Svet gradi nove muzeje, a ne crkve

vo je naš četvrti razgovor u NIN-u povodom vaših memoarsko-autobiografskih kazivanja/ispovesti koje objavljuje Srpska književna zadruga u svom redovnom plavom kolu. Započeli smo posle izlaska prve sveske Nojeve barke (1993), nastavili s drugom (1996) i produžili s njihovim dvotomnim dopunjenim izdanjem (2002). Kad su već mnogi pomislili da ste iscrpli sve što ste imali i hteli da ispričate, usledilo je ovo prijatno iznenađenje s “pogledom s početka veka” u prethodni i ovaj u koji smo ušli. Čemu imamo da zahvalimo za pojavu ove treće knjige? - Činjenici da se Nojeva barka (I, II) nije mogla, kao što sam verovao, završiti krajem prošlog milenijuma, knjigom drugom. Jer se u zemlji i svetu sve izmenilo. I sam kontinuitet u pojedinim oblastima samo ukazuje na opšti diskontinuitet. Otuda drukčija tematska struktura treće knjige: novo doba i umetnost; odnos manuelne i tehničke slike; “smrt umetnosti”; slika i modernizovanje srpske kulture; preobražaj umetnosti prošlosti u energiju sadašnjosti; nadrealna sudbina beogradskog nadrealizma, moja monografija; finale posle 2000, retrospektivne izložbe 2002, 2005, etc, ali i današnji eseji o stvaranju umetnika o kojim sam pre 2000. pisao – dakle o slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi 2000-2008; pokolenje kojeg više nema; determinante, život, sudbina; pa rezime: umetnost i filozofija, religija i smrt. Na kraju, fotodokumentacija za sve tri knjige, da se njihov sadržaj bar, simbolično, vizuelno donekle potvrdi. Izlazak treće sveske Nojeve barke podudara se sa samostalnom izložbom u galeriji RTS-a na kojoj su izložena platna nastajala od 1952. godine do naših dana 2008. i 2009. Sličan sinhronicitet karakteriše čitavu vašu umetničku karijeru. Očigledno, i u poodmakloj životnoj dobi, vaša kreativna energija se ne smanjuje. Koliko je to zadovoljstvo a koliko napor delovati istovremeno i uspešno na nekoliko stvaralačkih područja? - Pomenuta izložba je, u prostorno maloj galeriji, veoma kratak ali zato veoma pregledan rezime mojih osnovnih poetika od 1953. do danas. Otkriva da slika ima više slojeva, pa je često u istom motivu prvo, na primer u Ulici u Rovinju iz 1955, akcentovan predmetni a u Ulici u Rovinju iz ove 2009. plastički sloj u kome je svojstvo imitativnog smanjeno a apstraktnijeg plastičkog sklopa naglašeno... Što se tiče napora i zadovoljstva u delovanju na nekoliko stvaralačkih područja, to je za umetnika intelektualca tradicionalna neophodnost – setimo se najvećih renesansnih stvaralaca koji su pisali, vajali, slikali, zidali... pa nisu bili oličenje samo jedne umetnosti već umetnosti uopšte. Još u prvoj mladosti, kao odličnom đaku, bilo mi je blisko to obuhvatnije shvatanje umetnika. Međutim, prividno sam ja to izabrao, a stvarno sam bio izabran. Ako biste čitaocima morali ukratko da izložite koja se kazivanja i tokovi prethodnih svezaka produžavaju ili dopunjuju ovom trećom, a koje su pak teme u njoj nove, kako biste to učinili? - To sam naveo u samim razlozima ove treće knjige: promena je velika u svim oblastima, naročito u politici, kulturi, likovnim umetnostima, u kojima je, na suštinski, institucionalni, sistemski način, energija umetnosti prošlosti pretvorena u energiju sadašnjosti. Estetskim vaspitanjem, kumulativnim povećanjem saznanja, utiče se na izbor pravih ciljeva današnjeg čoveka. Kao što sam se nekada, posle 1950, borio protiv socrealizma, glavni sadržaj ove treće knjige je i