Kad seljaci bistre svetsku politiku

Dani u Beogradu prolaze jednolično. Mnoge male demonstracije sa ponavljanim uzvicima: ”dole Austrija!”, liče jedna na drugu kao dve kapljice vode. Kada čovek u austrijskim listovima čita prikazivanja ovih strka, mora verovati da je u srpskom glavnom gradu izbila revolucija. U stvari ništa se ne dešava što vredi pomena. Pod ovim okolnostima odlučujemo jedan moj drug iz rusko-japanskog rata, Francis Mac Cullagh, i ja da preduzmemo putovanje kroz Srbiju u turski Sandžak. Putujemo vozom iz Beograda u Kragujevac, jedan od najvećih gradova Srbije sa oko 10.000 stanovnika, sedište državne proizvodnje oružja koja zapošljava oko 4.000 radnika. U Kragujevcu kupujemo konje, otpremamo prtljag poštanskim kolima, te odlazimo u pravcu Kraljeva, kroz srce srpske zemlje. U ovim predelima Srbije, koje nijedna železnica još nije evropeisala, mali broj oskudno održavanih drumova očuvao je svoj značaj za saobraćaj sa zemljom i inostranstvom. Mada je udaljenost među selima velika, put je gusto naseljen. Znatne krčme zamenjuju jedna drugu u redovnim razmacima, i mesne vlasti snose odgovornost za to da su uvek spremne da prime i posluže putnike. Dugačke povorke škripajućih kola vučenih volovima, prevoze proizvode kraja na najbližu pijacu. Naši konji izazivaju nemir i pometnju u ogromnim stadima ovaca, koza i gusaka koji zauzimaju put u čitavoj njegovoj širini. Kao svi slovenski narodi, i Srbi su odani pevanju, i sa punih tereta drva, kukuruza i suve šljive ili sa vrha ogromne buradi vina i šljivovice (rakije od šljive) neprestano se čuju podugačke, titrajuće melodije kao da je sve jadikovanje sveta progovorilo na ovom srpskom drumu. Skupina Cigana se ulogorila na jednu od njiva kraj puta. Odmah nas opkoljava gomila polugole dece koja prose u stihovima i pevaju iz sveg glasa, mada gube dah dok prate kasajuće konje. Kasnije, kada smo prešli tursku granicu, broj ovih ciganskih logora stalno raste. Zapadna Evropa se za 400 godina rastala od ovog neprekidno lutajućeg naroda čije su navike ulivale odvratnost i prezir. Međutim, još nije nestao iz našeg kontinenta; tamo gde se sreću Istok i Zapad, u Rusiji i na evropskom istoku, on dan-danas živi poput neistrebljive plodnosti korova. Ovde u Poluaziji su Cigani preuzeli trgovinu konjima u svoje neoprane ruke, te nema kraja priča o njihovoj sposobnosti da prodaju ukočene i slepe konje i najiskusnijim poznavaocima, ili da odmah pred prodajom slabog i mršavog konja tako ožive da će kupac najmanje sat vremena osećati da je kupio izuzetno zdravu životinju. Kada se kasnije vraća da prodavca pozove na odgovornost, ptica je odletela, gnezdo je prazno. Više od jednog dana ciganska banda ne ostaje dobrovoljno na istom mestu i kada je ono i dosta dobro. Rano ujutru, kada prvo sivo svetlo prodire maglu, šatori se sklapaju, ognjevi se gase, ljudi i životinje se pakuju – i za tren oka je banda nestala u magli, kroz gola polja, u planine gde niko ne može da ide njenim stopama. Retko kada ili nikada se ne čuje da je metnula ruku na živote sugrađana; a nenadzirana imovina nestaje bez traga gde se pojavljuju Cigani. Ipak nisu prezirani, da ne kažem omraženi u ovim krajevima sveta. NJihove mlade žene su često lepe i usuđuju se daleko ići za novčić; muškarci su iskusni u mnogim veštinama i zanatima koji su korisni u dalekim, zabačenim selima. A pre svega dolazak jedne ciganske bande znači pevanje i igre uz čudnu, uzbuđujuću muziku, čije se poreklo gubi duboko u prošlosti, a koja još uvek deluje svojim čarolijama na učvršćene i neučvršćene duše. Sa obe strane puta do podnožja brda je zemlja obrađena ravnodušnim načinom koji je posledica izuzetno skromnih zahteva životu srpskog seljaka. Sav alat – od pluga do kola, od volovske opreme do ašova i vila – proizvod je primitivne domaće radinosti. Iako su prisutni uslovi mlekarstva, buter je u Srbiji nepoznata roba. Samo u Beogradu je poznat kao sluzava, tekuća masa koju niko neće da pojede jer je neukusna. Voćarstvo ima u Srbiji velike izglede, te vlasti pokušavaju svuda da nauče seljake njegovom značaju; dosad, međutim, uzalud. Samo šljivarstvo, koje zahteva najmanju meru rada, opšte je