Do đavola s radničkom klasom

LJudi moje generacije - koji su ‘68. imali između 35 i 40 godina i bili previše stari da bi pripadali pobunjenim studentima, ali i previše mladi da bi se priklonili starijima koji se generalno gnušaju bilo kakvih promena - dugo su bili predmet kritike radničke klase. Ne, naravno, same radničke klase, koja je, jadna, imala drugih važnijih problema, već njenih obožavalaca, pripadnika građanske levice, koji su nas, pozivajući se na novorođenu proletersku nauku, zapitkivali koji je smisao nastavljanja proučavanja Dantea, Kanta ili DŽojsa. Budući da bi potom, na ovaj ili onaj način, razgovor nastavio da se kreće u tom smeru, ali angažovano (za šta je bila potrebna samo dobra volja, jer je u suštini reč o najlakšoj stvari na svetu), svi bi se ubili od dokazivanja da, dugoročno gledano, i proučavanje Dantea ili DŽojsa može da doprinese poboljšanju kvaliteta radničkog života. Zamislite samo naše olakšanje kada je okončan period u kome radnička klasa nije imala da izgubi ništa osim svojih okova, budući da je - došavši do televizora, frižidera, jeftinijih automobila i polunagih plesačica na svakom kanalu - počela da glasa za Berluskonija i Bosija, premeštajući tako težište svoje mržnje sa kapitalista na strance. Ponašanje nekadašnjih proletera postalo je tipično ponašanje potproletera. Konačno smo mogli da uzviknemo: više ne moramo da se brinemo zbog radničke klase! Da li je ona danas postala siromašnija nego što je bila pre nekoliko godina? Ona se opredelila za gradske straže pre nego sindikate. Sada kada smo oslobođeni kritike radničke klase možemo da pišemo o Danteu. I ne samo o njemu - pisaćemo i o Burkjelu (italijanski pesnik iz XV veka poznat po naizgled paradoksalnim sonetima, prim. prev.). Nećemo se zaustaviti na tome: kao protagonista Uismansovog romana Nasuprot, iznećemo svoj persijski tepih i u njegov centar postaviti kornjaču čiji je oklop optočen rubinima, dijamantima i safirima. Na stranu loše raspoloženje, radnička klasa postala je nevidljiva: radnici, kao što je rekao Ilvo Dijamanti (italijanski sociolog i politikolog, prim. prev.), više ne predstavljaju kritičnu masu, dok mi ostali na njih obratimo pažnju jedino kada neko od njih pogine na poslu. Taj sam citat pročitao na početku veoma ogorčenog i razočaranog pamfleta Furija Kolomba naslovljenog Plata (La paga). Naslov i slika na koricama mogli bi da vas navedu da pomislite da se tu nudi potpuno drugačije razmišljanje o radničkoj klasi. Pomenuta knjiga, međutim, ne govori o radničkoj klasi na način na koji je do sad bio uobičajen: ona je posmatra kroz prizmu diskreditovanih sindikata, kraha ideologija, nastanka novih desničarskih partija koje su apsorbovale sva nezadovoljstva koja su do sad bila artikulisana kroz levicu. Sve te etikete danas gube svaki smisao. Naša knjiga ne govori o nestanku radničke klase, već o nestanku rada. Ta se ideja može učiniti bizarnom, ali kada malo bolje razmislimo, nakon deregulacije, propasti finansijskih imperija, berzanskih krahova, otpuštenih menadžera koji iz upropaštenih firmi odlaze sa neverovatno velikim bonusima, sve se više i sve jasnije kroz zvanična obaveštenja i svakodnevne razgovore provlači nipodaštavalački stav prema radu. Nacionalnoj se uniji sindikata cena rada svakim danom čini previsoka, velike se kompanije sve više trude da posao rasporede većem broju ljudi razbacanih po celoj teritoriji, koji nikada neće videti kolege sa kojima rade na projektu, koji sede za kompjuterom u nekoj maloj filijali nekog malog grada, sa ugovorom na određeno vreme ne znajući koliko će „određeno“ to određeno biti. Da ne govorimo o tome da se veliki proizvodni pogoni (za koje su ranije bili potrebni specijalizovani radnici) danas pretvaraju u distributere koji raznorazne sastavne delove prodaju drugima, što za posledicu ima rast njihove vrednosti na finansijskom tržištu budući da su troškove proizvodnje uspeli da svedu na minimum. Sve je to dovelo do situacije u kojoj je lako organizovati kampanje protiv sindikata (na koje se danas gleda kao na parazite gore od pijavica), pa i samih radnika. To nas dovodi do još jednog citata u kome se italijanski ministar javne administracije Renato Bruneta predstavlja kao neko čiji glavni cilj „nije uvođenje pravednosti i meritokratije u javnu administraciju“, već „ocrnjivanje rada, njegovo poniženje, ismevanje i lažiranje, sve u cilju raskrinkavanja državnih službenika kao prevrtljivih i nepoštenih“. Opet, čak i ako ostavimo po strani namere bilo kog ministra, možemo da uočimo pojavu jednog novog fenomena: za razliku od jučerašnjih problema koji su se svodili na pronalaženje rešenja koja će radnicima omogućiti da imaju više slobodnog vremena, danas se svima velikodušno poklanja „prazno vreme“: vreme koje se potroši čekajući prvo zaposlenje, vreme između dobijanja otkaza i potpisivanja novog ugovora na određeno vreme, vreme od početka do zaključenja plaćanja doprinosa, i tako dalje. Ukratko, kako da očekujemo da radnička klasa bude priznata kao jedinstven stalež čiji pripadnici imaju iste probleme, ako sami radnici, iako i dalje imaju kakvo-takvo zaposlenje, sve manje vremena provode radeći u društvu svojih kolega, ako su zaposleni na sve kraći i kraći rok i ako posao vide ne kao nešto vredno poštovanja, već kao nešto što mora da se podnosi, poput bilo koje nesreće koja nas snalazi u ovom ionako kratkom životu, u eri u kojoj postoji moćan kompjuter, kome čak nisu ni potrebni operateri, koji je u stanju da reši sve ekonomske probleme, u eri u kojoj svi možemo da uživamo u bezgraničnoj slobodi i beskrajnom cirkulisanju „subprajma“? L’Espresso Prevod s italijanskog Milana Babić