Versaj – posle 90 godina

Sivilo i pustoš pojavili su se odmah posle francuske granice. Lokomotiva specijalnog voza s nemačkom delegacijom usporila je kretanje kompozicije na 15 km po satu, a na svakoj od malih stanica vagoni su stajali po nekoliko minuta da bi predstavnici Berlina tačno videli šta je njihov rat napravio susedima. Već od St. Kventina iz daljine su se u vidnom polju pojavile ruine katedrale s krovom propalim nadole, s raznetim vrhovima tornjeva i crkvenim brodom koji je kao utvara štrčao okružen gomilom zidina.... Duž pruge kojom se kretala kompozicija, svuda ista slika. Iako je proleće već davno počelo, kroz prozor vagona jedva da su se mogle otkriti travnate površine. Artiljerijska oruđa preorala su zemlju, bojni otrovi uništili su lišće, a bilje pretvorili u trnje. Rovovi i prepreke od bodljikave žice, presecali su kao duboki ožiljci nekada dražesne pejzaže severne Francuske. Na brdima je drveće bez krošnji nalegalo jedno na drugo, a stabla su izgledala kao ogromna i pod uglom zalomljena palidrvca. Voz je četiri sata prolazio kroz nekadašnju ratnu zonu, zaobilazeći Pariz u luku i imajući za cilj Vokreson, parisko izletište. Autobusi s vojnom pratnjom dovezli su potom Nemce do stanice u Versaju i do hotela smeštenog u jednoj sporednoj ulici, odmah iza svetski čuvenog zamka. Novinari i članovi delegacije ušli su u svoje sobe, a ne zadugo, jedan od francuskih diplomata iz službe za spoljne poslove, pozvao je sve pridošlice. Reči Francuza bile su nedvosmislene: Nemci se mogu kretati samo na prostoru između dva hotela na suprotnim stranama ulice, i u četvorouglu oko Neptunovog vodoskoka u parku zamka. Kao neki prihvatni logor, taj prostor je bio obezbeđen daščanom ogradom i žicom. Ko je želeo da ga napusti morao je podneti odgovarajući zahtev. Jedan od uzbuđenih nemačkih novinara, po imenu Viktor Šif, notirao je da delegaciji neke pobeđene zemlje nikada u istoriji nisu stavljana takva ograničenja. Tog proleća 1919, prigovor je bio bez ikakvog značaja, mada na početku mirovnog savetovanja započetog u januaru 1919. ništa nije govorilo da će se Nemcima dešavati nešto slično. Na prvoj megakonferenciji 20. veka u francuskom glavnom gradu skupilo se preko 10.000 ljudi: bilo je tu predsednika država i vlada, ministara, diplomata, prinčeva, geografa, privrednih eksperata, špijuna i novinara... Među njima su bili i poslanici velikih sila - Velike Britanije, Francuske i SAD, ali i zastupnici Nikaragve, Urugvaja i ostale 22 zemlje s kojima se Nemačka sa svojim saveznicima, „k“ i „k“ monarhijom Austrije i Mađarske, i Turskom imperijom, na istoj strani našla u ratu. S velikom nadom, svi narodi sveta gledali su u francuski glavni grad. U njemu je trebalo da počne novo razdoblje, kako je već bio najavio američki predsednik Vudro Vilson, u kome će međusobna ubijanja različitih nacija najzad prestati. „Naš program je program svetskog mira“, govorio je on. Kad je pre konferencije u Parizu posetio London i Rim mase su mu klicale kao da je bio spasitelj. Večni mir, kako kaže Biblija, postoji samo u raju. Pobednicima je trebalo pet meseci da ostvare svoje zahteve i da završe Prvi svetski rat. Rezultat je bio ugovor koji su Nemci potpisali u „hali ogledala“ versajskog zamka, a potom, 9. jula 1919. ratifikovali u vajmarskoj Nacionalnoj skupštini. Nemci su se priklonili ugovoru nevoljno. Uslovi su bili „nepodnošljivi“ žalio se Filip Šajdeman, predsednik ministarskog saveta i član SPD, koji se sa svojim kabinetom već bio povukao, jer se s ugovorom nije mogao saglasiti „Ima li ruke koja se neće osušiti kad sebe i sve nas stavi u okove?