rašireno. Kao što ”holstejnski sir” dolazi sa močvara Šlesviga te ”kilske sardine” dolaze iz Ekenferdea, tako ”turska suva šljiva”, koju skandinavske domaćice smatraju najboljom, potiče iz Srbije. Osim toga, šljiva se upotrebljava i za proizvodnju pomenute šljivovice, koja se, doduše, prodaje samo u susednim zemljama, i jedne vrste slatkog koje se u Engleskoj zove jam (džem) te koje ima veliko tržište u zapadnoj Evropi. Austrijanci Srbiju ponekad nazivaju ”svinjskom zemljom”. Sasvim neopravdano ako se time treba razumeti da je zemlja označavana prljavštinom. Naprotiv, po mome iskustvu čistoća u krčmama pokraj puta ka turskoj granici, te u kućama gde smo ponekad bili gosti, može se u svakom pogledu meriti s time što se vidi u Francuskoj, o zemljama kao Mađarskoj i Italiji da i ne govorim. Međutim, tačno je da Srbija proizvodi ogromnu količinu svinja koje su, uz šljivu, druga velika izvozna roba. Kao i sve drugo, ovo odgajivanje se obavlja sasvim primitivno. Srbin uporno veruje u predanje i u isto vreme je izuzetno tvrdoglav. Kao što u Srbiji vrvi od političkih ”stranaka” čije nijanse nijedan stranac ne može da uhvati, tako će u društvenom i ekonomskom životu svaki Srbin biti svoj gazda, te se neće potčinjavati disciplini, što je inače preduslov svakog udruženja. Zato svi koji pokušaju da se osnuju deoničarska preduzeća doživljavaju neuspeh. Zato svaki seljak pešači istim putem kojim su pešačili njegovi preci. O intenzivnom iskorišćavanju prirodnih blaga zemlje nema govora. Ovaj narod seljaka je izuzetno skroman i ne želi da požanje više, da proizvodi bolje, da ide dalje nego što je uvek bio običan prosek. Ovde na selu, dan putovanja od najbliže varoši i železnice, među više stotina putnika ne vidimo nijednog obučenog u zapadnoevropsko odelo. Svi – muškarci i žene – nose samo domaću tkaninu; domaća radinost je proizvela celu njihovu odeću. Zato ima i malo materijala strane proizvodnje u malim dućanima kod krčmi. Neke šarene marame su izgleda jedina vrsta takve robe. Nemački, ili bar austronemački, međutim, jesu ogledala i češljevi, okviri sa slikama i sav taj varak za prstenje i ogrlice koji se prodaju na gomilu. Engleske su konačno igle i stare šivaće mašine koje se smatraju dobrim u ovim zabačenim krajevima gde svako upoređivanje nema smisla. Čini se da zemlja živi sama od sebe. Šibica i duvan su čisto srpskog porekla. Lonce i kuhinjsko posuđe izrađuju mesni kovači, putujuće ciganske bande ili sami domaćini. Samo malo toga je potrebno. Šta se tiče dnevnog života, srpski seljak ne zahteva drugo nego što se dobiva njegovim sopstvenim radom. Mada se ovi predeli čine dalekim od zapadnoevropskih oblika kulture, sigurno je da ovdašnji narod nacionalno, politički i intelektualno živi životom koji u svim osnovnim crtama liči na život zapadne Evrope. Moj saputnik, Mac Cullagh, koji od rusko-japanskog rata živi u Rusiji kao izveštač „NJujork heralda“, govori tečno ruski te je zato bio u stanju da donekle razgovara s inteligentnim Srbima, jer ta dva jezika su dosta bliska. Ovim putem smo dobili utisak jakog nacionalnog osećanja i često začuđujuće egzaktnog znanja evropskih prilika kod srpskog seljaka. On dobro zna šta se oko njega dešava. On govori o istaknutim evropskim političarima kao o starim poznanicima. On ceni sadašnji uticaj Rusije u Evropi i naročito na Balkanu i cela njegova simpatija je kod ove slovenske velesile. Zlovolja prema Austriji je kod njega ne samo instinkt nego se oslanja na brižljivo obrazložena nacionalna i politička shvatanjima. Za razliku od demonstranata u Beogradu čija se protivaustrijska revnost pali kao rakete na svečanosti, primetili smo kod običnog srpskog naroda na selu tvrdoglavu mržnju, uporan, skoro ohol prezir prema velikom susedu, te toplu, iskrenu volju da za nacionalnu stvar prinese potrebnu žrtvu ako zatreba. Sigurno je da su nas ovi seljaci ponekad zadivljavali veštinom i pameću kojom su nas pitali o raspodeli sile i suprotnosti interesa u Evropi, te prirodnim dostojanstvom kojim su znali da se druže s nama strancima. Sve ovo je na nas ostavilo dubok utisak jer je broj nepismenih u Srbiji još dosta znatan. Znanje koje proširuje dnevna štampa