Nikada se nisam osećao emigrantom

Kongresnoj sali Gomulka je pomenuo odgovorne za martovske izgrede na univerzitetima – „ukazao je na grupu naučnih radnika, u biti malobrojnu, ali koncentrisanu na nekoliko katedri humanistike Varšavskog univerziteta”. Da li si tada pomislio da te izbacuje s univerziteta? - Slutilo je na to. Gomulka kao i obično nije birao reči. Nazvao te je „duhovnim inicijatorom i podstrekačem određenih postupaka” i izjavio da si svesno i s predumišljajem usađivao neprijateljske političke poglede u glave omladine koja ti je poverena. - Tada sam već dvadeset četiri sata dnevno bio pod prismotrom službe bezbednosti. Kud god sam išao, na primer kod frizera, išli su za mnom. Stajali su kraj kuće u kojoj sam stanovao, u Senatorskoj ulici. Video sam ih, jer se uopšte nisu krili. Kada sam vozio auto, njihov auto je išao iza mog. Kada sam krenuo s Tamarom na kratak odmor u Gavrihrudu, normalno je da su krenuli za nama, ali su se na granici Varšavskog vojvodstva zaustavili i vratili nazad. Mladim ljudima kojima je šezdeset osma preistorijsko vreme, trebalo bi objasniti zbog čega javno nisi mogao da odgovoriš na Gomulkine zamerke. - Jer je zabrana štampanja u to vreme bila normalna stvar. Ti si bio obuhvaćen takozvanom „subjektivnom zabranom cenzure”. Istinu govoreći, ta sankcija je primenjivana i mnogo pre marta. Mada se januara šezdeset osme u „Argumentima” pojavio tvoj tekst o „Razumu i revoluciji” Herberta Markuzea, naravno potpisan samo inicijalima. A godinu dana ranije izašao je deseti tom „Velike opšte enciklopedije”, za koju si napisao odrednicu o Spinozi. - Da, tu odrednicu su pustili. Međutim oko enciklopedije je već napravljena velika gužva. Močarovci su nadali galamu oko toga da odrednica o hitlerističkim koncentracionim logorima nije u redu, jer se u njoj odviše govori o Jevrejima. Iz redakcionog odbora izbačene su mnoge osobe i ta odrednica je štampana posebno, u ispravljenoj verziji. Posle Staljinove smrti, kada su novi vladari usmrtili Beriju, pretplatnicima „Velike sovjetske enciklopedije” preporučeno je da uzmu žilet i izrežu određene stranice jednog od prethodnih tomova i da na njihovo mesto zalepe nove stranice date u prilogu – tako da se umesto članka o Beriji našla fotografija Beringovog mora. Kod nas se izrezivanje žiletom nije pominjalo. - Tačno da nije, ali se zato pojavio dodatak, u kome je ispravljena odrednica o Jevrejima. Kako si saznao da ćeš izgubiti posao? - Pa došla su kod mene kući dvojica činovnika iz Ministarstva za visoko školstvo i obavestili su me da sam izbačen s univerziteta. Čini mi se da su mi odmah dali papir u vezi s tim. Ko ga je potpisao? - Henrik Jablonjski, tadašnji ministar za nauku i visoko školstvo. Izbačeno je šest osoba, osim njene izleteli su Bronek Bačko, Zigmunt Bauman, Stefan Moravski, Marisja Bjelinjska i Vlodek Brus. Još uvek si imao status samostalnog radnika Poljske akademije nauka. - Da, imao sam. Od poljske Akademije nauka uzeo sam neplaćeno odsustvo uoči odlaska u Kanadu. Dve godine kasnije dobio sam pismo koje je potpisao Jan Ščepanjski: „U vezi sa činjenicom da se građanin nije javio na posao onda kada je trebalo da se javi, građanin je otpušten s posla”. Čisto birokratska formalnost. Da li si odmah pomislio da odeš iz zemlje? - U početku nisam nameravao da odem. O tome sam počeo da razmišljam nakon izvesnog vremena, kada sam saznao da će me pozvati na Univerzitet Mekgil u Montrealu. Hteli su da dođem kod