“ pitao je on. Ugovorom se gubi jedna sedmina nemačke teritorije iz 1914. sa jednom desetinom ukupnog stanovništva. Istočna Pruska razdvaja se „poljskim koridorom“, Rajnsku oblast zaposedaju pobedničke sile, a i nemačke kolonije raspodeljuju se među sobom. Uz to idu i privredni gubici. Jedna trećina uglja, tri četvrtine rudnog bogatstva, ukupna trgovačka flota, uz to reparacije nedefinisane visine isporučivaće se u narednih 30 godina. Kako sa nemačkog tla nikada više ne bi počeo rat, saveznici su zabranili Vajmarskoj republici raspisivanje vojne obaveze i ograničili su joj broj vojnika na 100.000. Svi tenkovi, podmornice i ratna avijacija moraju biti predati saveznicima radi uništenja i onesposobljavanja. Ipak, umesto večnog mira ugovor je izazvao trajnu kavgu. Što je još gore, svoj cilj je u potpunosti promašio. Nikada ranije, prva sledeća generacija nije svet nanovo bacila u plamen, nikada nije bilo više žrtava, nikada više razaranja i nikada više nedela nego u Drugom svetskom ratu, među kojima i ubistva evropskih Jevreja. Istoričari su i danas nad zagonetkom, pitajući se da li je pre 90 godina u Parizu propuštena velika prilika. Da li bi istorija Nemačke, Evrope u celog sveta proticala na drugi način, da su pobednici doneli drugačiju odluku. Možda bitno oštriju odluku? Nemci su i danas naklonjeni snu o sebi kao svetskoj sili. Ministar spoljnih poslova ondašnje Vajmarske republike, grof Urlih fon Brokdorf-Rancen, pripadnik starog plemstva, koji se nikada nije odvajao od svog pečatnog prstena, bio je, doduše, spreman da se odrekne nekih oblasti, ali je želeo priključenje Austrije i zadržavanje kolonija, kao i stalno mesto u budućem Društvu naroda, prethodnici OUN. Možda je mirovni diktat Nemcima bio suviše težak? Poraz i odgovornost nisu priznali predstavnici kajzerovog Rajha, već su Versajski ugovor morali potpisati predstavnici Vajmarske republike, što se shodno uzbuđenju u Nemačkoj, pokazalo kao teška hipoteka za mladu demokratiju. „ Zar je moguće da je 2.000.000 Nemaca uzalud palo“ grmeo je mladi desnoorijentisani radikal po imenu Adolf Hitler. „Tražimo osvetu“ bile su njegove reči. Pre svega, reparacije su vladu u Berlinu navele na fatalnu odluku. Da bi pokazala svoju platežnu nesposobnost, reskirala je hiperinflaciju koja je uništila ušteđevine miliona Nemaca. Kasnije, usred privredne krize, nemačka vlada je iz istih razloga započela deflacionu politiku koja je ubrzo dovela do pet miliona nezaposlenih. Nemci su smatrali da je republika nedorasla problemu i zbog toga su pribegli jednostavnom rešenju. Bio je to Adolf Hitler. Šta je, dakle, u Parizu 1919. krenulo naopako? Kakvi su mogle biti alternative? Najvažniji dogovori postignuti su u ekskluzivnom krugu, koji se sastajao u jednom pariskom stanu stavljenom na raspolaganje američkom predsedniku od strane nekog američkog bankara. U njemu su pregovarači sedeli za polukružnim stolom, oko kamina, U sredinu u brokatnoj naslonjači sedeo je 78-godišnji francuski premijer Žorž Klemanso, omalen i stalno odeven u crno, s licem boje pergamenta i dugačkim žbunastim brkovima. S njegove leve strane sedeo je italijanski premijer Vitorio Orlando. Sicilijanac koji je u debati učestvovao samo kad se radilo o italijanskim interesima. Na suprotnoj strani od njega, puritanski idealista, Amerikanac Vilson, mršav, ukočen i uspravan, i najzad Dejvid Lojd DŽordž, učiteljski sin iz Velsa, koji je uprkos svojoj beloj kosi sa 58 godina bio najmlađi među pregovaračima Da li su ova četvorica propustila veliku priliku? Tragovi vode na frontove Prvog svetskog