Prvi potez

o se na beogradskoj umetničkoj sceni ranih šezdesetih godina prošlog veka, u terminu jedne od onih prolaznih, ali uticajnih ,,razvojnih faza’’ koje su ostavile traga u genezi ,,visoke moderne’’ na našem kulturnom prostoru. Bilo je to vreme kada su se naši slikari već lišili bukvalno shvaćene dileme izražene u relaciji figurativno – apstraktno, i zamislili se pred suptilnije postavljenom alternativom: fikcionalno – nefikcionalno. To je bila faza sazrevanja svesti o tome da se razlika između predmetnog i nepredmetnog koncepta u likovnoj umetnosti ne svodi na diferenciju formalnih elemenata njenih struktura, već zadire u samu srž problema koji se tiče autonomnosti njenog izraza. Reč je o pitanju koje se danas smatra rešenim, o kome se više ne diskutuje na aktuelnoj umetničkoj sceni. Ali, ono se odveć snažno dojmilo Rakočevića, i trajno usmerilo njegovu stvaralačku aktivnost. Za razliku od većine naših slikara njegove generacije koji su žurili da uđu u tekuće tokove savremene likovne umetnosti, ovaj naš umetnički gastarbajter, za svoga dugog boravka ,,u svetu’’, kretao se suprotnim smerom. Umesto da sledi pravcem onoga što se događa ,,sada i ovde’’, on se odao izazovnom ali i rizičnom poslu, da odgonetne tajnu o tome ,,kako je sve počelo’’... Osnovna Rakočevićeva stvaralačka misao koja daje pečat čitavom njegovom delu, može da se identifikuje u traganju za poreklom z n a k a one primarne senzacije koja je motivisala akciju iskonskog umetnika u pokušaju da izrazi svoje osećanje sveta. Retrospektiva u beogradskoj Galeriji SANU pokazuje da Rakočević, sledeći svoju misao, nije zašao u lavirint istorijskih retrospekcija. On je dokučio da primarna forma stvaralačkog izraza vizuelne senzibilnosti mora biti nefikcionalna. Razumeo je da se savremeni umetnik nalazi pred istom dilemom kao i njegov iskonski predak, obuzet svešću da je on taj koji mora da načini p r v i p o t e z . Tim potezom treba da započne događanje onog čuda koje se naziva umetnošću. To je čudo koje se uvek iznova događa, u njemu se umetnik vazda zatiče na početku... Na prvi pogled, može se učiniti da Rakočevićev slikarski antifikcionalizam finalizira u formama nekog novog, reaktuelizovanog totemizma. To je primarna impresija koja prožima posmatrača pred ovim monumentalnim platnima, oslikanim uljanom bojom jakog hromatskog zvuka, i kratkim linijama povučenim širokom četkom. Da bi se dokučio smisao onoga što je ,,upisano’’ na tim platnima, potrebno je preusmeriti posmatračku pažnju sa elemenata formalne strukture na konturu njihovog unutarnjeg, semantičkog i metafizičkog aspekta. Tada će postati razumljivije Rakočevićevo beskompromisno prenebregavanje svega što je u slikarstvu iluzionističko, asocijativno, figuralno, sa ciljem da se okuša iskušenje i draž ,,prvog poteza’’.