njih kao visiting profesor na godinu dana. U Poljskoj već nisam mogao ni da objavljujem, ni da držim predavanja, rečju nisam mogao ništa. Međutim, rekli smo da ćemo otići na godinu dana, naravno ako svima nama, a to znači meni, Tamari i Agnješki koja je već išla u školu, daju pasoše. Išla je u treći razred i nije do kraja znala šta se događa, iako smo joj objašnjavali. Kada sam dobio zvaničan poziv, rekao sam: u redu je, otputovaćemo na godinu dana, eventualno produžićemo boravak na dve godine. Ali, on se produžio skoro na četrdeset godina. U svakom slučaju nisi otišao u emigraciju. - Nikada se nisam osećao emigrantom. Mada su, posle ne znam koliko godina, prestali da mi produžuju poljski pasoš, te sam u inostranstvu boravio nelegalno. Najpre sam zatražio pasoš za apatride, a kasnije britanski. Kada sam ga dobio mogao sam da putujem po svetu slobodno, jer sam s poljskim pasošem imao neprestano problema. Sećam se samo onih užasnih čekanja u redovima pred konzulatima... Kada si dobio britanske pasoše? - Ne sećam se tačno, da li osamdeset prve ili osamdeset druge godine. Pre nego što si napustio Varšavu opraštao si se od drugih koji su odlazili iz zemlje. - Da, to je bila godina opraštanja. Veoma dobro se sećam opraštanja s prijateljima na Gdanjskoj železničkoj stanici. Juzek Kušmjerek, poznati reporter, vikao je glasno na peronu, da ga svi čuju: „Gde je voz za Treblinku? Gde je voz za Treblinku?!”. Tada je otišlo mnogo mojih kolega i prijatelja. Svi izbačeni istovremeno sa mnom s univerziteta, osim Stefana Moravskog, otišli su tada ili nešto kasnije u razna mesta. Brzo su odlazili... - Brzo, jer je atmosfera bila takva da su se ljudi morali bojati. Bili su lišeni posla, mogućnosti studiranja, bez mesta u životu. Izvedene čistke nisu bile samo antisemitske, jer su izbacivani i ljudi s drugačijim pogledima na svet. Zapravo, to su bile političke čistke. Takođe je nastao stereotip ukorenjen do dana današnjeg u mentalitetu ljudi, da su posle marta zemlju napustili Jevreji. To se, naravno, odnosilo i na tebe. Sećam se da su mi u Londonu pričali da su izvesni ljudi iz krugova Polonije istraživali tvoje jevrejsko poreklo. Bili su veoma iznenađeni, kada to nisu otkrili. Jednostavno se nisu mogli načuditi tome... - Da Poljak može tako „nepatriotski” da piše. Vratimo se još jednom okolnostima pod kojima si otišao iz zemlje. Kada si tačno otputovao? - Poslednjeg dana novembra 1968. godine. Znači, nakon invazije na Čehoslovačku. - Za vreme invazije bili smo na odmoru u Tlenju i Borama Tuholskim. U jednom trenutku kod nas je upao student Stašek Matvin i rekao nam da je vojska Pakta ušla u Čehoslovačku. Prva misao mi je bila da odem po benzin, da bismo mogli da se vratimo u Varšavu. Na sreću benzinska pumpa je bila otvorena. Napunili smo ceo rezervoar i vratili se. Atmosfera je bila depresivna, ali ništa nismo mogli da uradimo, nismo učestvovali ni u kakvim akcijama, a takoreći ih nije ni bilo. Opozicioni krugovi su bili razbijeni i samleveni. Andžejevski je napisao otvoreno pismo Eduardu Goldštikeru, predsedniku Saveza čehoslovačkih pisaca. Napisao mu je o osećanju stida koji osećamo, jer smo se užasno stideli zbog toga što poljska vojska učestvuje u pacifikaciji. U biografskoj belešci koja se često citira kao izvor informacija o tebi, pronašao sam sledeću rečenicu: „Poznato je da je Lešeku Kolakovskom izdata zvanična dozvola da otputuje u inostranstvo, uzevši iz naučnih razloga dvogodišnje