Bekstvo od Istoka

Boris Tadić je dobar čovek! I još jednom: Boris Tadić je dobar čovek! Tu u svakom pogledu prijatnu misao gospođa Sonja Liht iz neke nevladine organizacije – misao bi izgubila na težini da gospođa Liht pripada kakvoj vladinoj organizaciji – tu, dakle, odvažnu misao, odraz ljudske širine i iskrenosti, gđa Liht je nekoliko puta ponovila na jednoj od mnogih televizija i potom postala članica dobrog broja važnih upravnih odbora. Docnije se iz nekih povukla, ali to još ne znači da Sonja Liht nije državni polihistor, osoba sveopštih znanja, u režimu Borisa Tadića... Razume se da delimo mišljenje gđe Liht, s obzirom na broj poteza šefa države koji su ganuli širu publiku. Uzmite samo ovo (ako vas sećanje služi): u vreme predizborne kampanje Boris je na nekoj vrleti čak i ovce čuvao (!), a onda je naišla televizija i taj pastoralni prizor opširno zabeležila. Možemo se pohvaliti, bez lažne skromnosti, da smo se i mi u dalekoj mladosti bavili tom delatnošću – i to ne iz marketinških razloga, nego iz uverenja – ali nas niko nije slikao i stvar je nestala u istorijskom bespuću... Nije isključeno da se šef države ovih dana uključi i u berbu malina. Obećao je! Svedok je Dragiša Terzić, predsednik Unije proizvođača jagodičastog voća: Sve što tražimo od predsednika – kaže Dragiša – jeste da ispuni svoje predizborno obećanje koje nam je dao u dopisu koji je pred izbore poslao proizvođačima. On nas je u dopisu pozdravio i pozvao da glasamo za evropsku Srbiju, obećavši da će ukoliko on pobedi, cena maline biti veća, a izvozno tržište otvorenije i slobodnije. Kao za pakost, cene malina ne samo da nisu povećane, nego su i pale, a neko, još neutvrđen, omogućio je vlasnicima hladnjača zelenaški monopol. Zarađuju između 10 i 15 miliona evra, a u završne račune upisuju nulu! Treba li reći da selo programski propada , a u nekim srećnijim vremenima – doduše davnim - predstavljalo je nacionalnu supstancu. Dok je bilo sela nije bilo krize; nekako se preživljavalo. Srbija danas nema selo. A biće tragičnije – da i to da kažemo – što u Srbiji danas nema institucija u pravom i punom značenju reči. Kad nema institucija, onda neće biti ni morala, niti društvenog autoriteta. Dogodi li se da đak išamara profesorku na času geografije, protumačićemo to pogrešnim ili nedovoljnim kućnim vaspitanjem. Možete vi dete držati u laboratoriji, ali ono će kad-tad izaći na ulicu i tamo će videti – šta? Opšte i nekažnjivo otimanje svega, opšte „snalaženje“ i opštu korupciju. Vlada služi za optimističke izlive profesionalnih karijerista, sudska vlast se ne poštuje, čak i u Crkvi škripi – episkopi se prepucavaju putem štampe... Parlament se upravo zabavlja Predlogom novog zakona o informisanju, u kome su, prema našem slobodnom uverenju, najsmešniji oni uzorci koji se tiču predloženih sankcija. Ako se, recimo, uvredi Dinkić – provereni primer! – i to na prvoj strani, sa zlonamernom fotografijom u boji, a u tom broju je i plaćeni oglas, novčana kazna obračunaće se na osnovu tiraža toga broja, na osnovu prve strane, na osnovu fotografije i na osnovu oglasa! Ko će to, kako, kojim precizno merljivim kriterijumima i u kom zakonskom roku, a s obzirom na pravo žalbe, da radi!? Jasno je, težinu uvrede i visinu kazne određivaće računovodstvo! Samo pravda – upamtite ovo upozorenje! – ni na takav način i uz sav uloženi trud neće biti u potpunosti zadovoljena, što bi trebalo da bude ideal svakog zakona, pa i ovog. Računa se da jedan primerak novina čita 3-5 ljudi. Dinkić ili neko takav, dakle, biće objektivno 3-5 puta više uvređen nego što u prvom stepenu pokazuje obračunata globa! Ko će da plati razliku do potpunog duševnog bola? Neobično je da na Predlog zakona o informisanju zasad ne reaguju nevladine organizacije, sklone reakciji na sve postojeće, iako se zna da se ovakav zakon neće dopasti ni Briselu. Objašnjenje je očigledno. Nevladine organizacije – ne računajući tu određene američke vladine organizacije – počinju, strpljivo i diskretno, da vladaju Srbijom, što znači da taj zakon može i njima lepo da legne. Uz one upravne odbore Sonje Liht, tu je sada i gospođa Zorana Marković, novoizabrana direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, za koju kažu – ukoliko je verovati ovoj i ovakvoj štampi – da je bila bliska saradnica nevladine ikone Sonje Biserko. U instaliranju nevladinih organizacija u srpsku vlast ide se pobočnim putem: zasad se uzimaju ili ne preterano radikalne ili ne previše eksponirane ličnosti, jer bi one ostrašćene – na primer, Nataša Kandić kao ministar policije! – isuviše bole oči neemancipovanom biračkom telu! Čim je osvojila funkciju, direktorka Marković se obratila budžetu. Koliko nam je poznato, već postoje određene institucije na temu korupcije, a budžet je sve tanji – najvećim delom zbog korupcije... Neko se i dalje poigrava sa Srbijom, u smislu malo štap, malo šargarepa. Evropski komesar za proširenje Oli Ren izjavio je da nema ništa od kandidature Srbije za Evropsku uniju dok se ne donese zakon o povratku oduzete imovine starim vlasnicima (što bi bilo apsolutno normalno i pravično – Srbija je jedina zemlja u Evropi koja to još nije učinila), ali Ren je to rekao tek kad mu je Ivica Dačić uručio srpski pasoš i ponudio srpsko državljanstvo. Još malo pa komedija... Nevladine organizacije plaše se svih potencijalnih srpskih veza koje im nisu po volji kao svinjskog gripa. NJihova netrpeljivost prema Istoku (ne radi se samo o Rusiji, nego o svemu s druge strane Dnjepra pa nadalje) vuče u neku vrstu otvorenog rasizma. Za njih je pažnje vredna samo NATO civilizacija., plus Gruzija. Zato poneki melanholični pesimisti i misle da bi naša neutaživa i sa stanovišta državnog interesa stidljivo formulisana spasonosna čežnja za članstvom u NATO-u mogla da nas odvede tamo gde nikada nismo bili (pre dolaska Slovena na Balkan).