ne bi mnogo vredilo da nije postojala stara tradicija da jedan pismen čovek čita novine naglas većem krugu ljudi. Jedan pop ili učitelj, ili gazda u ”kraljevskim” krčmama, na glavnoj cesti ne samo da čita dnevne novosti naglas nego komentariše i sadržaj zajedno sa slušaocima. Putnici koji prolaze često donose obaveštenja brže nego što ona stižu poštom. Posebna politička obaveštenja dolaze pismom od mesnog poslanika skupštine, te se šire neverovatno brzo od usta do usta. Za vreme telegrafa i telefona ovi zabačeni krajevi uglavnom žive u istim prilikama kao zapadna Evropa u osamnaestom veku. Ionako narod misli iste misli i bavi se istim nacionalnim i političkim poslovima kao građani u gradovima, gde novine donose poslednje novosti u svako doba dana. Kraljevo: Kada smo Mac Cullagh i ja, naveče 27. oktobra 1908, stigli u Kraljevo – jedan zakržljao gradić očigledno postrojen kompasom i lenjirom – upali smo u jedinom hotelu grada u krug oficira mesnog garnizona koji su očajni da žive u ovoj rupi. Ovde se, kao i svuda, otvoreno govori o tome da se Srbija sprema za rat, jer ga mnogi žele i svi ga smatraju neizbežnim. Budućnost se čini jednim dugim pohodom. Radi se o ratu sa Austrijom i ratu sa Turskom – nema veze u kojem redosledu, sigurno je samo da će oba biti. Zato vojska i vežba ceo dan. Ali su večeri strašne jer Kraljevo ne nudi druge razonode nego pevače Bečke opere na pohabanom gramofonu i igru karata u hotelu. Jedan oženjeni oficir je poveo svoju lepu mladu ženu na ovo zagušljivo mesto kada se širila vest da su dva strana novinara stigla u grad. Pokazalo se da ona govori francuski i neće odustati od prilike da vidi nova lica u Kraljevu. Mac Cullagh i ja smo sasvim tronuti kada nas moli za novosti iz Beograda – tog dalekog velegrada, koji smo tako radosni napustili a za kojim ona neutešno čezne. Odzvanja kao uznemiren refren njenog govora kada svojim ptičjim glasom uzdiše: – Ah ne, nije kao u Beogradu!, ili kada, blistavim očima, viče: – Lepo je u Beogradu, zar ne? Ujutro, sat vremena posle izlaska sunca, odjahujemo u pravcu granice između Srbije i Turske. Kasno uveče 28. oktobra bili smo strmim stazama kroz divlje i raskošne planine prešli 80 kilometara, te stigli na poslednje srpsko selo na reci Raški, na čijoj drugoj strani turski stražari su čuvali ulaz u Sandžak. Narod u tuzi: Član 25 Berlinskog ugovora utvrđuje da će odsad turske provincije Bosna i Hercegovina biti okupirane (zaposedane) od strane Austro-Ugarske. Posledica ovoga je bila da su ova dva predela sa čisto srpskim stanovništvom izgubila svoje prirodne veze sa nezavisnom Srbijom. Jedna velika sila se suprotstavila potrebi ove male zemlje da dobije prilaz moru. Srbija je bila zatvorena sa svih strana – bila je kao klin zabijena među četiri razne države (Rumuniju, Bugarsku, Tursku i Austro-Ugarsku), tako da će, prilikom međusobnih odnosa sa spoljašnjim svetom, za duže vreme, biti zavisna od drugih, mada je bar na tri strane – na jug, zapad i sever – imala susede sopstvene nacionalnosti. U kraljevini Srbiji, koja je 1908. godine imala površinu od 48.000 kvadratnih kilometara, tada je živelo nešto više od dva miliona Srba; van kraljevine je živelo osam miliona Srba koji nisu razbacani na prostrana područja, nego, naprotiv, svi žive u predelima koji se neposredno graniče sa dve nezavisne kraljevine, Srbijom i Crnom Gorom. U turskim vilajetima, na Kosovu (Staroj Srbiji), u Sandžaku (Novom Pazaru), u Dalmaciji, u Hercegovini, Bosni, Slavoniji i Hrvatskoj nacionalnost stanovništva je pretežno ili isključivo srpska. Državno razdvajanje pojedinih delova ovog ogromnog južnoslovenskog narodnog tela u osnovi je veštačko, zato i u mnogim pogledima štetno. Nesigurne političke prilike u kraljevini Srbiji, razarajući razdor među dve dinastije, svi ekscesi koji su označavali vladu pod dva poslednja kralja kuće Obrenovića te, konačno, divljaštvo kojim je armija onog 10. juna ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu – sve je to doprinelo da Srbima dâ loše ime i glas. Osim toga oni pate od istih uslova kao i druge male nacionalne države na evropskoj periferiji: pošto njihov jezik nema primetne rasprostranjenosti