Zlatna mladost Srbije

Srbija je Svetsko prvenstvo u vodenim sportovima završila na osmom mestu na rang-listi osvajača medalja. Danas, kada euforija zbog velikih uspeha naših sportista polako jenjava, te medalje čine se još neverovatnijim. U šest dana šampionata u Rimu, od ponedeljka do subote, vaterpolisti i plivači Nađa Higl i Milorad Čavić postigli su rezultate koje niko, pa ni oni sami, nisu očekivali. Doček koji im je priređen na ulicama Beograda, po broju ljudi i izlivu emocija može se porediti samo sa onim 1995. godine, kada su košarkaši osvojili Evropsko prvenstvo u Atini. Već prve reakcije javnosti po raznim blogovima i forumima nagoveštavale su da će „junaci iz Rima” oduvati tenisere sa pozicije miljenika nacije. Tome je najviše doprinela, do tada široj javnosti potpuno nepoznata Nađa Higl. NJena neočekivana pobeda, prirodan šarm i biografija podsećaju na bajku. A svi oni su na ovo takmičenje otišli veoma tiho, od njih se niko ničemu posebnom nije nadao, osim donekle od Čavića, pa je i RTS procenio da nema potrebe da šalje svoje komentatore na šampionat. Prvi su krenuli vaterpolisti i to veoma traljavo, najpre porazom od Španije pa nerešenim rezultatom sa Australijom. Zahvaljujući pobedi nad Kazahstanom ipak su izborili učešće u baražu četvrtfinala, ali protivnik im je bila selekcija domaćina Italije i očekivalo se da će se naši „delfini” vratiti kući posle tog meča. Međutim, baš oni su u ponedeljak napravili prvo veliko iznenađenje, eliminisali domaćina i započeli niz pobeda, niz senzacionalnih uspeha. Verovatno, prvi put posle 50 godina, od vaterpolista niko nije očekivao borbu za zlato, a retki su bili i oni koji su smatrali da ova ekipa ima dovoljno snage i iskustva da se domogne bilo koje medalje. Čak je i unapred pronađen krivac za neuspehe i posle prve dve utakmice činilo se da svi jedva čekaju da se “delfini” što pre vrate da bi se priključili već započetom verbalnom linču selektora Dejana Udovičića. Nikoga nisu zanimale okolnosti koje su selektora pratile od preuzimanja nacionalnog tima, a pogotovo činjenica da je pre manje od godinu dana reprezentacija Srbije ostala bez šestorice najboljih igrača. Vredi podsetiti: vaterpolo reprezentacija Srbije se gotovo raspala uoči utakmice za treće mesto olimpijskog turnira i zapravo u jednoj večeri se dogodila smena generacija tako što su se nakon poraza u polufinalu od Amerikanaca potukli Denis Šefik i Aleksandar Šapić. Bez njih dvojice, koji su odmah suspendovani, Srbija je pobedila Crnu Goru i osvojila bronzanu medalju, a odmah po povratku u zemlju od nastupa za nacionalni tim oprostili su se i Vujasinović, Ćirić i Savić. S obzirom na to da je nekoliko meseci ranije Ikodinović teško nastradao, bilo je jasno da je ova smena generacija bila prinudna i neplanirana. Selektor Dejan Udovičić, takođe veoma mlad, nije imao puno izbora; u reprezentaciju je prebacio većinu igrača kojima je bio trener i u Partizanu. Savez je s njim potpisao ugovor do 2012., do Olimpijskih igara u Londonu i sve je bilo relativno mirno dok Udovičić nije podneo ostavku u Partizanu. Od tog trenutka počela su nagađanja; kad će biti najuren i iz reprezentacije? Posle poraza od Španije i remija sa Australijom krivica je pripisana selektoru, a zanimljivo je da su sumnje naših navijača u njegovo znanje podržali i ljubitelji vaterpola iz Hrvatske i Crne Gore. Tako je Udovičić ujedinio ljute protivnike, ali ih je posle trijumfa nad Mađarskom u četvrtfinalu još brže razjedinio. Sa najmlađim timom na svetskom šampionatu naš selektor se opredelio za logično rešenje, što ne znači da je to bilo i najlakše. Dozvolio je igračima veću slobodu u napadu, u velikoj meri im prepustio da sami kreiraju akcije kada protivnik zaustavi centre, pružio im podršku i ulio samopouzdanje. Zato nije čudo da je Aleksić, najmlađi član našeg nacionalnog tima, u ključnim momentima gotovo nepogrešivo pogađao šutevima iz daljine, i da je baš on realizovao peterac za pobedu u finalu nad Španijom. Ako se pobeda vaterpolista može objasniti talentom, inatom i samopouzdanjem sticanim decenijama kroz razne generacije srpskog vaterpola, trijumf Nađe Higl bio je potpuno iznenađenje. Iskreno, za ovu 22-godišnju Pančevku gotovo da niko nije ni čuo sve do trenutka kada se na kraju finalne trke na ekranima nije pojavila srpska trobojka i pored nje jedinica, kao potvrda da je postala prvakinja sveta! Nađa Higl se