Težak elemenat pogrešne računice

Čak i dok su kritikovali administraciju DŽordža V. Buša zbog invazije na Irak, vodeći liberali su branili rat Klintonove administracije na Balkanu. Tu pozitivnu ocenu oštro dovodi u pitanje Dejvid Gibs sa Univerziteta Arizone. Kao levičar, Gibs ipak osporava ideju tzv. humanitarne intervencije. NJegove tvrdnje su sporne, ali dobro zasnovane. Ispostavilo se da napad na Srbiju nije bio ni humanitaran, ni razborit. Možda najkontroverznija Gibsova tvrdnja jeste da je “obuzdavanje saveznika ostalo bitan američki cilj” iza politike Vašingtona prema Balkanu. Gibs prebrzo odbacuje proklamovane humanitarne ciljeve savezničkih zvaničnika - ministarka spoljnih poslova Medlin K. Olbrajt je možda stvarno videla jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića kao reinkarnaciju Hitlera. Ipak, Gibs nudi značajan protivotrov za samouslužnu propagandu koja dolazi iz Vašingtona i savezničkih prestonica. Najveći Gibsov uspeh je u prikazu ogromne složenosti brojnih balkanskih sukoba. Krvavi raspad Jugoslavije uključivao je katastrofalnu mešavinu ubilačkih svađa, brutalnih regionalnih aktera i glupih zapadnih odluka. Sramotno i tragično, američka politika je stalno odlagala mir i pojačavala sukob. U knjizi “Pre svega ne naudi” ističu se mnoge neugodne istine balkanske zbrke. Na primer, Berlin je zapalio fitilj za jugoslovensku eksploziju tako što je podržao hrvatsku i slovenačku nezavisnost bez insistiranja na zaštiti etničkih manjina - naročito Srba u Hrvatskoj. “Gledajući unazad, akcije Nemačke su sadržale težak element pogrešne računice i pokazale su tendenciju potcenjivanja destruktivnih posledica koje bi intervencija mogla imati”, piše Gibs. Još šokantnija je bila hladnokrvna i kontraproduktivna strategija realne politike Vašingtona u kojoj su meta bili samo Srbi. Gibs primećuje: “Franjo Tuđman je bio rasistički i agresivno nastrojen jednako kao Milošević; progon Srba u Hrvatskoj je bio jednako moralno neprihvatljiv poput srpskih zločina na Kosovu.” Malo bolji su bili bosanski muslimani. “Istina je da su muslimanski vojnici učestvovali u znatno manjem broju zločina nego srpski vojnici, ali je tako bilo zbog toga što su muslimani imali inferiornije oružje, a ne zbog neke temeljne moralne razlike između te dve strane”, objašnjava Gibs. Bez obzira na to da li je delovao u ciničnoj želji da obezbedi dominantnu ulogu Amerike ili u naivnoj nadi da će se doći do boljeg rešenja, Vašington je sprečio predložene sporazume. Početkom 1992, evropsko posredovanje je dovelo do Lisabonskog sporazuma, površnog kompromisa između Hrvata, muslimana i Srba u Bosni. Na podsticaj Vašingtona, Hrvati i muslimani su odustali i “rat punog obima je počeo u roku od dve nedelje”. Klintonova administracija je isto tako blokirala tzv. Vens-Ovenov plan. “Uloga SAD je bila naročito nesrećna, pošto je pun mirovni sporazum mogao biti izvodljiv u tom trenutku”, primećuje Gibs. Klintonovi zvaničnici su takođe ohrabrivali operaciju “Oluja”, brutalni napad Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu. Promovisanje etničkog čišćenja je obezvredilo humanitarne pretenzije Klintonove administracije. Gibs primećuje: “Hrvatski zločini su osramotili Sjedinjene Države, a neke ličnosti su pokušale da se distanciraju od čitave operacije, barem u javnosti.” Drugi su, pak, opravdavali hrvatske zločine. Gibs nikad ne ulepšava loše postupke Srba. Međutim, i u tom pogledu je postojao “element moralne složenosti”, objašnjava on. Što se Kosova tiče, insistiralo se na naglašavanju srpske brutalnosti, ali “takvo gledište ignoriše istoriju albanskog provociranja Srba koje je prethodilo represiji iz 1989. Uvođenje vanrednog vojnog stanja je usledilo nakon višegodišnjeg ugnjetavanja koje su prvenstveno organizovali Albanci, nad Srbima”, objašnjava on. Štaviše, Oslobodilačka vojska Kosova je izvodila brutalne napade kako bi isprovocirala srpsku odmazdu. Američki i evropski zvaničnici su Oslobodilačku vojsku Kosova nazivali “terorističkom organizacijom” - dok Klintonova administracija nije odlučila da rasparča Srbiju. U sklopu svoje strategije, Vašington je pokušao da nametne sporazum na konferenciji u Rambujeu, u Francuskoj, na osnovu kojeg bi cela Srbija bila tretirana kao neka okupirana država. Evropljani su priznali da je taj sporazum napravljen da propadne; Henri Kisindžer ga je nazvao “groznim diplomatskim dokumentom koji nikad nije trebalo da bude predstavljen u tom obliku”. Da li je Rambuje rezultat nesposobnosti ili želje da se stvori izgovor za rat? Gibs je sklon drugoj opciji. U svakom slučaju, Vašington je opet sprečio mirno rešenje jednog balkanskog sukoba. Gibsovi zaključci će sigurno izazvati oštro neslaganje, ali “Pre svega ne naudi” je sjajna knjiga. On ubedljivo razotkriva američko pozivanje na humanitarnu intervenciju: “Ignoriše se činjenica da su zapadne države doprinele izbijanju rata 1991. Čini se, pak, da američka uloga u stalnom blokiranju mirovnih sporazuma putem kojih su zločini mogli biti zaustavljeni bez vojne intervencije protivreči svakoj humanitarnoj motivaciji. Te akcije su sigurno bile korisne za potvrđivanje hegemonije Sjedinjenih Država, i stoga za unapređenje američkih interesa. Međutim, one se ne mogu opravdati na moralnoj osnovi.” Gibs završava svoju dragocenu knjigu pesimističkom ocenom humanitarne intervencije u još širem smislu. Obratite pažnju na Avganistan, Haiti, Irak, Somaliju i Balkan. “Na osnovu čega bi trebalo da pretpostavimo da će intervencija poboljšati - a ne pogoršati - humanitarne uslove u zemlji koja je njena meta?”, pita on. Vašington mora da odgovori na to pitanje pre nego što započne još jedan rat, tobože na humanitarnoj osnovi.  (Autor je viši saradnik u institutu “Kejto” i bivši specijalni pomoćnik predsednika Regana.) The Washington Times