rata, u Verden i u Flandriju, u pustinje Orijenta, i u afričke džungle. Više od 60 miliona vojnika sa pet kontinenata borili su se jedni protiv drugih silinom industrijske moderne. Bilo je dana kad bi na jednom jedinom delu fronta palo na desetine hiljada vojnika kao žrtve visokotehnološke mašinerije za ubijanje. Sve u svemu, više od devet miliona vojnika uništeno je mitraljezima, artiljerijskom vatrom ili bojnim otrovima. Neki drugi, vratili su se kući kao bogalji. Bili su to ljudi kojima su nedostajali udovi, nosevi i drugi delovi lica. U Nemačkoj, Francuskoj i u drugim zemljama, stalno su mobilisana čitava godišta, a skoro sve porodice imale su povoda za bol i tugu. To što su te žrtve možda bezrazložno izgubile živote, bilo je nepodnošljivo sećanje. Bilo je sigurno da tokom primirja u jesen 1918. nijedan evropski predsednik vlade nije ni pokušavao da potisne emocije zbog totalnog rata. Naprotiv. Kad se za vreme izbora za Donji dom u Velikoj Britaniji, decembra 1918. govorilo o tim temama, Lojd DŽordž je na sebe uzeo ulogu gubitnika u ratu. Bulevarska štampa zahtevala je vešanje nemačkog kajzera, a premijer je povlađivao svojim glasačima zahtevajući izručenje prebeglog Vilhema II i njegovo izvođenje pred sud pravde (kasnije se ispostavilo da je Den Hag odbacio mogućnost ekstradicije). Lojd DŽordž je dobio izbore, a u Donji dom ušli su mnogi parlamentarci koji su poput ministra sir Erika Gidensa zahtevali „ceđenje Nemačke onoliko koliko se može iscediti limun, i još više od toga“ Ipak, kraj rata došao je za saveznike kao iznenađenje. U leto, 1918. nemačke trupe borile su se na oko 50 kilometara od Pariza, a u Rusiji gde su se među sobom borili Lenjinovi komunisti i antiboljševički kontrarevolucionari tutnjao je građanski rat. Nemci su bili za to vreme daleko u Ukrajini. Vilson, Klemanso i Lojd DŽordž računali su na kraj rata najranije u sledećoj godini. Pariska konferencija počela je s radom, a budući pobednici nisu se bili dogovorili o jedinstvenim ciljevima i principima. Kad je francuski predsednik Rejmon Poenkare 18. januara 1919. otvorio Parisku konferenciju u raskošnoj „sali časovnika“ francuskog ministarstva spoljnih poslova u Parizu. nisu bila razjašnjena pitanja posledica rata na postojeće granice, na naoružanje i na visinu nemačkih reparacija. Datum početka Konferencije bio je pažljivo odabran: tačno 48 godina ranije, u Versaju je osnovan Nemački carski rajh, posle pobede nad Francuzima. Skupio se tou le monde na Seni. Nije se radilo samo o Nemačkoj, već je čitav svet tražio novi poredak. Uz Austrougarsku, potonula su Rusko i Otomansko carstvo, tri višenacionalne imperije. Svuda su se etablirale nove države: Jugoslavija, Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Austrija. Trebalo je odlučiti o sudbini nemačkih kolonija i o budućnosti Bliskog istoka. Političari, predstavnici raznih naroda i šeici, iznosili su svoje predloge na plenumu Konferencije ili u okviru nekog od 58 odbora; a kad je trebalo i u lobijima i apartmanima hotela Mažestik i Krilon u kojima su odsele delegacije Britanije i Amerike. Nema sumnje, u Parizu su prokockane mnoge istorijske šanse, kao ona kad je arapski emir Fejsal tražio nezavisnost koju mu je obećala Velika Britanija kao nagradu za borbu protiv Turaka. Fejsal je bio spreman da cionističkim useljenicima u Palestinu dozvoli obrazovanje „jevrejske države“, čime bi se izbegao današnji konflikt na Bliskom istoku. Ipak, Britanci su predlog odbili. Kasnije su šeika nagradili prestolom u veštačkoj državi nastaloj od tri nekadašnje turske provincije; temelji te države