pojavila na pobedničkom postolju, a pobedom u finalu trke na 200 metara prsno popravila je i evropski rekord za više od sekunde i po. Tek u proteklih nekoliko dana mediji su počeli da otkrivaju ko je devojka koja je pokazala svoj talenat i to tako što je postala svetska šampionka. Početkom 2007. godine Nađa Higl izbačena je iz svog dotadašnjeg kluba, a zatim su joj onemogućili da trenira na bazenu u Pančevu. Zbog toga je četiri puta nedeljno, o trošku svojih roditelja, zajedno sa bratom trenerom putovala za Beograd gradskim prevozom i tako se spremala za, na kraju se ispostavilo, svetsko zlato. Nađa Higl je na Olimpijskim igrama prošla loše. Nije se plasirala u polufinale, a nekoliko meseci ranije čak nije ispunila normu za Evropsko prvenstvo. U tom trenutku se činilo da će njena karijera polako ići nizbrdo. Upravo u tom trenutku zahvaljujući činjenici da je Beograd bio domaćin Univerzijade, mnogim srpskim sportistima su u proteklih godinu dana omogućeni bolji uslovi za trening. Među njima je bila i Nađa Higl. Uz rad sa španskim trenerom Nađa Higl je verovatno prvi put trenirala u normalnim uslovima kao i njene suparnice. Iako joj je otac svojevremeno bio spasilac na Tamišu, a brat je profesionalni trener plivanja, u detinjstvu se plašila da uđe u vodu i tvrdi da verovatno nikada ne bi ni naučila da pliva da njen otac nije bio uporan i svojim metodom je oslobodio tog straha. - Nisam volela vodu, bojala sam je se. To se tati nije dopadalo. NJemu, kao spasiocu na Tamišu, bilo je nezamislivo da njegova ćerka ne ume da pliva. Bacao me je u vodu da bih naučila i - proplivala sam. Međutim, brzo sam to zaboravila. Čak šest puta sam polagala za plivače, jer sam bila netalentovana – kaže ova mlada Pančevka, koja tvrdi da bi verovatno postala balerina da nije, ipak, zavolela plivanje. Nađa, za koju svetski mediji naglašavaju da je odrasla u jednom od najzagađenijih gradova na Balkanu, pre početka finalne trke dugo je razgovarala s ocem Draganom, koji joj je obećao da će ukoliko pobedi na temenu istetovirati rezultat koji postigne. Rezultati naših sportista u Rimu su zaista pravo čudo. U “normalnim zemljama” postoje bazeni u skoro svakom selu, ima ih toliko da vrhunski plivači ne moraju da treniraju u isto vreme kada se u njima nalaze i rekreativci, u njima je voda topla, a ne postoji opasnost da će krov da padne, kao što se to dogodilo nedavno na Tašmajdanu, gde krov još uvek prokišnjava iako je rekonstruisan neposredno pred početak Univerzijade. Doplivali do stanova Kao što mu je za pobedu nad Felpsom u Pekingu i Rimu nedostajao milimetar, Čaviću je isto toliko nedostajalo da od države dobije stan koji mu je vlada obećala još pre nekoliko godina. Ipak, taj problem konačno je rešen i naš najbolji plivač uselio se pre dva dana u trosobni stan na Bežanijskoj kosi. U organizaciji Fonda B92 uručeni su mu ključevi stana koji je obezbeđen sredstvima donatora i to u akciji „Čavića za komšiju” u kojoj je, uz pomoć donatora, nabavljen stan veličine 84 metara kvadratnih. Dobre vesti stižu i iz Pančeva. Odlučeno je da se Nađi Higl dodeli stan. NJoj i njenom bratu Sebastijanu biće ponuđen jedan od četiri slobodna dvosobna stana, a koji će im biti dodeljen, zavisiće od dogovora porodice Higl i Gradske uprave. Hit takmičenja Srbi koji su se nedavno doselili u SAD kažu da je Milorad Čavić tipično “američko Srpče”. Tako oni nazivaju tu “idealnu kombinaciju srpskog ludila i kreativne inteligencije, i američkih radnih navika i discipline”. „Naš mali” iz Kalifornije, kako ga oni zovu, već dugo je najznačajnija sportska ličnost u Srbiji. Prošle godine je najpre diskvalifikovan sa Svetskog prvenstva u dvorani zbog majice sa natpisom „Kosovo je Srbija“, koju je nosio na pobedničkom postolju dok mu je uručivana zlatna medalja za trijumf u trci na 50 metara, da bi nekoliko meseci kasnije na Olimpijskim igrama u Pekingu u antologijskoj trci izgubio od Majkla Felpsa na duplo dužoj deonici. Kada je počeo da se sprema za Svetsko prvenstvo, ispostavilo se da na jedinom bazenu u Beogradu koji je tada radio, nije bilo startnih blokova. Pošto nije mogao da vežba start i ronjenje, napustio je Srbiju i ostatak priprema proveo u Italiji. Na Svetskom prvenstvu osvojio je zlatnu medalju na 50 metara delfin, u polufinalu je oborio i svetski rekord, ali u finalnoj trci u šlageru takmičenja – obračunu sa Majklom Felpsom opet je za nijansu bio sporiji.