Amandmani spasili zakon

Postoje dve oblasti društvenog života u Srbiji zbog kojih će svako, od “običnog” građanina do predsednika države, izjaviti da zbog njih imamo razloga da budemo ponosni, da u njima postižemo najbolje rezultate, da se njima dičimo pred svetom. Reč je, naravno, o kulturi i sportu. Šta kao država i “nadležne institucije” činimo za ove oblasti naše prepoznatljivosti, naših uspeha i našeg ponosa? Nedovoljno, malo, sporadično! Sistemski, strateški, takoreći ništa! Od demokratskih promena oktobra 2000. godine, doneto je na stotine novih zakona u različitim oblastima: finansije, sudstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, radni odnosi, ljudska prava, itd. Neki se već drugi-treći put, menjaju. Samo u kulturi i sportu i dalje važe neka stara, nejasna, nemušta zakonska pravila ispisana na stranicama odavno već arhiviranih “Službenih glasnika”. Hoćemo li i dalje u svakom pravnom aktu koji se tiče kulture upisivati godinu 1992. i naziv “Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture”, ili će Srbija konačno dobiti novi ”Zakon o kulturi”, zavisi od toga da li će u “danu za glasanje”, tj. 31. avgusta 2009. biti 126 glasova “ZA” u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Još samo to, ostalo je “utanačeno”! Verzija “Zakona o kulturi”koja se našla pred poslanicima ima 86 članova, za razliku od onog teksta koji je početkom 2008. dovršilo Ministarstvo na čijem čelu je bio Voja Brajović, koji je sadržao 125 članova. Možda se to nekome učini mnogo, ali donošenjem “Zakona o kulturi” prestaju da važe dva “stara” zakona , jedan već pomenuti “O delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture “ i drugi, ”Zakon o obavljanju umetničke ili druge delatnosti u oblasti kulture”. Obrazloženje za “seču” zakona koje daju ljudi iz Ministarstva kulture je: ”To je stav drugih ministarstava, tako su nam rekli u zakonodavnom odboru”. Tako je zbrisano čitavo poglavlje o privatizaciji, navodno neće je ni biti, kao i fondovi u kulturi, donošenje godišnjih planova i podnošenje izveštaja. Usuđujem se da iznesem stav da Ministarstvo kulture, ili nije imalo volje i upornosti ili nije prikupilo argumente da “ubedi” druga ministarstva u opravdanost pojedinih rešenja, ili je i samo išlo linijom manjeg otpora. Bez obzira na izrečene i još neke primedbe, u krajnjem ishodu ovo može da bude vrlo pristojan zakon, pogotovu ako Skupština usvoji jedan broj amandmana. Na Zakon je podneto ukupno 169 amandmana, od kojih je Vlada prihvatila 29, a prema dogovoru koji je prihvatilo i Ministarstvo kulture, treba da bude usvojeno još 5. Kako se došlo do većine tih amandmana? Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije organizovao je dve javne debate. Na jednoj su učestvovali predstavnici ustanova, na drugoj udruženja i nevladine organizacije, blizu dve stotine ljudi. Od svih prisutnih njih 44 je konkretno iznelo primedbe na tekst Zakona. Zahvaljujući tim predlozima poslanici Skupštine su i formulisali najveći broj amandmana. Skoro svi amandmani koje je Vlada prihvatila proistekli su upravo iz ove rasprave. Evo primera: na osnovu diskusije Miroslava Tasića, sekretara Etnografskog muzeja, podneto je 7 amandmana, od kojih je Vlada pet prihvatila. Konkretni predlozi Vesne Ćirić, direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo, Branke Kavaje iz Muzeja nauke i tehnike, Branke Kulić (Galerija Matice srpske), Anje Suše (pozorište “Duško Radović”), uobličeni u amandmane, takođe su prihvaćeni. Primedbe koje su na odredbe o upravnim odborima, nacionalnom savetu, strategiji kulturnog razvoja, nadzoru itd, izneli Branko Cvejić (JDP), Mihajlo Vukobratović (Pozorište na Terazijama), Ivan Tasovac (Filharmonija), Sreten Ugričić (Narodna biblioteka), Slađana Tomić (Muzej savremene umetnosti), Vera Pavlović Lončarski (Republički zavod za zaštitu spomenika), Radoslav Zelenović (Kinoteka), Branka Prpa (Arhiv Beograda), Vesna Danilović (Kulturni centar), dobrim delom su našle mesto u zakonu. Predlozi Žike Ajdačića oko kapitalnih ulaganja prihvaćeni su, kao i inicijative Dragana Todorovića i Zorana Đuričića, predsednika reprezentativnih sindikata u kulturi, ali i svih drugih učesnika. Na ovaj način želim da ohrabrim sve da se odazovu i u budućim raspravama istinski kreiraju zakonska rešenja koja se tiču njihovih života. Ministarstvo kulture treba što pre da pripremi listu umetničkih, programskih zanimanja i stručnjaka u kulturi, kako bi ustanove mogle da pripreme nove sistematizacije radnih mesta. Bez njih nema primena novih odredbi o ugovorima o radu na tri godine. Ne treba se bojati da će u ustanovama ostati samo administracija, tehnički sektor i spremačice. Za rad u svim tim sektorima treba da budu angažovane agencije ili specijalizovane firme, po ugovoru. Što se tiče liste zanimanja, odavno je jasno da u kulturi nisu samo umetnici nosioci programske delatnosti, već npr. dizajneri svetla, zvuka, dramaturzi, producenti, menadžeri, itd. Ako Zakon bude usvojen 31. avgusta 2009. godine, Ministarstvo kulture i Vlada Srbije će morati do kraja februara 2010. da donesu 12 podzakonskih akata. Ustanove kulture će do 9. septembra 2010. godine imati vremena da usklade statute. Statutima će biti utvrđena nova uloga upravnih odbora, pa i raspisivanje konkursa za izbor direktora. To znači da bi direktori po novom zakonu mogli biti imenovani tek od oktobra 2010. godine. Gde trenutno nema direktora ili upravnih odbora, ili im je istekao mandat, treba postaviti vršioce dužnosti. Ta v.d. stanja mogu da traju godinu dana i poklopiće se sa rokovima za početak primene Zakona. Na putu smo da izgradimo fleksibilniji model ustanova sa malim brojem zaposlenih na neodređeno vreme koji će samo rukovoditi, koordinirati poslove i angažovati umetnike, stručnjake i saradnike u kulturi. Manje para za status “radio ne radio, svira ti radio”, više para za delatnost i produkciju. Sve to može da bude novi, savremeniji, efikasniji model rada u kulturi pod uslovom da Ministarstvo kulture čvrsto uhvati konce onoga što se u pravnom sistemu zove implementacija, srpski rečeno, primena “Zakona o kulturi”. Važno je, takođe da se nastavi dalje sa zakonodavnim, a ne promotivnim radom: nužno je što pre doneti zakon o kulturnim dobrima, izdavaštvu, kinematografiji.  Autor je član Odbora za kulturu Skupštine Srbije Bitne novine Šta su to bitne novine koje donosi osnovni tekst “Zakona o kulturi”? Prošireno je tzv. polje “opšteg interesa u kulturi”. Pored već ranije utvrđenih, prvi put su svoje mesto našle i: nove tehnologije, izgradnja jedinstvenog informacionog sistema, naučna istraživanja, edukacija, stvaralaštvo osoba sa invaliditetom i dostupnost kulturnih sadržaja tim osobama. Utvrđuje se obaveza i rokovi za raspisivanje javnih konkursa za finansiranje programa i projekata,. Ustanovljavaju se “republičke nagrade za