Od elite ni glasa

Možete među njima izabrati profile tipičnih balkanskih lidera, ali nikada od njih nećete čuti neprijatne istine o nemoralu, lažima, krađi u sopstvenim redovima. Nespremni da se suprotstave i populističkoj većini i uskoj grupi kontroverznih biznismena. Naoružani ispraznom politikom, bez rizika, dokaz su da Srbija nema ozbiljnu elitu, neophodnu za reforme. Oni na političkoj sceni opstaju zahvaljujući više spletkama nego konkretnim potezima i rezultatima kojima će nadmudriti protivnika. Siledžijski nastup, prema oceni Vesne Rakić Vodinelić, profesorke pravnog fakulteta Union, mešamo sa državničkim i to nije karakteristika samo lokalnog mentaliteta. Ali, Francuzi su, na primer, pokazali koliko im je dosta ljudi koji praskaju ili govore velike reči a nikada ih ne sprovode u delo. Oni su Fransoa Olanda prepoznali kao nekog ko bi mogao biti ozbiljan državnik, a sagovornica NIN-a zapamtila je njegovu rečenicu: „Političar ne sme podilaziti drugima, već mora da donosi samostalne nepopularne odluke.“ Na pitanje koja su tri faktora zbog kojih Srbija nema ozbiljnih državnika Vodinelićeva odgovara da je to, pre svega, nedostatak hrabrosti da uvedu ekonomiju u red. „Političari se plaše odlučnih koraka u ekonomiji, jer bi ih to koštalo ne samo izbora nego i trenutnog odlaska sa vlasti.“ BUMERANG Agresivnost, nevaspitanje i populizam poput bumeranga vraćaju nas na dno, jer se ispostavilo da još nije prošlo vreme u kome na uspeh mogu da računaju samo političari koji su naprasiti, agresivni i vulgarno brutalni. „Što se mene tiče, to je tip političara kakav nama uopšte ne treba“, kaže Vodinelićeva. NJoj po volji bio bi državnik tih, ozbiljan, običan čovek koji ne govori mnogo, a zna šta treba činiti. I koji bi to što hoće neskriveno podelio sa javnošću i tražio njenu reakciju, a ne vodio politiku živeći život odvojen od realnosti. Takve među našim političarima ne vidi. Jer, ili su spremni da mnogo i slatkorečivo pričaju i u nedogled, ili demonstriraju osionost. Iako se trude da to tako izgleda, nimalo ozbiljno ne razmišljaju o ogromnim problemima, ni o mogućim rešenjima. Agencija za borbu protiv korupcije prebrojala je u Srbiji 20.617 funkcionera, na svim nivoima. To što ih je četiri puta više nego prethodne godine, kada ih je bilo oko 5.000, ili što na svakih 237 stanovnika u Srbiji dođe jedan funkcioner, ne znači da među njima ima ijednog državnika. Znate li nekoga ko ima hrabrosti da povuče nepopularni potez, ko je spreman da na izborima izgubi radi društvenog napretka, da se bori protiv moćnih pojedinaca koji kontrolišu ilegalne tokove novca i izigravaju zakone? Poslednji takav za Vodinelićevu bio je Zoran Đinđić i veruje da on baš zbog toga i nije živ. „To stanje se nije promenilo i naši političari se boje da ne prođu kao on. To što nema političara takvog profila odgovor je i na pitanje zašto tokom dugih i teških 12 godina nismo završili reforme“, tvrdi naša sagovornica. Ali, ako nema političke elite, šta je sa naučnom? U izgnanstvu je? Ako je tako, gde je kulturna? U getu? Za Srbijanku Turajlić činjenica da naučna elita nije spremna da preuzme odgovornost potvrda je licemernosti, jer taj intelektualni svet smatra možda najodgovornijim. Ima dovoljno znanja da uoči šta se dešava i ekvivalentan manjak morala da ispuni ličnu obavezu i reaguje na to. „Propast koja se u ovoj zemlji dešava tolika je da nikakav naučni fenomen ne može da vas spreči da to primetite, dakle to je opet pitanje akutnog manjka etike i morala“, kaže gospođa Turajlić. GREH Čega je to posledica, ne zna. Prosto, ocenjuje da odgovornost pojedinca za dešavanja u društvu iz nekog razloga ovde nije razvijena ili je nepostojeća. Prema ćutnji i tišini iz akademskog dvora ambivalentna je. Jer, kada Akademija nauka počne da govori, Turajlićeva se obično uplaši, tada se dešavaju prilično neugodne stvari. „Bilo bi dobro kada bi progovorili sa autoritetom o pravim stvarima ali do sada nismo bili te sreće. Uglavnom se ne oglašavaju, a nažalost, kada se oglase, to ne sluti na dobro. Oglašavaju se o velikim temama, kontroverznim samim po sebi, a propuštaju da reaguju na eminentne probleme za ovo društvo. Kao i svi drugi“, zaključuje. Srbija nema elitu, bar ne onakvu kakvu bi trebalo da ima, i u kulturnoj i u ekonomskoj sferi. Potrebni su odgovorni ljudi, jasnih sistema vrednosti i svesti o moralnoj obavezi kako bi bili čuvari društvenih vrednosti. A političare koje ova zemlja ima dugo nećemo moći da nazivamo elitom. Nedostaje im sve. Apsolutno svi potrebni atributi. Kod njih ne vidite da ih zanima stanje zemlje i ljudi u njoj. „Nemoral u vođenju politike, dvoličnost, razlikuje ih od ozbiljnih državnika“, kaže Turajlićeva. Da nema intelektualne elite, da ona ne postoji ni u kakvom getu, izgnanstvu, Turajlićeva tvrdi zato jer elitu ne mogu da čine pasivni posmatrači svega što se dešava oko njih, dok pokušavaju nekako da se snađu i prežive kao pojedinci u tom haosu. Nečinjenje smatra njihovim grehom. „Manjka taj deo etike, morala i svesti. Nemam utisak da je ovde bilo kome stalo bilo šta da uradi a do te mere ne prepoznajem elemente političara, da ne možemo razgovarati koji detalj treba promeniti da oni budu bolji“. Trebaju nam odgovorni pojedinci u svim sferama, jer kada bismo imali intelektualnu, kulturnu elitu, političari ne bi mogli da devastiraju Srbiju kao do sada, jer bi neko reagovao. Ne samo ekonomska, već i društvena, moralna i duhovna kriza doprinele su da deo kulturne elite napusti zemlju, dok su se drugi pasivizirali. Deo je apatičan, a deo se „prodao strankama“. Tako da, kako sami kulturolozi ocenjuju, tu nema ništa od nezavisnih intelektualaca. Okolnosti iz 90-ih doprinele su eroziji kulturne i druge elite, a izostanak preporoda nakon te mračne ere zakucao je tu sumornu činjenicu. Tako da elita, istinska, kakva Srbiji treba, postoji samo - u istoriji.