borba protiv lažne “smrti umetnosti”, današnja stvarna sve veća i plodnija uloga umetnosti... Posle dva veka moderne srpske kulture (bio sam član Odbora, od pedeset članova), govorio sam o tome 2003. na Kruševačkom kolokvijumu o ulozi muzeja koji su u svetu posećeniji od katedrala. Hoćete reći da ste se, obuzeti pisanjem III knjige „Nojeve barke“, pitali kako da se u današnjoj globalnoj krizi snađete i prepoznate? - Da. I odgovorio sam: odanošću ljudskim vrednostima, onom šumu dubinskog vrela iz detinjstva. Stvaranjem, spajanjem, ne odvajanjem kulture, društva, prirode i čoveka. Svestan da se čovek umetnošću najdublje potvrdio, pa je novi proces njegovog očovečenja istovremeno i lek protiv njegovog raščovečenja. Za skeptika je možda toliko zalaganje za toliku ulogu umetnosti, i takvog čoveka, i takvo buduće društvo – utopija. Međutim, ako je na toj težnji senka mitskog Sizifa, smatrao sam da to nije razlog za napuštanje borbe sve dok čovek u sebi bude nosio logično zasnovanu nadu a umetnik se vratio matematičkom i metafizičkom demijurgu strukture Sveta. I dok sebe, i čoveka uopšte, bude uzdizao do čistog saznanja, harmonije, paradigme koja mu otkriva koliko otuđen nastoji da u sebi intuitivno uskladi dve oprečne energije, Frojdovu “blagu narkozu” i Markuzeovu “negativnu snagu”, “permanentnu estetičku subverziju”, razliku između datog i mogućeg... NJihovu ravnotežu nalažu zlokobna svojstva današnje civilizacije i nemir našeg života u njoj. Da bi se izbegla “obrnuta katarza”, koja na užas odgovara užasom, “tamnim intenzitetima”, nužno je drukčije, konstruktivnije ponašanje: stvaranjem smanjiti pa ukloniti nered i haos. Pošto je umetnost “unutarnja neophodnost”, čija je osnovna uloga da čovek slobodno izrazi ono što misli i oseća, slutim da je izlaz u “progresiji saznanja”, jedinstvu teorije, nauke i umetnosti: u dolazećem. Da će komplementarnost i vizionarska zamisao umetnika, naučnika, političara i poslovnih ljudi – okončati staru istoriju mimo ljudskih želja istorijom bez gladi i ratova. A pošto rat počinje u mozgovima ljudi, u mozgovima ljudi mora biti izgrađena i odbrana mira – nalaže Povelja UNESCO-a. Posle dramatičnih iskustava, Treći svetski rat već izgleda nemoguć, ali ni mir ne bi trebalo da bude moguć samo zbog paradoksalnog ulaganja milijardi u naoružanje. Govoreći o umetnosti kao energiji sadašnjosti, primetićete da je kod nas pomaganje kulture, nauke i umetnosti ispod svetskih standarda i da je njihova uloga, u svetu toliko važna, kod nas zapostavljena. Kao jednu od ilustracija takvog odnosa uzimate naše muzeje, još uvek u svetu poznate – a zatvorene. (“Čitam da se i u Švedskoj ne grade nove crkve, već “ogromni novi muzeji”. Kao i u Španiji, Nemačkoj, Austriji, Češkoj, Švajcarskoj, Rusiji, Americi...”). Šta, pri sadašnjem stanju stvari, valja uraditi da se više nego nepovoljan položaj muzeja poboljša? - Ono što je Muzej savremene umetnosti radio i uradio (1965-1980) i time odmah po otvaranju postao srpski, jugoslovenski, evropski i svetski priznati muzej. Realizovanjem pravog i novog angažmana umetnosti - pokazalo se da svaki muzej može biti različit ali ne i suprotan njenoj suštini. Jedan je u iznošenju onog što jeste, drugi u projektovanju onog što nije, što treba da bude. Da i ako ne znamo istorijski kontekst i povod njenog postanja, znamo vizuelno – taktilni vid njenog postojanja: njenu materijalnu strukturu, formu, uvek istu; a u sebi kao sadržaj, značenje – uvek različito