postavljeni su na Pariskoj konferenciji. Država se zvala Irak. Možda je trebalo pažljivije proučiti peticiju jednog vijetnamskog emigranta u Parizu koji je živeo pretvarajući crno-bele fotografije u nešto slično današnjim fotografijama u boji. Dvadesetosmogodišnji student zahtevao je ravnopravnost svog naroda sa Francuzima koji su njegovu domovinu držali kao koloniju. U šezdesetim godinama, tog momka upoznao je ceo svet pod imenom Ho Ši Min. U početku, velika „trojka“ je, uključujući i italijanskog premijera, pregovarala na otvorenim konferencijama. Ali uskoro, interes koji su pokazali novinari i članovi raznih delegacija, bio je smetnja pregovaračima, pa su se sastajali na zatvorenim sednicama provodeći najveći deo vremena nagnuti nad ogromnim evropskim geografskim kartama. Klemanso, iscrpljen nesanicom nije mnogo držao do svojih kolega, a o Vilsonovom idealizmu govorio je s podsmehom („kao Isus Hristos“). Američki predsednik dosadio je Francuzu svojim srdačnim odbijanjem svega predloženog. Dok su se Vilsonovi saradnici zabavljali u barovima i klubovima metropole, on je u krevet odlazio oko 22 sata, nastavljajući s mozganjem. Svetski problemi skoro da su ga dotukli pa je neko vreme morao da ode sa konferencije, pretpostavljalo se zbog moždanog udara. Samo je neuništivi i živahni Lojd DŽordž uživao u čarima Pariza (sa svojom draganom) i u diskreciji britanske štampe. U delegaciji engleskog premijera bio je i mladi ekonomista, kasnije svetski poznat čovek: DŽon Mejnard Kejnz. Slike pregovora koje je opisao u svom bestseleru „Privredne posledice mirovnih pregovora“ danas daju najsigurniji utisak učesnicima. Najviše zbog toga što su opisi zanimljivi. Čitalac sreće Klemansoa kao zamišljenog političara koji prati pregovore sa poluotvorenim očima i s rukama na kojima su uvek bile platnene rukavice, uz to oslonjene na sto. Za utisak koje je ostavljao ovaj vremešni zastupnik Francuske, Kejnz je govorio da „pripadaju pre prošlosti nego budućnosti“. Naizgled, nadmoćnog Klemansoa koga je podsticao, pre svega, strah od suseda. Klemanso se ponašao shodno jednom proročanskom memorandumu svog saradnika na konferenciji, da će Nemačka zauvek ostati strašna pretnja civilizaciji ukoliko ne promeni svoju politiku i svoj pogled na svet. Klemanso je kao lekar već preživeo dva rata između Francuske i Nemačke u poslednjih 50 godina, i to na francuskom tlu. Mrzeo je Rajh za sve ono što je uradio Francuskoj. Francuski bilans Prvog svetskog rata izgledao je ovako: 1,9 miliona ubijenih, 480.000 uništenih kuća, 4,2 miliona hektara opustošene plodne zemlje, što je površina jednaka površini Danske. Klemansoa je na konferenciji zaokupljala samo jedna misao „kako će se njegova zemlja zaštititi od oporavka Nemačke“. On je znao o francuskom bitnom nedostatku. Pre osnivanja Nemačkog rajha 1871. dva naroda su bila otprilike iste veličine, a njegova nacija je bila po privrednoj snazi jača od Nemačke. U međuvremenu, težište se značajno izmenilo. pa je Klemanso zato tvrdio: „Greška Nemaca je što ih ima previše - za 20 miliona“. Video je samo jednu mogućnost kojom se može uspostaviti ravnoteža i eliminisati dominacija Berlina. To je bio savez sa Britancima i Amerikancima. Za alijansu sa Londonom i Vašingtonom Klemanso je bio spreman da „podnese svaku žrtvu“. Međutim, u svemu tome bilo je i nekih predloga kojima su se suprotstavljali Amerikanci, jer su se bojali francuskog prestiža na kontinentu, koliko i nemačke hegemonije. Osim toga, i Vilsona i Lojda DŽordža, brinula je oslabljena Nemačka koja bi mogla pasti u ruke Lenjinovim boljševicima. Britanski