odsustvo, ali dobijanje te dozvole nije išlo nimalo lako”. - To je istina. „Der Spiegel” je pisao da su sa tobom vodili rat nerava i da ti je put u Kanadu otvorio tek obrt u unutrašnjoj politici. Pasoši su ti vraćeni neposredno posle Močarove smene s položaja ministra unutrašnjih poslova, s obzirom na to da je na kongresu partije nadglasan od strane Gomulke. „Der Spiegel” je smatrao da Gomulka nije hteo da te zadržava na silu u zemlji, jer te je na svoj način poštovao i čak voleo. - To je već apsolutna besmislica. Kisjel (Stefan Kisjelevski, poznati novinar - prim. prev.) mi je pričao da je Gomulka dobijao napad besa čim bi čuo moje ime. Vikao je i udarao pesnicama... Da sećam se tog njegovog poznatog gesta, kada je dizao stegnutu pesnicu, mahao njom iznad glave i naglo je spuštao, kao da uništava nevidljivog protivnika. Mladim ljudima, filmski žurnali na kojima se vidi Gomulka koji drži govor, danas deluju kao čist kabare. Tako da rok grupe katkad fragmente tih govora koriste u svojim nastupima kao efekte. - Naravno da se toga sećam i ja. Nedavno smo videli na kaseti film Marije Zmaž-Kočanovič o jevrejskim emigrantima iz šezdeset osme godine. U njemu se kao intermeco pojavljuju fragmenti Gomulkinih martovskih govora i, s jedne strane, to izaziva užas, jer se vidi da je diktator razjaren, a s druge - kako je to užasno smešno. U izvesnom smislu i Hitler je delovao kabaretski. NJegova ekspresija je kasnije mnogo puta parodirana. - Naravno da se i toga sećam. Sa Staljinom je, međutim, bilo drugačije. - Staljin nikada nije bio smešan. Povremeno se čak blago smeškao, kada su ga u određenim prilikama fotografisali, međutim to je bilo nešto drugo. Staljin je bio mračan. I njegova figura je bila mračna - nizak, skrivan od strane drugova, s jednom osušenom rukom... Ti si otputovao, a u Varšavi je postalo prazno, kako su govorili tvoji prijatelji. Karol Modzelevski je posle mnogo godina napisao da je tvoj odlazak i odlazak tvojih kolega predstavljao nenadoknadiv gubitak. „Prekinut je kontinuitet i nastala je neuklonjiva, bolna praznina u pejzažu poljske kulture”. - Nije na meni da to ocenjujem. Mlađi sam nekoliko godina od martovske generacije, međutim kada sam počeo da studiram na mene je na svoj način delovala legenda o filozofu koji je u Varšavi pedesetih godina „neosporno vladao dušama”. - Šta si studirao? Polonistiku. Sećam se da se na samom početku školske 1972. godine na katedri pronela senzacionalna vest da će nam predavanja iz filozofije držati Kolakovski! Vežbe je vodio Andžej Kolakovski, partijski aktivista. Međutim, nije se držao partijske kletve bačene na tebe. Prvo delo literature koju nam je preporučio za čitanje bio je tvoj esej. - Koji? „Etika bez kodeksa”. Sećam se iznenađujuće rečenice o tome da postoje aktivnosti koje se delimično ne mogu obaviti – recimo, ne može se delimično iskočiti iz voza u pokretu, niti delimično umreti, a ni delimično prihvatiti svet, jer je svet za svakog alternativan predlog, prihvata se u celini ili se u celini odbacuje. I, zahvaljujući Kolakovskom počeo sam da čitam Kolakovskog. Prvo čitanje i prvo iznenađenje. Postavili ste pitanje smisla života, a ja sam zamišljao da filozof dokazuje da takva pitanja nisu dostojna filozofa, jer su privid, „loše postavljena pitanja”... - Pa, toliko puta sam ponavljao da mi je uloga lude bliža od uloge sveštenika. Lešeku, govorio si da ljudski život nije slučajno kretanje živih delova materije, već je putovanje, putovanje