iz više razloga: zato što u stvarima prepoznajemo ono što u njih unosimo. Slika, međutim, ne može biti stvar po sebi već stvar za nas, za opšteg i posebnog čoveka u nama. Podrazumeva “drugog”, dijalog sa njim: jer svet prirode, kosmosa, može postojati bez čoveka, umetnost ne može... Međutim, pošto je kao konkretno delo uvek susrećemo u poslednjem trenutku vremena, povesti i iskustva, dakle uvek u sadašnjosti – staru ili novu knjigu čitamo, muziku slušamo, sliku gledamo, uvek “sada” ne juče – očigledno je da je “bez srazmere kontinuiteta i diskontinuiteta i uloga moderne slike iluzorna. Zašto? - Zato što su muzeji, međuzavisni i komplementarni, postali instrumenti kumulativnog saznanja: reifikovanjem, ono “što je bilo”, pretvaraju u ono “što jeste”. U Francuskoj postoji “program petogodišnjeg plana razvoja umetnosti i kulture u školi, estetsko vaspitanje se smatra činiocem svekolikog saznanja: razvoja individualnih sposobnosti; dostupnosti kulturi; smanjenju nejednakosti, glavnim činiocem ljudske evolucije” (Herbert Rid); a umetničko delo “nedovršenim simbolom” (Suzana Langer) koji podrazumeva dijalog sa “drugim”; jer ono ne znači ono što predstavlja već predstavlja ono što znači: ono što ljudi iz epohe u epohu u njemu vide i u njega unose. Muzeji time olakšavaju osmozu vremena i života kojom, naglašavam, iskustva prošlosti postaju iskustva sadašnjosti... Postali su obavezne škole, svetilišta brzog širenja svesti. Poštujući svojstva umetnosti oni dakle moraju poštovati i poštuju Plutarhovo upozorenje: “Ko hoće da ključem seče drvo, a testerom da otvara vrata, ne samo da će pokvariti i jedan i drugi alat već će i sebe lišiti svake koristi od njihove upotrebe”... Zbog tako važne uloge muzeji se ne privatizuju već socijalizuju. I privatne zbirke takođe. NJima se država neposredno bavi da bi svest novih pokolenja postala šira i viša, a izbor društvenih ciljeva bolji, umniji. Da li to znači i za modernu umetnost? - Da. Moderna je i novim plastičkim jezikom zamenila akademski jezik stare estetike (podražavanja) i velike estetike (lepog). A samu dijahroniju procesa – sinhronijom postojanja. Danas vidimo kako jer muzeji moderne regulišu odnos starog i novog. Maljevičev kvadrat, na primer, znači više od svoje vizuelne realnosti tek u koordinatama ideja i pojava na koje je reagovao. Stari obrazac plastičkog maksimuma postaje neophodan da bi opstao novi obrazac plastičkog minimuma: čije razumevanje zavisi od razumevanja duhovne grandioznosti celine. Maljevič smatra da “nije stvorio novi svet osećanja, nego pre jednu potpuno novu i neposrednu formu predstavljanja sveta osećanja. Da kvadrat koji je izložio nije bio prazan kvadrat, nego osećanje odsustva predmeta”. Time je naslutio ideju Suzane Langer (koja nastavlja Kasirera) da umetnost osećanja ne izražava, već predstavlja. Da delo treba posmatrati i prema tradiciji i prema umetničkom i prosvetnom sistemu epohe. Da umetnik sa posmatračem deli izvestan broj konvencija, jer obrazac delo – znak jeste jezik plus smisao i stav, pa ga u tako određenom pravcu posmatrač u sebi i može dovršiti. I neposredno počne da deluje “princip asocijacije” zasnovan na sećanju, ili princip “saosećajne darežljivosti”, odnosno “saosećajnog simbolizma”, koji poziva da, obuzeti jedinstvom sa svetom, određenim predmetima pozajmimo svoju duhovnu ličnost, a time i ono što je u njima staloženo. To je posledica mogućnosti povezivanja znaka sa predmetom sećanja: epohom, pojavom, pogledom