Bururet u glavi

Naš slavni mostarski pesnik Aleksa, koji u svojoj sevdah poeziji posvećenoj „lijepoj Emini“, koja ga je samo pogledala mrko, pominje bururet, nije ni slutio da bi se ova čudna reč iz pomenute pesme mogla staviti u naslov teksta koji govori o slobodi štampe i zakonu koji tu štampu želi da politički pridavi. Teško. Jednom osvojene slobode ne mogu se ukinuti, ni silom. „Kuj me življenje, kuj… če kremen, naj se iskrim...“ Slovenac, Župančič. Dugo tražeći reč koja bi opisala šta se to događa u glavama ljudi koji predlažu da se postojeći Zakon o javnom informisanju izmeni i dopuni „u korist građana“, iako je sve obrnuto, setih se, ne znam ni sam kako, Šantićeve ljubavne pesme i reči – bururet. To je turcizam koji označava vrtoglavicu, pometnju, nesvesticu, poremećaj u glavi, u ovom slučaju izazvan lepotom jedne devojke. Ali, na pragu sam da otkrijem kako i nešto što nije lepota nego čista grozota, može da pokrene bururet u glavi. To se desilo mnogim razumnim ljudima kad su pročitali šta Vlada sprema novinama i novinarima, a narodni poslanik Zoran Šami bio je očigledan primer, i sam je to javno priznao, u parlamentu, da ga je pogodio snažni bururet kad je pročitao šta Vlada nudi poslanicima na izglasavanje. Meni je Zoran Šami bio, tada, utisak sedam sedmica. Ima trenutaka kad čoveka tresne po glavi neka senzacija i on ne može da veruje ni očima ni pameti svojoj šta je video ili pročitao. Meni, priznajem, nije bururet udario u glavu, jer sam, ne tako davno, proveo u Ministarstvu kulture nešto više od dve godine (nerado ovo pominjem, ali neka čitalac zna niz čije sam se uže „spuštavao“), i jedino što mi je pošlo za rukom bilo je da ubedim ljude starije po činu kako je unošenje javnih glasila u neki državni registar nepotrebno i štetno. Nema izvršna vlast šta da se meša u posao javnih glasila. NJeno je samo da kontroliše da li se zakoni primenjuju. Mnogima to nije bilo jasno – kako novine mogu da izlaze ako nisu registrovane? LJudi jesu bili navikli, a ni danas ne mogu toga da se oslobode te zaostavštine u svesti da je država iznad građana a njihovo je da rade, ćute i plaćaju poreze. I onda bi usledilo pozivanje na Ustav Srbije, na član pedeseti, koji kaže da za izdavanje novina nije potrebno odobrenje. Ta je odredba postojala još u Ustavu koji je 1888. godine dobila Kraljevina Srbija, a potvrdio ga je „Mi Milan Prvi po milosti božjoj i volji narodnoj kralj Srbije“. U tom čuvenom ustavu postoji i ona čuvena odredba – „Štampa je slobodna“. Mnogi tu rečenicu pripisuju kralju Petru Karađorđeviću Prvom i još kažu da je to bilo sve što se ticalo štampe. Dobro, posle Majskog prevrata 1903. stupio je na snagu iste godine novi ustav, ali to je isti onaj ustav kralja Milana, izmenjeni su samo neki članovi koji su ustav prilagodili novoj situaciji – promeni dinastije i suverena. Nije tačno ni to da je o štampi postojala samo jedna rečenica. To je član 22, koji ima devet stavova. Kaže se da se ne može ustanoviti nikakva cenzura, niti kakva druga preventivna mera koja bi sprečila izlazak, prodaju ili rasturanje novina. Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti. Od pisca, urednika, izdavaoca ili štampara neće se tražiti nikakvo jemstvo (kaucija). Štampa ne može biti podvrgnuta nikakvim opomenama. Novine se mogu zabraniti samo ako sadrže uvredu kralja i kraljevskog doma ili ako pozivaju građane da ustanu na oružje. Ali i tada je vlast bila dužna da u roku od jednog dana po zabrani, delo sprovede sudu, a sud je dužan da za jedan dan odluku potvrdi ili poništi. Iz tog vremena ostala je i jedna anegdota. Jedan poznati novinar kritikovao je, često, kralja Petra Prvog, a onda se jednom i kralju desio bururet u glavi, seo je u fijaker i zakucao na vrata kuće ovoga novinara. Bilo je vreme za čaj (znao je kralj za red)... dobar dan gospodine Peroviću, dobar dan Vaše Veličanstvo, izvolite, čaj je baš gotov... Posle jednog sata razgovora novinar i kralj lepo su se razišli, jer se u to vreme Srbija kretala ka Evropi. Vlada je pokušala nešto da popravi. No, od farse ne može da se napravi „Hamlet“. Na osam novih članova zakona sama je poslala sedam amandmana. To jeste velika komedija. I nikome na um nije palo da za izdavanje novina nije potrebno nikakvo odobrenje. Hoće vlast registraturu i od toga ne odstupa. Brišite to, nema više smisla terati inat ljudima koji znaju da misle. Nema slobodnog pokretanja novina ako se unapred traži da se javno glasilo upiše u nekakav državni registar. Nema državna uprava šta sa javnim glasilom, koje nema ni status pravnog lica. U registar se upisuje samo osnivač javnog glasila, kao i svaka druga privredna firma, on daje sve podatke o sebi i osnivačkom kapitalu državnoj upravi, poreznici prate njegov profit, i tu stavljamo tačku. Niko nema prava da za novinama i novinarima njuška kao policijski pas. Novine i televizije imaju samo jednu obavezu – da u svakom broju objavljuju impresum. U tom impresumu sve piše o javnom glasilu, piše ko je osnivač, piše adresa na kojoj se firma nalazi, piše i ime odgovornog urednika. To je registar. Na dupli nemate prava, jer kršite član pedeseti Ustava Srbije. Strašno je to što naši političari kažu nekom novinaru – neću da govorim za vaš list, iako je to njihova zakonska obaveza, ili što ne shvataju da na njih, kao javne ličnosti, zakon nešto drukčije gleda nego na „obične“ građane. Hoćeš da budeš ministar? Voliš da udariš rukom o sto? Onda se moraš pomiriti sa tim da će tvoj život doći na naslovne strane, jer si ti nešto drugo od običnog mirnog čoveka, ti si čovek posebnog kova (J.V.S.). Ti nosiš skupe satove, žena ti se oblači po Parizu, deca ti se školuju u prijateljskom Iranu... Onda sve to moraš da istrpiš. Ko to ne može, neka se ne hvata u kolo, i da ne koristi kažiprst. Poslednja istraživanja govore da naprednjaci vode, i da demokrate nisu više prva stranka. To sam predvideo pre mesec dana. I šta je trebalo demokratama da se upuste u ovu neshvatljivu političku grešku, da kidišu na novine, a one su ih i digle u nebo. Sad će tabloidi da se priklone naprednjacima, socijalistima, narodnjacima i ministar Šutanovac je dobro ocenio da od vojvode nikad neće biti demokrata. Blefer da, demokrata ne. To jeste važno, jer ta stranka može uskoro da uzme vlast, a mi ćemo se sećati naših demonstracija kad smo bili mlađi, mladi i ludi.