poseban doprinos razvoju kulture” . Utvrđuje se mogućnost dodele “priznanja u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi”. Formira se Nacionalni savet za kulturu i utvrđuju njegove nadležnosti. Propisuje se obaveza donošenja “Strategije razvoja kulture Republike Srbije” i definiše njen sadržaj Otvara se mogućnost osnivanja ustanova kulture od strane drugih pravnih i fizičkih lica Izbor direktora ustanova obavljaće se putem javnog konkursa koji raspisuje upravni odbor ustanove.. - Članom 48. predloženog zakona uvodi se novi način zapošljavanja ugovorom na tri godine za lica koja obavljaju umetničke, programske ili stručne poslove. Ta obaveza se ne odnosi na one koji su navršili 20 godina staža (muškarci), odnosno 17 i po godina staža (žene) Vlada Srbije propisaće uslove, kriterijume , način sticanja i oduzimanja statusa “ustanova kulture od nacionalnog značaja”. Definisani su i prioriteti u finansiranju ovih ustanova. Uvodi se mogućnost formiranja dva reprezentativna udruženja u kulturi. Reprezentativnost udruženja utvrđivaće ministar na osnovu predloga posebne komisije. Definišu se pojmovi samostalnog umetnika, samostalnog stručnjaka u kulturi i samostalnog saradnika, kao i istaknutog umetnika i istaknutog stručnjaka u kulturi. Prvi put se zakonom utvrđuje obaveza plaćanja doprinosa za penzijsko, invalidsko i doprinosa za zdravstveno osiguranje samostalnih umetnika. Za istaknute umetnike i saradnike doprinosi će se uplaćivati iz budžeta Republike, za ostale iz budžeta autonomne pokrajine, odnosno lokalne samouprave. Pare “stižu” po volji ministarstva Smatram velikim propustom što Vlada nije prihvatila amandman kojim se utvrđuje obaveza Ministarstva, kao i organa lokalne samouprave, da u roku od 60 dana od usvajanja budžeta potpišu ugovore sa korisnicima sredstava čiji su programi prihvaćeni. Ustanove imaju obavezu da do 1. jula tekuće godine podnose programe za narednu, ostali koji za projekte konkurišu to treba da urade do 1. oktobra. Zakon propisuje i obavezu potpisivanja ugovora, samo ne postoji rok do kada ti ugovori treba da budu potpisani. Tako se i dalje može dešavati ono što i sada imamo u praksi, da se sve do avgusta ne zna kojim parama se raspolaže. Obrazloženje je da se rade rebalansi, da postoji finansijska nestabilnost. Kako postoji rebalans tako postoji i aneks ugovora. Zakon bi trebalo da bude trajan, da ne prejudicira trajno stanje krize i finansijske nestabilnosti. Ostaje neizvesnost oko finansiranja u kulturi, ali i mogućnost da Ministarstvo korisnike budžeta drži na kratkoj uzdi: može da bude, ne mora da znači. Ili, ne daj bože, ko je dobar sa ministrom taj je dobar i za pare, ostali, pazite šta radite! Nije da će se desiti, ali je moguće, po zakonu. Možda neće u mandatu ovog ministra, ali zakon ne traje jedan mandat. Najgore od svega što onda u kulturi nema ni planiranja ni ozbiljnih programa za koje se unapred mora znati sa koliko se para raspolaže. Onda će nam se dešavati “iznenadni” i “značajni” projekti po članu 75. Zakona, za koje Ministarstvo po sopstvenom nahođenju može da odvoji 25 odsto ukupnih budžetskih sredstava. Dala sam amandman na ovaj član na inicijativu sindikata, obrazložila ga računicom da bi u ovoj “rebalansiranoj” godini Ministarstvo moglo, sve po zakonu, mimo javnih konkursa, da podeli više od 332 miliona dinara. Predložila sam 5 odsto, što iznosi preko 66 miliona, ali to nije očigledno dovoljno.