na svet. Prvenstveno stalnih postavki muzeja, stalnih jer su u njima artikulisane celine dela stalne, najviše vrednosti – “onoga što je bilo” (Ranke). Zato su danas, u nuklearnoj civilizaciji, muzeji postali ustanove čija svrha nije da odraze i prikažu očigledno stanje života i društva, nego da ga podizanjem svesti i osećanja poprave i prevaziđu. Sve to ubrzava osnivanje muzeja i zidanje širom Evrope i sveta, angažovanje najboljih arhitekata, stvaralaca, naučnika, političara. Francuska je obnovila sve – od gigantski uvećanog Luvra, do Orseja i Bobura, Muzeja čoveka, Gimea, Rodenovog i Burdelovog muzeja (u kome su i dva Milunovićeva platna) do Palate Tokio (negdašnjeg Kasuovog muzeja moderne umetnosti) u kojoj je sada Muzej novih medija, fotografije, filma, videa; i palate Sale, Muzeja Pikasa... i muzeja i galerija drugih umetnika i kolekcionara. Najzad, i najnoviji Muzej prve umetnosti predsednika Žaka Širaka. Osnivaju se, naravno, i muzeji za današnju umetnost koja napušta klasični medij slike, skulpture, grafike. Iz vašeg, u knjizi, komparativnog razmatranja muzeja i legata, vidimo da ni položaj ovih drugih nije ništa bolji. Štaviše, gori je. Koji bi legati, po vašem mišljenju, morali imati bolji tretman, kad već nema društvene volje da se on poboljša u celini? - Oni koji su najbolji, čiji su autori prihvatanjem više pokolenja ušli u istoriju umetnosti. Po čemu je sve sudbina legata Marka Ristića posebno tragična tema? - Time što nije formiran i što nije ostvaren testament Marka Ristića, i što, prema ugovoru, nije ostao u njegovom stanu. Niti njime upravlja Univerzitetska biblioteka... Samo je likovna eksperimentacija, prema ugovoru, u Muzeju savremene umetnosti. Sve ostalo je, srećom, u Srpskoj akademiji nauka na čuvanju, sa arhivom i enciklopedijom prosvetiteljstva, pod ključem. Ali legata, kao naučne ustanove, međutim, nema. Banje u Srbiji su, pišete, oduvek bile poseban fenomen. Posebno kad nisu bile samo letnje odmaralište i lečilište. Vaša sentimentalna vezanost za jednu je u knjizi očigledna. Šta je vama značila Vrnjačka Banja? - Mnogo. Tek kada sam u desetoj godini napustio Banju i otišao u Kraljevo da školovanje nastavim osmogodišnjom gimnazijom, mogao sam da upoređujem. Prvo, iz Banje se vladalo Srbijom, general Belimarković je kao jedan od trojice kraljevskih namesnika u ime maloletnog kralja, vladao iz Vrnjačke Banje i privukao u nju i elitu civilnu, ne samo vojnu; drugo, Srbija nije imala Medicinski fakultet pa su njeni lekari posle sedam ili deset godina završenih studija u inostranstvu sa porodicom dolazila i u njoj radili; treće, ona je imala banjsku upravu lekara, odvojenu od političke opštinske uprave. Sve to je unelo evropsku dimenziju u nju pa je postala i naučna i umetnička letnja radionica u kojoj je napisano mnogo naučnih i književnih knjiga, pesama... Stecište velikih ljudi uopšte – svakog trenutka sretao se u njoj neki poznati autor, od Ive Andrića, Nušića, Marka Ristića, Krleže, Desanke Maksimović etc... Mnogi su se iz Beograda i Vojvodine leti selili u nju i u njoj imali svoje vile... Čak je i devojčica Olbrajtova sa roditeljima, posle okupacije Čehoslovačke, u njoj bila pre nego što je njen otac mogao da ode u London i priključi se Benešu... A već prvog dana rata Hitlera protiv Jugoslavije u Banju se iz Beograda, prema planu, preselio ceo diplomatski kor... I tako dalje. Zato mi je Vrnjačka Banja leti značila Evropu redukovanu na stvaralačku elitu... U