van granica njihove nacionalnosti, njihov glas se ne čuje ni u njihovim sopstvenim stvarima. Austrija – to jest nasledni neprijatelj – izvor je poznavanja srpskih prilika i lica u zapadnoj i severnoj Evropi. Austrijsko izveštavanje je retko trpeljivo, nikad blagonaklono. Presude koje se zasnivaju samo na građi koju je isporučila Austrija, nikad ne mogu biti pravedne. Nikad nije jedan perspektivan narod teže pogođen nego kada je Austro-Ugarska ove jeseni 1908. godine pocepala svoje sopstveno delo, Berlinski ugovor, i osvojila (anektirala) Bosnu i Hercegovinu. U ovim dvema pokrajinama se nalazi oko dva miliona Srba; od njih otprilike 800.000 pripada Pravoslavnoj crkvi, 700.000 su muslimani i nepuno 300.000 rimski katolici. Ali su svi oni Srbi po nacionalnosti, jeziku, naravi, istoriji i predanju. Ujedinjenje sa njihovim sunarodnicima u Crnoj Gori i Srbiji jeste želja njihovih srca, cilj, njihova nastojanja. Tuđa vlast, koja ih je opterećivala od onog nesrećnog ugovora kojim je Austro-Ugarska preuzela administraciju Bosne i Hercegovine, doprinela je možda napretku ekonomskog razvoja; međutim, poverenje naroda u okupiranim predelima, doseljeni činovnici i njihova vlada, nikako nisu zadobili. Austro-Ugarska je izvršila ogroman pritisak na bosanske Srbe. Cenzura knjiga i listova, zabrana udruženja i zborova, špijuniranje po naravi, zatvorske i novčane kazne srpskim agitatorima – ukratko: cela administrativna služba jedne velike sile za ugnjetavanje i uništenje nacionalnosti bila je pokrenuta – bespoštedno i besramno. Bez dobiti, takođe. Isto iskustvo koje je Nemačka stekla u Poljskoj i Šlesvigu, Austro-Ugarska je morala da stekne u Bosni i Hercegovini. I velike države moraju se pokoriti fizičkom zakonu da pritisak uzrokuje protivpritisak. Ekonomska dobročinstva tuđe velike sile, nisu bila sposobna da zadobiju simpatiju Bošnjaka i Hercegovaca. NJena surova neprijateljska vladavina je uzbudila nacionalno osećanje, zaoštrila nacionalnu svest te ujedinila Srbe sa obe strane granice u zajedničko nastojanje. Samo pomoću obilne upotrebe policije i vojske mogu da kontrolišu okupirane pokrajine. U Beogradu vrvi od dirljivih i cvetajućih prikazivanja nacionalne privrženosti Bošnjaka i Hercegovaca. Srpski narod je sa svojim lepim i bogatim narodnim pesništvom lirski raspoložen, te ima, kao i Grci, prirodnu potrebu da jakim osećanjima dâ jake izraze. Što se može kazati o naciji može se, otprilike, kazati i o njenom mladom prestolonasledniku Đorđu Karađorđeviću o kome mi jedan Srbin kaže da je ”on u godinama kada čovek misli srcem”. S usta na usta skače priča o jednom seljaku u Bosni koji u svojoj kući, kao najsvetiju svojinu, čuva vrč zemlje iz Srbije. Ili se priča o jednom čobaninu u Hercegovini koji je dopustio da bude kažnjen novčano i zatvorom samo da na svojoj kapi nosi izvezeno „N“ (slovensko H), početno slovo crnogorskog knjaza Nikole; kada je austrijski policijski oficir konačno otrgnuo krivično slovo s kape i konfiskovao ga, Hercegovac je prkosno rekao da tuđa vlast može, istina, da skine knjazovo ime sa kape, ali nije u stanju i da ga isiječe iz srca naroda. Jedan od srpskih muslimana – izvrsni rod zemlje – koji je zbog nacionalnopolitičke agitacije bio osuđen da ne napusti svoje selo, pozvan je, posle isteka interniranja kod najbližih vlasti koje su ga upitale da li se sada popravio i može li da obeća da neće više ”agitovati” protiv Austro-Ugarske? Stari musliman, međutim, neće ništa da obeća. ”Vaše visočanstvo”, odgovara on na svom slikovitom jeziku, ”čak i oblaci moraju da plaču kada dolaze u Bosnu!” Austrijska aneksija je pogodila srce srpske nacije. Ona uvodi stalno stanje, dok je okupacija bila privremena mera, prelazno stanje. Srbi nikad nisu sasvim odustali od nade da će tuđa okupacija jednom stići do kraja, i da će veštačka administrativna podela u ovom zabačenom mestu sveta biti zamenjena prirodnim rešenjem na osnovu načela o nacionalnosti. Pomoću Bosne i Hercegovine granice kraljevina Srbije i Crne Gore mogle bi se približiti jedne drugima, i time bi ne samo Srbi bili ujedinjeni sa Srbima nego će sasvim zatvorena državna tvorevina, kraljevina Srbija, preko Crne