premijer upozoravao je na to Francuze: „Najveća opasnost je da se Nemačka sa boljševizmom sporazume i da svoja sredstva, svoje razumevanje i organizacionu moć stavi na raspolaganje revolucionarnim fanaticima“. Korak po korak, Klemanso je jačao svoje pozicije. Alzas–Loren trebalo je da pripadne Francuskoj, što je bilo nesporno. Ali, on je želeo da Francuskoj pripoji i Sarsku oblast i južni Pfalc. Ostale delove Nemačke na levoj obali Rajne, želeo je da pretvori u novu državu koja bi carinskom unijom bila spojena s Francuskom. Nemački rajh bio bi na taj način bez ikakve odbrane na svojoj zapadnoj granici. Vilson je to odbio. Za njega je to bila ludost i tvrdio je da bi „radije dopustio da bude na ulici kamenovan nego da se s tim saglasi“. Početkom aprila 1919. konferencija je bila pred raspadom, a predsednik Vilson tražio je da se parobrod „DŽordž Vašington“ pripremi za povratak kući. Na kraju, formiran je Narodni savet Sarske oblasti sa zadatkom sprovođenja referenduma posle 15 godina, na kome bi se Sarska oblast priključila Trećem rajhu ukoliko za to bude opredeljeno preko 90 odsto stanovnika. Saveznici su mogli zaposesti sve oblasti desno od Rajne u narednih 15 godina, a postojala je mogućnost i dužeg ostanka. Uz to, Berlinu je trajno zabranjeno stacioniranje trupa u tom regionu. Uz to, čovek iz Vandeje, tj. Klemanso, uspeo je da Nemačka izgubi svoje kolonije (Japan, Britanija, Francuska, Australija, Novi Zeland, Belgija, Južna Afrika prigrabili su ih za sebe). A na Istoku, velika područja prišla su novoj Poljskoj, koja je uzela i pretežni deo Zapadne Pruske i provincije Pozen. Dancig je postao slobodni grad, pod zaštitom Društva naroda. Između istočne Pruske i centralnog dela Rajha, protezao se tzv. „poljski koridor“. Tačno kako je mislio Klemanso, Francuska je postala zaštićena prostranim sanitarnim pojasom, odnosno sigurnosnim kordonom, koji su činile Poljska, Čehoslovačka i Jugoslavija. Američki predsednik Vilson želeo je zaključenje mira na osnovu samoopredeljenja naroda. Taj demokratski princip bio je u osnovi primirja između Nemačke i saveznika. Vilsonovo obećanje izazvalo je enormno očekivanje u Nemačkoj, ali ga nije mogao ispuniti. Već sam pogled na geografsku kartu pokazao mu je da konsekventnom primenom njegove premise, Nemački rajh postaje veći a ne manji, jer posle raspada Austrougarske, milioni Austrijanaca i sudetskih Nemaca, po logici stvari, težiće pripajanju Vajmarskoj republici. Sa gledišta saveznika, to je bilo neprihvatljivo. Takođe u oblastima koja su iz strateških razloga priključena Poljskoj, živeli su pretežno Nemci. Predsednik Vilson tešio se mišlju da će Društvo naroda, kao neka vrsta svetskog parlamenta, preduzeti odgovarajuće korekture granica. Tvrdorukašima u Nemačkoj postalo je još lakše da optuže Vilsona za kršenje zadate reči i da pojačaju utisak o nepravednom tretmanu Nemačke. Još teže je delovala greška predsednika što Ameriku nije privredno, a pre svega politički, vezao za stari kontinent. Jer, Francuska, Belgija i druge zemlje tražile su podršku Amerike kako bi se mogli osloboditi nemačkog uticaja. Isto se dogodilo i 1945. godine, kada je NATO uspeo da izravna odnose u Evropi i eliminiše nemačku nadmoć. Uvid u takve međusobne odnose bio je zastupljen i 1919. godine. Mladi Kejnz zalagao se za obnavljanje Evrope zajedno sa Nemačkom i to sa američkom pomoći. Britanci i Francuzi bili su uzeli ogromne kredite u Vašingtonu za potrebe rata. Kejnz je predlagao otpisivanje dugova i primenu neke vrste Maršalovog plana. Sve to, finansijski bi rasteretilo pobedničke sile