Ima (li) nade

Vlada je stabilna. Ništa ne može da poremeti idilu u Nemanjinoj 11. Ni Predlog izmena Zakona o informisanju, ni sve teža socijalna situacija, ni opasnost da propadnu pregovori sa MMF-om… Izguraće, blago nama, ceo mandat, uveravaju nas političari iz vladajuće koalicije. Čemu, onda, i pomisao na vanredne parlamentarne izbore? Glasanje o izmenama u Zakonu o informisanju odloženo je za kraj avgusta. Dovoljno je to vremena da se obavi još jedan kupoprodajni pijačarski aranžman kako bi se očuvala stabilnost vlade. To je postalo važnije i od sadržaja problema koji je izazvao sporenja među ministrima i od realne potrebe da se na pravi način, uz uvažavanje glasa struke, regulišu odnosi u medijskoj sferi na dobrobit profesije. To što je zbog ovog političkog zamešateljstva odloženo izjašnjavanje Skupštine Srbije i o nekoliko finansijskih sporazuma čija je ukupna vrednost 350 miliona evra, ne bi trebalo da predstavlja otežavajuću okolnost na računu efikasnosti vlasti. Tristo miliona evra gore-dole… Dok čekamo 31. avgust da vidimo hoće li Mlađan Dinkić izgurati naum da disciplinuje sve zbog jednog i da li je Ivica Dačić izvukao pouke iz pionirskih dana u SPS-u da se ne zamera sedmoj sili, u drugi plan je potisnuta tema koja život nasušni znači. Približava se 24. avgust, dan pregovora sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda. Mnogo toga će zavisiti od ishoda ovih pregovora. U ovom broju NIN objavljuje prilično sumorne prognoze ekonomista i guvernera NBS Radovana Jelašića. Vlada nespremno dočekuje pregovore, a bilo bi najgore da gosti kojima se ne veselimo odu nezadovoljni. Sve nam pada. Industrijska proizvodnja, bruto društveni proizvod, investicije… Samo raste rupa u budžetu. Ekonomista Miodrag Zec tvrdi da vlada nema konzistentnu ekonomsku politiku, niti ekonomski cilj. „Jedini joj je cilj”, kaže Zec za NIN, „da ne padne s vlasti”. Opaska guvernera Jelašića da vlada opet kasni s reformama i da, uglavnom, zna šta neće a ne i šta hoće, sasvim je na mestu. Cunami ekonomske krize tek se približava Srbiji, upozoravaju optimisti, a s obzirom na nagomilane socijalne probleme, najave radikalnih radničkih protesta, mogao bi da zapljusne i parališe Srbiju već u septembru. Nije ovde reč o najavama „vruće jeseni”, jer to ništa ne znači. Na temperaturu radničkog bunta neće uticati ni sindikati, ni opozicione stranke, ni mešetari u firmama koje propadaju posle privatizacije. Dovoljno je da se na jednom mestu okupi kritična masa ljudi koji su spremni da sebi odseku prst, da legnu na šine ili da krenu u pohod na institucije koje prepoznaju kao simbol vlastitog propadanja, siromašenja i gubljenja elementarnih merila ljudskog dostojanstva izazvanog bedom. Tada će socijalne nemire da „rešava” policija. Sve ovo očito ne dotiče one koji su prozvani. Važnije je sačuvati stranački rejting i, naravno, stabilnost vlade. A, da li bi vanredni izbori nešto rešili? Vlada je tek sastavila godinu dana. Dovoljno za ocene i prognoze. Kabinetu Mirka Cvetkovića išla je naruku najava udara svetske ekonomske krize. Dobro opravdanje da ne bi valjalo ulaziti u predizbornu kampanju i političke obračune. Time je amortizovan prvi talas zahteva opozicije da se krene u novo testiranje volje birača. U međuvremenu je vlada potrošila argumente plašenja građana posledicama krize, jer posledice su i te kako vidljive, ni radikali više nisu predizborna babaroga, a otrcali su se i efekti predugo najavljivane i očekivane odluke Brisela o ukidanju viza. Vlast je ostala bez povoljnog i dugoročnog političkog kredita, a na političkoj sceni se pojavio igrač koji je u stanju da pomrsi konce u kalkulacijama za očuvanje ili ponovno osvajanje vlasti – naprednjaci. Ranije se moglo postavljati pitanje da li bi izbori nešto značajno promenili, ali sada je tandem Nikolić-Vučić nametnuo druga pravila političke igre. Otvaranje SNS-a prema evropskim integracijama, ma šta to značilo, izbilo je demokratama adut plašenja birača i nateralo stranke tzv. demokratskog bloka da ubuduće u predizbornu kampanju ulaze s porukom za koga, a ne protiv koga bi građani trebalo da glasaju. U vladajućoj koaliciji je svima jasno da bi raspisivanje vanrednih izbora bio prevelik rizik. Demokratska stranka sama ne može da obezbedi većinu, a nije više spremna ni da drugima poklanja skupštinske mandate za zasluge kojih se niko ne seća. Sve ostalo je predmet vidovnjačkih kalkulacija, pa je vlast u ruci bolja nego golub na grani. A i goluba bi jedino mogli da podele DS i SNS, što bi garantovalo stabilnu vladu. Da li oni to žele, drugo je pitanje. Nisu svojevremeno ni Boris Tadić i Vojislav Koštunica želeli da se udruže posle izbora. U ovdašnjoj postizbornoj sreći uvek ima neko treći. Po pravilu onaj ko ima finansijsku moć. U prevodu – građani mogu da glasaju, stranke mogu da kalkulišu, ali i tajkuni se nešto pitaju. Šta nam je onda činiti? U zemlji u kojoj su pesimisti okrenuti budućnosti, a ateisti se mole višoj sili da bude bolje, večito je pitanje – ima li nade. Oni koji su gledali tv-prenos dočeka vaterpolista, Nađe Higl, Milorada Čavića i mladih košarkaša, mladosti okićene zlatnim medaljama, lagali bi kad bi rekli da nema nade. I mladost koja je u Beogradu pozdravljala sportske idole odisala je vedrinom i optimizmom. Zaiskri suza, zatrepti nešto u grudima. Naravno, nepopravljivi cinici će uvek podsetiti na primere kad su političari dočekivali sportiste i obećavali im kule i gradove, slikali se s njima, zloupotrebljavali ih u predizbornoj kampanji, pretvarali njihov trud, znoj i pozlatu na medaljama u mulj ovdašnje političke bare. Nije isključeno da će se i sada nešto od toga ponoviti. Ali niko ne može poništiti Čavićevu upornost, Nađinu prostodušnost i jednostavnost, pobednički duh vaterpolista i mladalački polet košarkaša. Niko ne može oduzeti osmehe i razigranost mladima koji su se okupili te večeri u Beogradu. To je poruka onima koji vode ovu zemlju. A mi i oni se dugo znamo. Drugih i boljih nemamo. Nastave li ovako, ni rodbina neće izlaziti na izbore da podrži svojtu ili da iz inata zaokruži nekog drugog na biračkom listiću. Uspeli su mnogo toga da nam ogade, ali zlatnu mladost Srbije ne damo. Ona je naša nada.