Gore dobiti prilaz moru i tako konačno biti nezavisna od svojih suseda na sever, zapad i jug. Ova nada je bila uništena istog dana kada je Austro-Ugarska pocepala Berlinski ugovor te svojevlasno promenila okupaciju Bosne i Hercegovine u aneksiju. Još jednom se potvrđuje da ni najsvetiji ugovori ne vrede mnogo više od hartije na kojoj su napisani. Jedini koji su, izgleda, obavezani da poštuju ugovorne propise, jesu male države. Velike mogu da ih krše kad god im odgovara – a da im rizik nije vredan pomena. U crnim planinama: Kotor (ital. Cattaro) je mala srpska varoš sa sasvim italijanskim obeležjem. Skučen je između obale i ogromnih planina, na čijem vrhu je crnogorska granica. Berlinski ugovor – bedni i veštački osnov sadašnjih država evropskog istoka – lukavo je propisao da će Austrija zavladati celom dalmatinskom obalom, te je Crna Gora tako bila zatvorena sa svih strana, sa izuzetkom lučkog grada Bara (ital. Antivari). Nasuprot Baru, međutim, nalazi se jedno malo selo po imenu Spica (ital. Spizza) – jedna opština od nekoliko kvadratnih kilometara i sa 300-400 stanovnika. I njega poseduje Austrija. Rad lučke policije u crnogorskoj luci Baru obavlja Austrija – još uvek na osnovu Berlinskog ugovora. Iako je Crna Gora suverena država, nema pravo ni da gradi utvrđenja, ni da ima mornaricu. Sve što se uvozi u Bar, podvrgnuto je austrijskoj inspekciji. Austrijske vlasti vide i čuju sve što se dešava u tom crnogorskom zatvoru sa malim otvorom sa rešetkama u svet. Izmeren širinom komad zemlje koji u Kotoru odvaja Crnu Goru od mora nema više od par kilometara. Međutim, merenje širinom nema mnogo smisla u ovom predelu gde brda naležu na brda. To se najbolje vidi po tome što od ogromnih planinskih lanaca (Bukovica i Cetinjani) Austrija poseduje padinu koja gleda na Boku Kotorsku te zato ima znatnu stratešku i ekonomsku vrednost, dok Crna Gora mora da se zadovolji vrhom i suprotnom padinom koja je okrenuta prema drugim kamenim pustinjama zemlje. Ima u Crnoj Gori samo 18 – osamnaest – kilometara železničke pruge. Zemlja se povezuje sa okolnim svetom preko Kotora i Bara, u oba slučaja pod budnom austrijskom kontrolom. Putnici iz Crne Gore kao i oni koji idu u Crnu Goru podloženi su drskom i nametljivom ispitivanju. Prilikom dolaska iz Dubrovnika u Kotor – dakle, iz jednog austrijskog grada u drugi – po našem prtljagu su preturali i vojno i civilno obučeni ljudi. Jedan otpočet rukopis među mojim papirima privukao je pažnju 4-5 osoba; pregledali su ga, diskutovali koji bi to mogao biti jezik, te šta bi sadržaj mogao biti – ukratko rečeno: postupali su s nama kao sa sumnjivim licima koja treba kontrolisati. Austrijske vlasti u ovim predelima velike habsburške monarhije neverovatno su uskogrude i obavljaju svoj policijski rad vrlo bezobzirno. Mac Cullagh i ja smo se slagali da je tursko postupanje prema stranim novinarima mnogo bolje od austrijskog. Iz Kotora za crnogorski glavni grad Cetinje ima samo 17-18 kilometara pravom linijom. Međutim, putovanje traje najmanje sedam sati uzbrdo (i najmanje 5 sati nizbrdo). Put je sagrađen velikom veštinom, te vijuga kroz planinski splet koji dostiže visinu od 1.800 metara. Sa zapadne padine se vide Kotor i ceo kotorski zaliv, ali kad put prolazi poslednji i najviši vrh, te se okreće prema istoku, samo se vide brda, brda i opet brda – visoravni kao ogromni krateri, visoki vrhovi i duboki klanci odakle mrak izgleda ne uzmiče ni kada sunce stoji visoko na nebu – svet kamenja, svestran u svojim oblicima, ali jednoličan, sumoran i pust. Ovde se nalazi država koja sluša knjaza Crne Gore. Istina je da se tuda ide kroz oblake. Država Crna Gora: Italijanski naziv Montenegro je prevod srpskog naziva Crna Gora i turskog Karadagh. Ova mala kneževina na 9.000 kvadratnih kilometara i sa nešto više od 250.000 stanovnika nalazi se 1.000 do 2.000 metara iznad morske visine. Kraj je tako slabo naseljen i transport tako težak da u proseku ima sat i po iz jedne kuće u drugu. Stanovništvo nije samo smelo i od ranog detinjstva obučeno u ratnim sportovima, već i marljivo i skromno. NJivom veličine prosečne danske sobe jedna porodica je već donekle zadovoljna. Na