Došljaci

Stižu u novim cipelama koje ih žuljaju. Iza njih su ostale tople kuhinje sa podgrejanim jelima što čekaju na peći, mali provincijski peroni na kojima se zaustavljaju samo lokalni vozovi, oproštaji i suze, saveti koji zvuče potpuno besmisleno, a tako dirljivo, poslednje ljubavne poruke porodice koja je uložila svu svoju nadu na sve ili ništa: ne naginji se kroz prozor, i ne izlazi napolje da piješ vodu, a novac čuvaj u malom džepu! Na izgužvanim hartijicama pažljivo su ispisane poruke koje će ih čuvati u tuđem svetu – talismani u obliku adresa daljih rođaka kod kojih će spavati na podu, u predsoblju ili zagušljivim devojačkim sobicama koje mirišu po štirku i memli, a gledaju u neke ravnodušne zidove opalog maltera. Evo ih: prepušteni su najzad sami sebi i ovom gradu-mašini za mlevenje mesa i kostiju, čije ključeve još ne umeju da pronađu. Koračaju trapavo palanačkim hodom dok im ona divlja boja lagano bledi na licima. Pretražuju uzalud ulice ne bi li otkrili kog zemljaka. Na licima rođaka počinju čitati netrpeljivost i dosadu, pa se sele u neki studentski dom, gde će se krijumčariti deleći krevet sa nekim koga su tek upoznali: leđa uz leđa. Budno će motriti na svoje malo bogatstvo, pokretni deo doma, pa ipak, najpre će izgubiti taj kartonski kofer po čijem se dnu kotrljaju mrve sasušene pite sa makom, a onda i poverenje u svoje bližnje. Lica će im poprimiti onaj tvrdi nepoverljivi izraz oprezne gladi. Kad ih zateknu zabravljene kapije, naučiće da noć provedu u šetnji tek opranim gradom. Osluškivaće poput pasa bez gospodara disanje spavača iza otvorenih prozora. Naučiće da slušaju pijane ispovesti u dva ujutru, vrednost praznih obećanja i jutarnje sivilo koje briše noćna prijateljstva, naučiće da spavaju stojeći u vetrovitim kapijama, zavideće seljacima i njihovom tvrdom snu na vrećama (upoznaće ih na gradskim pijacama), naučiće da zadrže bes i da budu ljubazni dok im sumnjičave oči noćnih čuvara budu upoređivale lik sa slikom u ispravama, naučiće da zaboravljaju zavičaj i ljubav provincijskih gospođica, spomenare i plitke, sveže reke, postajući iz dana u dan sve lukaviji i ljući – mlade zveri ispunjene pravednim besom, bez doma, bez novca, bez prijateljstva i nedeljnih ručkova: supa sa rezancima, govedina s renom, krompir-pire, pečenje i palačinke sa džemom. Stajaće poput tek ukroćenih mladih pastuva danima u redu, a sve u njima govoriće protiv tog reda i tog čekanja. I onda kada najzad stignu do male rupe u zidu gde treba da se odluči njihova sudbina, vratiće ih ponovo da stoje na kraju, jer će uvek nedostajati neka taksena marka, neki potpis, pečat ili datum. Naučiće da se hrane stojeći. Žvakaće na uglovima ulica bljutave viršle na pretankom parčetu hleba, spuštaće se u podzemni pakao samoposluga, tonuće korak po korak u mirise trulog kupusa čitajući na licima osamljenih tužne istorije gladi i propasti. Biće ljubazni prema ugojenim kelnericama i tromim kasirkama, videće nekada moćne ljude kako, nagnuti nad limene tanjire, izvlače svaki koristan sok iz splačina samo da bi izdržali još jedan dan. Na ulicama će se okretati za gradskim devojkama koje ih neće primećivati. Osetiće koliko su daleko od njih i od elegantnih momaka na uglovima, koji imaju svoj tajni jezik, šifre i neuhvatljive znake otmenosti. Naučiće se da ih mrze, i ta mržnja će im pomoći da izdrže bitku. Naučiće se da žive bez kuće. Naučiće da zadrže svoje očajanje kada na otkucanim spiskovima za ovo ili za ono ne pronađu svoje ime. I uvek će samo nedostajati njihovo ime! Izgovaraće ga pogrešno. Guraće ih. Izbacivati iz autobusa jer nemaju kartu. Sumnjati da su kome što ukrali. Sumnjati pre nego bilo šta učine. Odlaziće do železničke stanice da sačekuju vozove iz svog kraja. Pozajmljivaće novac koji nikada neće vratiti. Naučiće da ostanu trezni dok ih zemljaci budu terali da piju na prazan stomak. Naučiće da peru čarape i da ih suše na radijatoru preko noći. Da se briju pozajmljenim žiletom. Da koračaju uz zidove i ostanu suvi dok pada kiša. Da spavaju ne skidajući cipele. Da se uvlače bez karte na utakmice ili filmove. Saznaće za mesta gde je moguće besplatno sedeti u toplom. Naučivši sve te stvari, izgubiće onaj svoj svetli sjaj očiju, svežinu daha i mekotu kose, izgubiće belinu okovratnika svojih nedeljnih košulja, osećanje da ih neko štiti i da su neranjivi, izgubiće poverenje u ljubav jer će upoznati gradske drolje, divljenje prema svemogućem ocu koji će ovde, u ovom gradu, biti nemoćan provincijalac, izgubiće devojku koja će se udati za nekog tamo, izgubiće želju da se jedanput vrate, izgubiće