u Evropi i omogućilo bi njihovu velikodušnost prema Nemačkoj. Klemanso je pledirao da se novom Društvu naroda u Ženevi dodele i vojnička sredstva prisile, kao i generalštab i sopstvena armija. Naravno, on je ciljao na obuzdavanje i smirivanje Nemačke, mada nije jasno kako bi protekao 20. vek da je postojala takva moćna sila sa učešćem SAD? Ipak, Vilson je to odbio. „To je nemoguće. To ne bi prošlo kroz Američki senat“. govorio je. Ostalo je da dugovi Americi budu isplaćeni. Da li je zaista bilo nemoguće stvaranje međunarodnih snaga? Vilson je potcenio nastojanja koja se ubrajaju u dnevnu politiku. On nije sobom poveo u Pariz vodeće senatore, kao članove delegacije. Čak se o parlamentarcima podsmešljivo izražavao i često ih je potcenjivao. Zbog toga je kasnije previše senatora bilo protiv članstva u Društvu naroda i protiv Mirovnog ugovora u Versaju. Mirotvorci su se najviše sukobljavali oko novca. U početku je izgledalo da će pobediti razum. Amerikanci su uspeli da, nasuprot željama saveznika, tokom pregovora o primirju, nametnu uslov po kome će Nemci morati nadoknaditi samo civilnu štetu: nanovo će izgraditi kuće, nadoknadiće izgubljenu i uništenu stoku i ponovo će dovesti u red oranice. Sve ostale troškove snosila bi svaka od učesnica rata na svojoj teritoriji. Dakle, sva plaćanja, penzije, poreze i troškove za naoružanje. Osim toga, Lojd DŽordž je zahtevao korekciju kursa jer bi Britanci, nasuprot ostalima, zbog svog ostrva pošteđenog bilo kakvih razaranja, dobili samo nekoliko hiljada funti za malo potopljenih trgovačkih brodova, iako je zarad zajedničkog trijumfa Britanija dala više novca od ostalih Lojd DŽordž je očekivao da će Nemačka zatvoriti sve rupe u britanskoj kasi. Bilo je očigledno da mu je potreban izgovor pred svojim ljudima i objašnjenje zbog čega su dovedeni u zabludu ulaženjem u rat. U toj situaciji, na svetsku binu nastupio je južnoafrički delegat i kasnije prvi ministar Jan Smit, predloživši izlaz. U civilne štete mogle su se uračunati penzije, rente za obogaljene vojnike i civile, udovice i siročad, što bi pokrilo jedan značajni deo britanskih ratnih troškova. To bi za Britance bilo dobro jer bi tako njihov udeo u reparacijama porastao na 22 odsto. Vajmarska republika mogla je zaraditi novac za reparacije samo privrednim i trgovinskim viškovima, što bi značilo manje uvoza u Nemačku i oštru nemačku konkurenciju na eksportnim tržištima, što za pobednike nije bila privlačna perspektiva. Problem je malo odložen, a reparaciona komisija trebalo je kasnije da odredi tačnu sumu. Komisija je zahtevala još nekoliko godina kako bi Nemačka mogla pribaviti sredstva, pa su zbog toga Klemansoovi naslednici zaposeli Dizeldorf i Diuzburg, a kasnije čak ukupnu Rursku oblast. Tek 1932. godine postignuta je saglasnost o kraju reparacija. Nemačka je isplatila onoliko koliko danas nemačko Ministarstvo rada i socijalne politike isplaćuje za godinu i po dana, naime, to je preračunato 180 milijardi evra. Krajem aprila, bio je gotov Mirovni ugovor sačinjen od 80 hiljada reči. Specijalni voz prevezao je nemačku delegaciju od 180 članova do Versaja. Originalni Versajski dokument je izgubljen. Hitler ga je premestio u Berlin, u kome mu se na kraju rata 1945. izgubio trag. Naravno, postoje fotoreprodukcije svih 440 članova Ugovora, koji se bave velikim pitanjima kao što su granice, reparacije i drastično razoružavanje Nemačke. Na mnogo stranica navedeno je šta sve treba nadoknaditi francuskim i belgijskim seljacima: 500 pastuva za rasplod, 2000 bikova, 90 hiljada krava muzara, 20 hiljada ovaca, 15 hiljada krmača