kamenom okeanu se ponekad vide mrlje zemlje veličine trpeze, i negovane su dirljivom brižljivošću. Ima u Crnoj Gori relativno mnogo drama. Razočarana ljubav, ljubomora i druge nesreće čiji uzrok je žena, prouzrokuju ubistva i nasilje. S druge strane su krivična dela kao prevare, krađe i sl. dosta retke. Stanovnici u uskim i retkim dolinama se žale da im se oduzima zemlja. Zvuči kao vic, ali se dešava da neki stanovnik doline ujutro otkriva da je komad njegove njive odnesen – u brda gde nema zemlje i gde zato vredi kao zlato. Sve industrijski proizvodi su uvezeni – iz Austrije, naravno, koja ekonomski totalno vlada zemljom. Crna Gora nema novčića višeg od 20 para u niklu; srebrni novčići i banknote su svi austrijski. Prirodna novčana jedinica sa kraljevinom Srbijom onemogućena je Berlinskim ugovorom. Za razliku od Srbije i Bugarske Crna Gora skoro da nema domaće radinosti; relativno bliska veza sa dalmatinskim lukama i nedostatak radne snage prouzrokovali su da se narod navikao da kupi gotovu robu. Izvoz je izuzetno skroman; on se sastoji od drva, stoke i sira. Pošto nema crnogorske statistike, tačni brojevi se ne mogu dati. Ekonomska situacija zemlje se vidi po tome da državni budžet iznosi između 3 i 4 miliona austrijskih kruna. Sve prilike su en miniature. Apanaža kneževe kuće iznosi godišnje malo više od 200.000 austrijskih kruna, od kojih knez lično dobija 110.000. Jedan ministar i mitropolit ima 7.000, jedan general i članovi državnog saveta (najvišeg administrativnog suda) 5.000 kruna godišnje. Najveći grad zemlje je Podgorica sa oko 10.000 stanovnika. Glavni grad i sedište kneza, Cetinje, skoro da nema punih 5.000 stanovnika. Najveća ustanova Crne Gore je vojska. Tvrdi se da ona u slučaju rata iznosi 50.000 vojnika; nije sigurno, međutim, da za njih ima dosta oružja. Vojno ministarstvo je zamalo rusko. Crna Gora nije sama u stanju da snosi troškove za vojsku. Rusija joj daje oružje i stalno je novčano podržava. Ruski ministar na Cetinju je drugi knez zemlje. Strani diplomati, sa kojima sam imao priliku da razgovaram, saglasni su u shvatanju da je Crna Gora donekle podnošljivo upravljana država. Državni dug je neznatan. Vladaju red i mir. Školski sistem ima što treba (130 osnovnih škola, porast od 100 za poslednjih 30 godina) i plate učitelja su pristojne. Intervju sa prestolonaslednikom Đorđem Balkan će ostati vulkan... „Ovde, u ovim krajevima koji su nerazdvojivo povezani, živi slovenski narod kojem je priroda naredila da bude odbrambeni zid prema germanskoj najezdi. Bila bi to sreća za ceo Balkan kada bismo bili u stanju da ispunimo tu istorijsku ulogu Odmah posle ubistva poslednjeg Obrenovića 10. juna 1903. godine i stupanja na presto druge srpske dinastije, odlučeno je da se sruši takozvani stari Konak - letnjikovac sagrađen od drveta, koji je svojevremeno služio srpskom kneževima kao prebivalište i u kojem je izvršeno ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Kralj Petar stanuje u novom Konaku koji je sagrađen 1886. g. i koji se, u skladu sa beogradskim prilikama, može smatrati veličanstvenim zdanjem. U jednom od krila dvorca 21-godišnji prestolonaslednik Đorđe, kapetan u srpskoj armiji, ima skroman, ali ukusno opremljen stan u kojem me jednog dana krajem oktobra 1908. prima u jednosatnu posetu. Princ Đorđe je visok i vitak sa izrazito slovenskim crtama lica. NJegove smeđe oči velike su i žive. Crna kratko ošišana kosa pada mu u obliku šiljka na čelo. Nije, čini se, sputan prinudnim manirima. NJegova mladost, njegovo sveže zdravlje i neposrednost s kojom se obraća drugima veoma su privlačni. Princ Đorđe nije posebno obazriv ni naročito zamišljen. On je zdrav i prirodan mladić s toplim emocijama. „Evo“, kaže on i smeši se, „ovako, dakle, izgleda ozloglašeni prestolonaslednik Srbije!