sećanje na miris bosiljka u postelji, miris tek posečenog stabla u peći, privrženost psa i umiljatost mačke, izgubiće sebe od prekjuče, a kada izgube sve te stvari počeće najzad da dobijaju, i dobijaće, sve dok ne dobiju ono što su želeli, a tada će shvatiti da to nije ono. U Beogradu je punih sto dvadeset godina živeo limar Mane Cvetković, došao bogzna otkuda u prestonicu. Živeo je na Voždovcu, u malom trošnom kućerku. Na stotinama beogradskih krovova vrteli su se limeni petlovi koje je napravio i na dimnjake postavio čika Mane. Kad bi duvala košava, petlovi bi se okretali, pa bi njihova limena krila i metalno perje izvodili zvoncavu, klepetavu muziku. Kada je napunio sto godina radnog staža, pričaju oni koji su ga poznavali, otišao je u opštinu da zatraži penziju koju je pošteno zaslužio, ali mu tamo rekoše da mora dovesti dva svedoka da to potvrde. - To bi mogli biti samo knez Miloš i Toma Vučić Perišić! – kazao je čika Mane. – NJima sam prvima postavio petlove na dimnjake! Pitali ga kolika mu je penzija dodeljena. - Nije važno kolika ti je penzija, nego koliko ćeš dugo da je primaš! – odgovorio je stari limar. Čika Mane je bio u pogrebnoj povorci kada je umro jedan od najbogatijih ljudi u Beogradu, znameniti Hercegovac Luka Ćelović, takođe došljak. Odjedanput, pred pratnjom se pojavi neki odrpanac i raširenih ruku povika povorci da stane! - Šta hoćeš, čoveče?! – upita vladika koji je išao na čelu povorke. - Hoću da vidim šta Luka Ćelović nosi u grob – odgovori ovaj. Luka Ćelović nije nosio ništa. Stigao je u Beograd kao siromašni dečak iz Trebinja, sa metalnim dinarom u džepu. Odlazio je čak i bez tog dinara, ali je Beogradskom univerzitetu ostavio u nasledstvo sve što je stekao. Dolazio je svakog dana u svoj hotel „Bristol” na kafu, donoseći sopstveni šećer jer je kafa tako bila jeftinija za nekoliko para. Sve što je ostavio Univerzitetu, opljačkala je nova država 1944. godine, ali to je druga priča. Šetajući se po senovitim ili snežnim ulicama Senjaka i Dedinja, uvek mislim na pokojnog Maneta Cvetkovića i onog čoveka što je zaustavio Ćelovićevu pogrebnu povorku. Gledam pompezne vile novih bogataša, njihove raskošne gvozdene kapije i ograde i pitam se kako će im biti žao da ostave sva ta bogatstva kada jedanput budu odlazili sa ovog sveta. Luka Ćelović je mogao da ode mirno – zahvaljujući nasledstvu koje je ostavio, njegovo ime je zauvek urezano u pamćenje Beograda. Ali, ovi novi! Još nisam video da su podigli nijednu zadužbinu, čak ni mnogo manju od onih koje su poklonili stari dobrotvori koji su bili siromasi u odnosu na njihova današnja bogatstva. Za svog dugog života mudri Luka Ćelović savladao je najtežu lekciju, onu o pobeđivanju zaborava. Mnogi imućni ljudi, naime, pred kraj života shvate da im pored sve moći i bogatstva preti najstrašnija kazna – zaborav. Tada, u panici, kupuju tuđe grobnice i podižu još za života sami sebi spomenike, ne verujući da će to učiniti njihovi naslednici. Na tim nadgrobnim pločama oni naručuju da im se upiše ime, prezime, zanimanje, pa čak i godina rođenja sa povlakom, smanjujući tako na najmanju meru trud onih posle njih, kojima preostaje samo još da uklešu godinu smrti, a ponekad čak i to zaborave. Brzo stečena bogatstva, gotovo preko noći, za koja bi nekoj engleskoj porodici, na primer, bilo potrebno najmanje pet generacija, troše se istom brzinom kojom su i stečena, a iza njih, kao po pravilu, ne ostaje nikakav drugi trag sem sumnje kako su stečena. Sin čuvenog predsednika vlade Nikole Pašića, Rade, za razliku od svog legendarnog oca, ostaće zapamćen jedino po tome što je prodao Meštrovićevu bistu svoga oca koja mu je stajala na grobu, zbog čega ga je tužila rođena majka. Istorija najlepših beogradskih zdanja, vila i palata, istovremeno je i povest propasti ovog grada. Gotovo da nema nijedne vile koja nije bar nekoliko puta promenila vlasnike. Onome ko je gradio svoju kuću – san za porodicu - planirao srećnu budućnost i negovao vrt, kuću su najpre oduzeli Nemci, a njega poslali u podstanare. Oslobođenje 1944. oslobodilo ga je i od brige o vlasništvu jer su mu se u kuću uselili oslobodioci, a on bio srećan ako su mu ostavili za stanovanje garažu ili kućicu za baštovana u vrtu. Kada su oslobodioci zašli u godine i sišli sa vlasti, prodavali su tu vilu zbog svoje dece i njihovih porodica da bi je posle toga nasledili novopečeni bogataši. No, ma koliko da su obnavljali ta stara zapuštena zdanja, ma koliko molovali fasade, prokletstvo tuđih dečijih soba pratiće ih do smrti, po starom verovanju da je „oteto – prokleto”.