koje ima vlastiti cilj.. - Kada smo polazili iz Poljske poslednjeg dana novembra 1968. godine, nismo imali nikakvih planova za budućnost. Ostalo se zakotrljalo samo po sebi, bez našeg truda. Sada se napunilo trideset devet godina, ili polovina mog života. Proputovali smo razne zemlje sveta. Da li smo dobro učinili ne vrativši se u Poljsku posle godinu dana ili posle dve? Da li je ovaj putujući život bio bolji i u kom smislu? Kao i u vezi sa svim ljudskim stvarima, ne postoji jednoznačan odgovor, u najboljem slučaju postoji maglovito predosećanje kretanja na jednu ili na drugu stranu...  Lešek Kolakovski: Zanimljiva vremena, nemirna vremena. Razgovarao Zbignjev Mencel, tom 1; s poljskog prevela Biserka Rajčić, Beograd, Službeni glasnik, 2009. Mudrac među filozofima Po svom stvaralačkom duhu Kolakovski je bio autentična neorenesansna pojava u XX veku. Sem filozofskog imao je brojne umetničke talente Umro je Lešek Kolakovski. Bio je poljski „filozof, pozitivista, materijalista i marksista“, koji je prestao biti sve to i, poslednjih decenija svoga života postao „mudrac koji je u svojim razmišljanjima protiv svih izama“ (Česlav Miloš). Kao mudrac nije poštovao „modernog filozofa... tako plitkoumnog da njegovo delo, verovatno, i ne zaslužuje da se čita.“ Toliko je cenio Sokratovu izvornu filozofsku misao da je napisao: „Filozof koji ne može da se poistoveti sa ovim prauzornim likom ne pripada ovoj civilizaciji.“ U neposrednom susretu sa Kolakovskim, dogovarajući, 1962. g. objavljivanje knjige „Eseja“ za Nolitovo Sazvežđe, Sveta Lukić ga je opisao: „... Na prvi pogled pravi profesorski tip: određen, mirno samosvestan, čak i za Poljake prekomerno distanciran, uzdržan, da ne kažem hladan. Ali, ni učtivost, ni šešir, ni visina rasta, ni blede oči ne prikrivaju ogroman unutrašnji pokret, vatru i vihor, koje uvećavaju njegove bujne rečenice, stalno upletene u igru nervoznih dugih prstiju. Ličnost od neslućenog formata – koja se odmah ubedljivo nameće!“ Filozofski portret Kolakovskog i njegov filozofski način života imaju prepoznatljivu individualnost u kakvu god ga skupinu autentičnih filozofa svrstali. Nije bio matematičar poput Betranda Rasela, niti logičar poput Rudolfa Karnapa, i nije kao Rasel, Sartr ili Kami dobio Nobelovu nagradu za književni stil. Rođen je u Radomu, 1927. godine, a studirao je u Lođu (1945-1949) gde je bio i asistent na katedri za logiku. Na Varšavskom univerzitetu 1959. postaje šef katedre za istoriju novije filozofije. Sa svega 23 godine bio je glavni i odgovorni urednik najznačajnijeg poljskog filozofskog časopisa „Studia Filozoficzne“. U sredini snažne katoličke tradicije stekao je impresivna znanja o istoriji religije i teologiji. Izuzetno osetljive duše, strasnih uverenja, romantične naravi, pisao je o temama iz najrazličitijih oblasti, kakve su: metafizika i istorija filozofije, etika i antropologija, religija, mitologija, teologija i teorija saznanja... Knjige su mu: Skice o katoličkoj filozofiji (1955), Predavanja o srednjovekovnoj filozofiji (1955), Pogled na svet i svakidašnjicu (1957) Pojedinac i nesavršenost, Sloboda i antinomija slobode u Spinozinoj filozofiji (1958), antologija Filozofija XVIII veka (1959), knjiga Čovek bez alternative, Beleške o savremenoj protivreformaciji (1962), Ključ nebeski&Razgovor s đavolom (1963), Prisutnost mita (1972), Glavni tokovi marksizma, Religija (1982), Užas metafizike (1988). Kao mnoge oblasti saznanja i politika mu je bila strast. „Prošao je marksističku duhovnu školu“ i postao „jedan od najviđenijih marksističkih teoretičara, cenjen od poljske omladine i napadan od partijske birokratije“ (P. Vranicki). U oduševljenju marksizmom, pisao je: „Komunizam doživljen u svesti pojedinca... daje životu osećanja smisla maksimalnog intenziteta.