetno zanimljivu kolekciju pisama. Berlin se uvek predstavljao kao ekstrovert kome sopstvena ličnost nije bila preterano zanimljiva. Pisma generalno potvrđuju taj stav, ali i sugerišu da njegova društvenost i otvorenost nisu u potpunosti spontane. Jedan od fascinantnijih Berlinovih talenata je sposobnost da toplu zainteresovanost za druge pomiri sa objektivnom analizom njihovih ličnosti i motivacija. Još je interesantnije što je i sebe uspevao da sagleda na isti način. U pismima iz 1949. hvali američki obrazovni sistem, postavljajući ga iznad britanskog, opisujući Oksford kao „univerzitet koji je površniji, lakši, jednostavniji, opušteniji, manje vredan, manje upućen, zainteresovan i detaljan od Harvarda kada je reč o svim stvarima koje mene zanimaju“. Najsnažniji utisak tu jeste dvosmislenost. Berlin se možda i jeste divio Harvardu, ali je više voleo Oksford i to upravo zbog „lakoće, jednostavnosti i opuštenosti“ - kvaliteta za koje je znao da su mu potrebni. Godine 1951. piše kako „ne uspeva da se smiri ni na trenutak, da nikako ne uspeva da dostigne ni trunčicu one smirenosti koju svaki iole podnošljiv život zahteva“. Da bi godinu dana potom napisao: „Moja potraga za radošću i ugodnošću jeste odbrana od neverovatnog osećaja praznine, dubokog poput ponora, kroz koji tumaram od kada znam za sebe“. Takve izjave ne treba shvatati bukvalno. One verovatno nisu ništa do izraz veoma intenzivne nesigurnosti u sebe, koja je, čini se, Berlina mučila s kraja 40-ih i tokom 50-ih godina. Ono što je iz njih jasno jeste da je Berlin uživao u društvenom životu, ogovaranjima kao i svim društvenim institucijama. Ipak, on se kroz svet nije kretao s lakoćom kao što su pretpostavljali oni koji su mu se divili ili zavideli. Kako se približavamo pismima iz sredine 50-ih, primećujemo da Berlin uspeva da dostigne samospoznaju koja mu je dugo izmicala. Ušao je u srećan i dugotrajan brak, postao šef katedre za društvenu i političku teoriju na Ol Soulsu - što je bio najcenjeniji položaj u zemlji, što se političke teorije tiče - i prihvatio titulu viteza (zbog čega je ubrzo zažalio). Godine 1958. održao je poznato predavanje Dva koncepta slobode. To predavanje mnogi doživljavaju kao potvrdu engleskog liberalizma, iako se meni čini da predstavlja i manje ugodan i manje poznat pogled na svet. Berlin je veoma voleo Englesku - „najbolju zemlju na svetu“, kako je često govorio - i negovao u određenoj meri njenu misao. Bio je skeptičan prema usmenoj interpretaciji istorije i veoma cenio činjenice - te dve vrednosti za njega nisu bile samo intelektualne prirode. Svaka filozofija koja nipodaštava individualni izbor bila mu je kako etički tako i intelektualno sumnjiva, a engleskom se empirizmu divio i zbog poštenja i jasnosti. Međutim, čak i kada mu je Engleska nudila uspeh, Berlin se sve više vraćao ruskim korenima. Neko ga je vreme privlačila analitička filozofija na Oksfordu jer je negovala jasnost izraza i stabilne strukture, ali se nakon rata udaljio od aktuelne filozofije. Rođen pre jednog veka u Rigi, Berlin je bio proizvod visoke kulture ruskog „srebrnog veka“ - „moj duhovni dom bila je ruska inteligencija iz XIX veka koja nije prestajala sa preispitivanjem“, navodi u jednom od pisama iz zbirke. Ma koliko voleo jasnost, to nije bilo dovoljno: nije uspevao da se posveti disciplini koja je prenebregavala relevantnost čoveka, a to je bilo ono što je našao kod najvećih ruskih mislilaca. Tokom poslednjeg razgovora pre njegove smrti pitao sam ga ko je imao najviše uticaja na razvoj njegove misli - Dejvid Hjum, DŽon Stjuart Mil koga je često citirao, ili neki od filozofa koje je upoznao na Oksfordu. Na kraju se ispostavilo da je to Aleksandar Hercen, ruski radikalni pisac. Filozofi se Berlina sećaju zbog odbrane etičkog pluralizma: tvrdnje da ljudske vrednosti nekada imaju međusobno konfliktne izraze koji se ne mogu uvek racionalno pomiriti - i insistiranja da se upravo na tome zasniva istinski liberalno društvo. Taj argument teško da šta dokazuje - ako se vrednosti sukobljavaju na način za koji mi nemamo nikakvo rešenje, zašto bismo onda favorizovali individualni izbor a ne nešto drugo? Kako bilo, Berlinova zasluga ne leži u postavljanju savršenih temelja liberalizma. On je zaslužan što je liberalizam predstavio kao privlačan način života koji nije vezan ni za kakvo kvazireligijsko verovanje. Iako je Berlin oduvek bio veran vrednostima liberalnog prosvetiteljstva, sa prosvetiteljima nikada nije delio stav da napredak nauke može da reši korenski vrednosni konflikt. On je konflikte gledao kao delove ljudskosti, a svaku filozofiju koja nas je od njih pokušavala osloboditi kao varljivu i neliberalnu. Tu je Berlin razvio rusku tradiciju misli po kojoj liberalizam nije samo jedna od političkih doktrina, već oblik otpora protiv njih - potvrda ljudske slobode suprotstavljene velikim projektima globalne transformacije, čak i kada se za njih tvrdi da donose slobodu. Kritikujući način na koji je E. H. Kar predstavio Oktobarsku revoluciju, Berlin piše američkom diplomati DŽordžu Kenanu: „Opoziciji i žrtvama nije dozvoljeno da svedoče... Samo pobednici imaju prava na reč. Ostali - Paskal, Bezuhov, svi Čehovljevi ljudi, žrtve nemačkog nacionalizma, oni iz Kiplingovog Bremena belog čoveka, američkog HH veka ili običan čovek koji maršira u rat - sve je to istorijska prašina, suvišni ljudi, oni čiji je istorijski voz prošao.“ Berlin je voleo ugodnost: slušanje njegovih izlaganja unapređivalo je slušaočev život delimično i zahvaljujući njegovom talentu da i među najrazličitijim misliocima pronađe zajedničku crtu. Osećaj neuhvatljivog konflikta koji prožima tekstove daleko je od udobnog, a opet ulepšava život onih koji ih čitaju, jer im pomaže u kovanju verzije liberalizma koji ima vremena i za priče gubitnika, tih suvišnih ljudi koji su osuđeni da ostanu daleko iza velikog marša koji predvodi progres. Literary Review Prevod Milana Babić