“ Pokušavam da ga učtivo prekinem. Ali princ nastavlja: „Zar mislite da ja ne znam da imam strašnu reputaciju u Evropi! Zaista nema potrebe da to poričete. Dovoljno mi je da pročitam novine u Beču i Budimpešti i da nađem svoj krasan portret. Koliko juče ili prekjuče pisalo je u Peštanskom Lojdu (Pester Lioyd) da sam pretukao svog oca, kralja. Zašto da ne! Pričalo se nadugačko i naširoko i to da sam ubio jednog vojnika. A da uopšte ne pominjem da sam se navodno, bogzna koliko puta, tukao sa oficirima u našem klubu ili javno s mirnim građanima. Nema nijedne istinite reči u svim tim pričama. Pitajte koga želite ovde u Srbiji, ako meni ne verujete. Razume se, počinio sam i ja gluposti kao mnogi drugi mladi ljudi. To nikako neću poricati! Ali možda ne možete zamisliti koji me prijatan osjećaj obuzme kad pomislim da sam, uprkos svemu, ipak znatno bolji od svoje reputacije... ili tačnije: da nisam tako zao kako bi oni hteli da me predstave!“ Princ Đorđe iskreno se smeje dok nastavlja: „Razumete na koga mislim kad kažem oni, zar ne? Mogu da zamislim da su vam nekoliko puta dnevno tokom vašeg boravka u Beogradu pominjani Austrijanci. Ne može se poreći da su u našim mislima i rano ujutro i kasno uveče... Što se ovog tiče, možete li mi dati dobar savet? Vi ste iskusan novinar, a ja o tim stvarima ništa ne znam. Kako se mogu demantovati laži koje inostrani listovi šire o vama?“ To je skoro nemoguće, gospodine. Austrijska štampa izlazi na jednom svetskom jeziku. U Evropi se srpske novine čitaju malo ili nimalo. Tu neravnopravnu bitku je nemoguće dobiti. „Dakle, kada jedne austrijske novine pričaju da sam pretukao svoga oca, Kralja, onda sam ja nemoćan da se suprotstavim jednoj takvoj laži i moram mirno dopustiti da ostala Evropa čuje takve priče o meni?“ U svakom slučaju, ne verujem u korist demantija u više-manje zvaničnim srpskim listovima. Uostalom, niste vi, gospodine, u gorem položaju od drugih malih nacija u Evropi. Naš uticaj na ono što štampa u susednim zemljama piše, na nekom od svetskih jezika, o našim prilikama i našim ličnostima, uvek će biti beskrajno mali. To je veoma žalosno i često vrlo štetno. Ali to je nepobitna činjenica. „Učinite mi onda tu uslugu i raspitajte se o meni ovde, u Srbiji, a zatim ispričajte u svom listu ono što ste saznali. Ne treba da imate obzira prema meni. Možete objaviti sve što vam ljudi kažu, tačno onako kako ste čuli. Više od toga ne tražim, ali ni manje...“ Princ napravi malu pauzu. Zatim naglo skoči s fotelje i prošeta tamo-amo po sobi. Sablja se vuče za njim povlačeći pruge po tepihu - nalik na trag koji za sobom ostavlja vitka jedrilica ploveći punom brzinom. „Uveravam vas“, kaže on toplo i ubedljivo,“što se tiče presude moje otadžbine i srpskog naroda, bezbrižan sam. Učinjeno nam je više zla nego što sam u stanju da prikažem - ah, strašno, strašno je na to misliti. Međutim, jedno je u svakom slučaju sigurno: ako Austrija nije uradila ništa drugo dobro, njena aneksija Bosne i Hercegovine učinila je da stranački sporovi ovde u Srbiji sasvim izgore kao lampa koja je ostala bez ulja. Narod se sada složno ujedinjava u doba opasnosti. Ja sam tek vrlo mlad čovek i prestolonaslednik jedne zemlje. To što ja kažem, mislim, nema značaja. Međutim, srećno osećanje najpotpunijeg i najdubljeg sklada s mojim narodom, s celom nacijom kojoj pripadamo ja i sva moja rodbina - to mi niko ne može oduzeti, i niko mi neće oduzeti pravo na to!“ Sudeći po onom što sam čuo, dodajem, i odnos Srbije sa Crnom Gorom sređen je na zadovoljavajući način!? „Nepobitno“, odgovara princ brzo. „Zapravo ne možemo biti zadovoljni izrazom zadovoljavajući. Naš odnos sa zemljom i narodom moga dede, knjaza Nikole, nikad nije bio bolji nego što je sada.“ Između Srbije i Crne Gore, međutim, nalaze se, s jedne strane, pokrajina koja je okupirana od strane Austrije - ili anektirana - a s druge turski Sandžak Novi Pazar... „Možete, naravno, to da nazovete razdvajanje“, prekida me prestolonaslednik nestrpljivo vrteći glavom. „Molim vas, međutim, da ne zaboravite da su i pokrajine koje je preuzela Austrija i Novi Pazar područja sa srpskom nacionalnošću, jezikom i naravi. Postoje vremena, neću to da poričem, kada neverovatna, fantastično veštačka podela država na ovim područjima može da deluje - a nažalost i jeste delovala - kao razdvajanje pojedinih delova srpskog naroda. Međutim, ne živimo sada u takvim vremenima. Ono što je Austrija uradila, kada je protiv istorijskog, nacionalnog i dogovornog prava pokušala da anektira Bosnu i Hercegovinu - to je, kao što sam vam već rekao, delovalo unutra, u srpskom narodu kao oluja u kojoj se sve međe brišu. Časne mi reči, ovo je istina!