knjizi sam naveo tolika imena; kao i u fotodokumentaciju. Roditi se u Vrnjačkoj Banji bio je za mene dar sudbine. Iduće godine navršiće se 70 godina otkako ste počeli da pišete i slikate. Nadam se da će taj jubilej biti novi povod da budete NIN-ov sagovornik. Šta dotle možemo očekivati novo iz vaše stvaralačke radionice? - Počeo sam kao osnovac – učitelj me je, pri izlasku na tablu ( naveo sam to u prvoj knjizi), nazivao “majkom (?) crtanja”. Želim da nastavim najranije slike, crteže i akvarele... I napišem knjigu o onome što u svojim postojećim knjigama, zbog njihove idejne i tematske strukture, nisam pominjao. Možda će se onaj mladić, maturant, setiti svojih pisama i pesama, meditacija i događaja... Onoga što sam uvek osećao a nikad nisam napisao ili naslikao iako je, skriveno, uticalo na moj Weltanschaung, osećanje sveta. Zbog svega toga, ovu poslednju, treću knjigu Nojeve barke nisam ponovo završio Šekspirovim nalogom sa početka njegovih “Soneta”, već onim horom anđela sa kraja Geteovog “Fausta” čija mi je poruka prikladnija, ona glasi: Onaj koji uvek nečem stremi i koji se trudi / Toga ćemo moći da spasemo. Već sam ih navodio i sada ih navodim zbog tri reči: uvek, stremiti, truditi se... Čitajući tri knjige Nojeve barke i sam sam iznenađen šezdesetogodišnjim stremljenjem i trudom... Ova poslednja knjiga, želeo bih da verujem, faktografski potvrđuje ne samo tragediju i utopiju jednog doba, već i njegovu umetnost koja, svesna opasnosti, teži razumevanju među ljudima, prosvećenosti koja veruje i zna da će sve izrazitija njena moć u današnjoj rušilačkoj planetarnoj oluji stvoriti jednu, figurativno kazano, novu i realniju Nojevu barku, koja će svojom mitskom snagom i zamahom spasiti vrednosti koje su stvorili i stvaraju ljudi i priroda. I time spasiti i samu prirodu i samog čoveka, koji je “snažan samo onda kada se bori za snažnu ideju” (kaže Frojd), i kada “svaki njegov korak bude korak ka tom cilju” (kaže Gete). “Jer niko se ne diže toliko visoko kao onaj koji zna kuda ide” (mudro zaključuje Stendal). To je bio moj program koji sam na svom početku pedesetih prošlog veka zastupao u NIN-u. Zastupam ga, evo, i danas. Hvala na pozivu. Duhovno beskonačno Kao što je u drugoj svesci „Nojeve barke“ bilo posebno zapaženo vaše zalaganje da se o Marku Ristiću sudi s manje revanšizma i pravičnije, tako će, mislim, u ovoj trećoj biti primećeno da ličnost i delo Bogdana Bogdanovića s pravom branite od devedesetih godina raspomamljenog populističkog diskreditovanja i da posebno visoko vrednujete njegovo spomeničko nasleđe vezano za obeležavanje stratišta fašističkih i ustaških žrtava. Zašto se naše društvo teško oslobađa ostrakizma? - Zato što je nerazvijeno. Mi smo mala zemlja, sa malo vrhunskih svetskih stvaralaca da bismo ih smeli precrtavati zbog neke njihove osobine koja nam se ne sviđa... Navešću najveće zasluge: Bogdan je već početkom pedesetih izveo javni spomenik iz krize i akademski stereotip zamenio sakralnim modelom koji nije ni u duhu antropomorfizma, odveć “otvorenog” značenja, “ni u duhu moderne apstraktne čiste forme”, koja ga sasvim mimoilazi, već u duhu neke “mitološke podsvesti” koja dotiče mitsko i tamno. Tako volumen njegovog spomenika ostaje u jezgru antropološki večite suštine... Jer već samo postojanje znaka obećava da ove vizije nikada neće biti proizvoljne... Materijalno konačna, njegova dela postaju tako duhovno beskonačna kako ih je Bogdan kao intelectus archetypus uputio...