i tako dalje. Britanci su u 246. članu Ugovora tražili povraćaj lobanje sultana Makaua, koja je iz Istočne Afrike – područja pod zaštitom Nemačke, preneta u Berlin. Naime, London je plemenu u Makau obećao ovaj važan relikt. Pored egzotičnih zahteva u Mirovnom ugovoru, postoji i član u kome se Češkoj republici na raspolaganje stavlja 30 hiljada kvadratnih metara u Hamburškoj luci. Ova površina u Nemačkoj, pripadaće Češkoj republici 99 godina. Na dan 7. maja mala nemačka delegacija ušla je u salu luksuznog hotela „Trianun palas“. Delegacija je doputovala iz Pariza i čekala je oko stola oblika konjske potkovice. Nemački ministar spoljnih poslova grof Urlih fon Brokdorf - Rancen seo je na unutrašnji deo potkovice i izgledao je kao da sedi na optuženičkoj klupi. On i njegovi saradnici bili su bledi, ali se napetost videla i na Klemansou. Rečenice Francuza bile su kratke i, kako je jedan francuski posmatrač primetio, „pune koncentrovane ljutine i prezira”: „Došao je čas razračunavanja. Molili ste nas za mir. Skloni smo da vam ga omogućimo”. Posle ovih francuskih reči, Urlih fon Brokdorf - Rancen saznao je da svoje primedbe mora dati pismeno. Dakle, nema usmenih razgovora. Vrlo brzo Urlih fon Brokdorf - Rancen uhvatio se za član 231 u kome je stajalo da je rat izazvala Nemačka i da su saveznici na njega bili prinuđeni. Ovaj pasus napravio je u Nemačkoj više uzbuđenja nego bilo koji drugi u Versajskom mirovnom ugovoru. Član o tzv. ratnoj krivici došao je iz pera DŽona Foster Dalsa koji je 50-ih godina, kao ministar spoljnih poslova SAD, bio u bliskim odnosima sa kancelarom Konradom Adenauerom. Dals je ovom klauzulom želeo da učvrsti obimni zahtev za reparacijom koji su postavili saveznici. Pitanje o moralu i ko je odgovoran za izbijanje Prvog svetskog rata 1914. godine, Amerikanac nije čak želeo ni da postavi. Kasnije je pisao da to nije procenio prikladnim. U kancelariji predsednika Ministarskog saveta Rajha Šajdemana, odavno postoji interni dokument o izbijanju rata 1914. godine. Ko ga je čitao, znao je da su Vilhem II i ostali iz državnog vrha snosili, iako ne sami, glavnu odgovornost. Šajdeman je ovaj papir držao pod ključem. Nemci u domovini bili su pošteđeni strahota Prvog svetskog rata, dakle artiljerijskih granata, uličnih borbi za svaku kuću i bojnih otrova. Kada je Rajh kapitulirao 1918. godine, nemačke trupe bile su izvan nemačkih granica. Nastao je haos jer nemački vojnici su ostali na frontu nepobeđeni, a njihova kapitulacija bila je posledica udarca nožem u leđa koji su im naneli demokrati, prinudivši Kajzera na abdikaciju. Posle toga, nastupila je dramatična nedelja u nemačkoj istoriji. „Ovaj ugovor znači večiti rat“, govorio je Konstantin Farenbah iz Katoličkog centra. „I u budućnosti će nemačke žene rađati decu, a ta deca će kidati ropske lance i spiraće ljagu koja je bačena na naše nemačke obraze“. Tek kad su ljudi iz vrha vojske dali ne tako lepu sliku položaja nemačkih trupa, uzbuđenje se stišalo. General Vilhelm Grener, prvi načelnik sedišta glavnog štaba, smatrao je ponovo započinjanje borbi ludilom. Komandant savezničkih snaga, Francuz Ferdinand Foh, planirao je za takav slučaj prodor duž reke Majne, želeći političku podelu Nemačke na severni i juži deo. Jedinstvena Nemačka stavljena je na kocku. Međutim, hladnokrvnijim rasuđivanjem, Nemci bi uvideli da Versajski ugovor nije bio tako loš. U slučaju da su Nemci pobedili, oni bi diktirali još teže uslove za mir. Sve u svemu, Nemački rajh ostao je ekonomski najmoćniji na kontinentu. Pošto je sovjetska Rusija otpala kao saveznik Francuske, Nemci