“ Princ čvrsto udara sabljom o tepih i podiže glas dok izgovara ove reči. Jasno je da postaje sve vatreniji dok sve dublje prodire u predmet koji vlada svim njegovim mislima. „Neću ni o kom da govorim loše“, nastavlja on šetkajući dugim koracima po sobi. “Sigurno je, međutim, da je Austrija razumela da se tajni dogovor u kojem se poslednji Obrenovići odriču Bosne i Hercegovine ni u kojem obliku ne može obnoviti s nama. U iskušenju sam da kažem: naprotiv! Dokle god je srpski narod prinuđen da živi svoj nacionalni život u tako očajnim okolnostima kao sada - dokle god je kraljevina Srbija zatvorena u jednu neprirodnu državnu tvorevinu - dokle god, konačno, veštačke granice sprečavaju povezane delove jednog i istog naroda da se ujedine... Balkan će ostati vulkan. Dim iz kratera pokazaće Evropi da je erupcija na pomolu, i da će izbiti onda kada je, i tamo gde je, najmanje očekuju!“ Princ uzima mapu Balkanskog poluostrva i pokazuje kako Dalmacija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Novi Pazar, Stara Srbija (Kosovo) i Kraljevina Srbija južno od Slavonije i Hrvatske čine jednu celovitu srpsku narodnu masu, koja gotovo nije pomešana, jer italijanski element u Dalmaciji i albanski na Kosovu ništa ne znače s obzirom na pretežno srpsku množinu. On kliza rukom po mapi - čije mnoge boje nagoveštavaju državni raskol pod kojim se muči srpska nacija - pa izgovara glasom drhtavim od oduševljenja i uzbuđenja: „Ovde, u ovim krajevima koji su nerazdvojivo povezani, živi slovenski narod kojem je priroda naredila da bude odbrambeni zid prema germanskoj najezdi. Bila bi to sreća za ceo Balkan kada bismo bili u stanju da ispunimo tu istorijsku ulogu - da, cela Evropa trebalo bi da razume da to najbolje služi i njenim interesima. Ja ovo ne kažem zato što sam Srbin, još manje zato što sam prestolonaslednik Srbije, nego samo zato što verujem u prirodno, ljudsko i nacionalno pravo... Možda mislite da ove moje izjave ukazuju na to da su austrijski listovi u pravu kad o meni kažu da patim od neke vrste srpske megalomanije. Međutim, stvari ne stoje tako rđavo. Vrlo dobro znam šta kažem, i znam takođe da se ideali retko ispunjavaju - možda nikad. Zato zadržavaju svoju vrednost za pojedinca kao i za nacije. Nemojte misliti da očekujem stvaranje Velike Srbije i nemojte prepričati moje reči tako da se mogu razumeti na taj način. Ipak, postoji veliki skok od strašne nepravde koju je Austrija počinila aneksijom Bosne i Hercegovine do sprovođenja pune i bezuslovne pravde. Mada je jasno da ne možemo tek tako da dopustimo prvo, time nismo rekli da očekujemo i tražimo poslednje. Nadam se da se izražavam prilično jasno.“ Sasvim jasno, gospodine. Međutim, ako austrijska aneksija prelazi u političku zbilju kao činjenica koju nije moguće promeniti!? „Ma to je jednostavno nemoguće!“ Princ me prekida tonom, koji u isto vreme izražava i čuđenje i nestrpljenje. Šta to znači da nije moguće promeniti jednostranu austrijsku odluku koja se protivi evropskom dogovoru koji narodnopravno obavezuje potpisnike? Toliko sam naučio - da ozbiljne dogovore moraju da poštuju sve države, ne samo male i slabe...“ Ali retko tako biva, gospodine. „Onda onaj koji krši pravila mora da snosi i posledice!“ Princ postaje onoliko oprezan u svojim izjavama koliko mu je to uopšte moguće. Mala beznačajna kraljevina Srbija pritisnuta je tugom koju je prouzrokovala nepravda. Očekuje je, međutim, velika budućnost. Kao tačka okupljanja i vodilja južnih Slovena, ona će pre nego što se zapadna Evropa probudi iz ravnodušnosti i neznanja, precrtati mapu Balkana i doneti srpskom narodu pobedu jedinstva i slobode. Princ pronalazi jedan svoj portret i moli me da ga primim kao uspomenu na naš razgovor. Više puta zahvaljuje što je imao priliku da se izjasni o stvarima koje mu leže na srcu. Opraštajući se od mene, dodaje sa smeškom u kojem ima i mladalačke obesti i stidljivosti: „Ne vredi živeti ako uvek morate da krijete svoja osećanja. Da li biste mi poverovali kada bih vam rekao da to nisam mogao čak i da sam hteo?“