“ Sa takvog stajališta Kolakovski je prešao na poziciju najoštrijeg kritičara marksizma i komunizma, zbog čega neki njegovo trotomno delo „Glavni tokovi marksizma“ smatraju, objektivno, značajnijim od mnogo slavnijeg „Otvorenog društva” Karla Popera. U trećem tomu „Glavni tokovi marksizma“ priznaje da mu ne bi „mogla poslužiti na čast“ aktivnost u kojoj je, sa marksistima, među kojima su bili Adama Šaf, Bronislav Bačko, Tadeuš Kronjski... učestvovao u napadu na nemarksističke orijentacije u poljskoj filozofiji. Kao revizionista i antimarksista sklonjen je, posle martovskih događaja 1968, sa fakulteta, odlazi iz Poljske i od 1970. sve do penzije, predaje u Oksfordu, na All Souls Collegeu. Kolakovski je voleo Platona ali mu nisu bile drage sve Platonove istine, niti uverenje da filozofi treba da vladaju državom. Stoga nije prihvatio poziv, koji Platon, možda, ne bi odbio, da nakon pada komunizma bude predsednik Poljske. Po svom stvaralačkom duhu Kolakovski je bio autentična neorenesansna pojava u XX veku. Sem filozofskog imao je brojne umetničke talente. Ogledao se u komponovanju, pisanju stihova, i režiranju predstava, a pozorišna kritika je visoko ocenila njegovu glumačku ulogu u Joneskovoj Lekciji. Najizrazitije se ostvario kao pisac. Ne samo pisanjem književne kritike, već bavljenjem književnom teorijom i kao autor jednog dramskog dela. Čini se da niko u XX veku, kao Lešek Kolakovski, nije afirmisao lepotu filozofskog eseja. Do umetničkog savršenstva doveo je i formu filozofske priče. Kao što Platona mere po umetničkom geniju sa Šekspirom, tako se filozofske priče Kolakovskog mogu porediti s refleksivnim esejističkim formama književnih velikana. Primer literarnog savršenstva je knjiga „Ključ nebeski&Razgovor s đavolom“. Kratkom formom, jasnim planom, biblijskom potkom i motivima, večnim pitanjima, poukama i porukama mudrosti, te priče umetnički nadrastaju priče mnogih nobelovaca. I kada gradi najšire istorijske i teorijske sinteze, kao i kada o večnim pitanjima piše, u najkraćoj formi, za trominutno čitanje na televiziji, Kolakovski je umetnik savršene kompozicije, jezika i stila. Primer majstorstva sintetičke interpretacije su njegova dela „Filozofija pozitivizma“ i trotomna sinteza „Glavni tokovi marksizma“, a primer da se i najveća mudrost može sabiti u orahovu ljusku su njegova „Mini predavanja o maksi stvarima“, u kojima govori o: slobodi, sreći, slavi, laži, vrlini, izdaji, nasilju, dosadi, patnji... i za koje je Zigmund Bauman savetovao: „Ne nosi tu knjigu u krevet, može ti odneti san“. Da je običaj da se Nobelova nagrada za književnost dodeljuje posthumno mogla bi se ispraviti nepravda i dodeliti je Kolakovskom za 2009. godinu. U predgovoru nemačkom izdanju eseja koji su objavljeni i kod nas, Kolakovski je ovako opisao svoj stav: „Apsolutni antidogmatizam je nemoguć. No iz toga uopšte ne proizlazi da su sve dogme jednako dobre.“ A u samim „Esejima“ se može pročitati i ovakva misao: „Potreba za nalaženjem smisla života predstavlja opštu i najistinskiju ljudsku glad otkako intelekt i veština predviđanja upravljaju ljudskim delanjem.“ Dragan Mojović