se nisu morali bojati okruženja. Nemačka se nalazila, strateški gledano, u boljoj poziciji od one koju je imala pre rata, procenjuje bivši američki ministar spoljnih poslova i istoričar Henri Kisindžer. Pre 90 godina svi glavni učesnici Prvog svetskog rata: Britanci, Amerikanci, Francuzi i Nemci, propustili su veliku priliku da posle svih umiranja na evropskim klanicama postave temelje trajnom miru. Versajski mirovni ugovor pokazao se suviše teškim da bi pomirio Nemce i njihove susede. Ali, on je bio suviše blag da bi sprečio povratak Nemačke među velike sile i da bi isključio zauvek osvetnički rat. Na dan 28. juna 1919. u „salu ogledala“ versajskog zamka, ušlo je preko hiljadu ljudi: državnici, diplomate, novinari i vojna lica. Odmah posle 15 sati, dokument su potpisale sve delegacije, sa izuzetkom Kine, koja je odbila zahtev Japana za zaposedanjem bivših nemačkih kolonija na njenom tlu. Iste večeri nemačka delegacija sela je u voz i napustila Versaj. Kad je pao mrak, Nemci su kroz prozore svojih vagona mogli videti vatromet iznad francuskih sela. Francuska je proslavljala mir. Nemačka je, nasuprot tome, sanjala osvetu.  Henri Kisindžer o poukama iz Versaja Mirovni ugovor iz Versaja poseduje dvostruki značaj za današnju stvarnost. Pobednici su u to doba iscrtali kartu Evrope koja je u većoj ili manjoj meri i danas na snazi. Svet koji je nastao posle Versaja, izgleda potpuno drugačije od sveta koji je mogao da nastane da je Mirovni ugovor bio drugačiji. Neko ko želi da uči iz ondašnjih grešaka, mora razumeti šta se dogodilo u Versaju. Glavna odgovornost za Drugi svetski rat je na Hitleru. Ali, ono što se dogodilo u Versaju, omogućilo je njegov plan. Svaki međunarodni sistem koji funkcioniše, oslanja se na dva odlučujuća elementa. Jedan je ravnoteža snaga, neka vrsta ekvilibrijuma, koji otežava izbacivanje sistema iz ravnoteže. Drugi je osećaj legitimiteta. Većina država koje učestvuju u sistemu mora biti ubeđena u ispravnost i pravednost uređenja za koje se opredeljuju. Versaj je bio u oba elementa pogrešan. Dve najveće kontinentalne sile, Nemačka i Rusija, bile su isključene iz rasprave, tako da su izgledi za iznalaženje nove ravnoteže snaga bili osuđeni na propast. Da bi se garantovao trajni mir, Amerikanci su 1914. godine predočavali jedno međunarodno zastupništvo naroda kao neku vrstu nacionalnog demokratskog parlamenta, čiji bi zadatak bio da pojačava potrebu ljudi za mirom. Amerikanci su onda smatrali da je rat odstupanje od prirodnog stanja stvari među državama. Nažalost, ne postoji nikakva istorijska osnova za opravdanje ovog shvatanja. Pretpostavke za trajni mir su kompleksnije nego što se mnogima čini. Shvatanje da je mir normalno stanje između nacija, može se održati samo u zemlji čiji su stanovnici kontinentu okrenuli leđa i koji su više od sto godina zaokupljeni sami sobom. Američki idealizam doprineo je u mnogome izbijanju Drugog svetskog rata. Praktične posledice Vilsonovog poziva na samoopredeljenje naroda bile su razbijanje velikih država u male, što se nije samo tehnički komplikovano, već je na kraju Nemačka zauzela daleko bolju stratešku poziciju nego pre rata. Teritorijalna veličina i moć relativne su veličine. Nemačka je posle Versaja postala manja, ali moćnija. Pre Prvog svetskog rata, Nemačka je imala posla sa tri velike sile, koje su je držale u šahu. Bile su to Rusija, Francuska i Engleska. Posle Versaja, na Istoku više nije imala jakog protivnika, već samo male državice, koje se pojedinačno nisu mogle suprotstaviti Nemačkoj. Der Spiegel Preveo i priredio Momčilo B. Đorđević