Evropski zaokret

Evrozona trpi najgoru krizu do sada, a sa prekretnice na kojoj je, vide sa samo dve mogućnosti - novi model za oporavak ili kolaps. O drugom, dramatičnom scenariju, evropski zvaničnici govore sve otvorenije, pa je tako nedavno Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, upozorio da je prvi put u istoriji EU kolaps realan scenario. „Ksenofobija se širi u mnogim zemljama, evro je doveden u pitanje, a ugrožena je i sloboda kretanja unutar Šengenske zone“, sažeo je Šulc sve glavne evropske muke u jednu rečenicu. Kako bi izbegla najgori scenario, kraljica štednje, kako nemačku kancelarku Angelu Merkel nazivaju evropski mediji, prinuđena je da pravi kompromise ne bi li sačuvala jedinstveno evropsko tržište i valutu. Prvi od njih već su naslućeni nakon što je, tražeći način da početkom godine dogovoreni fiskalni pakt ne „padne u vodu“, delimično revidirala retoriku, pa uz štednju počela i sama da pominje rast. Takav zaokret nagovešten je, nakon što je francuski predsednik saopštio da će insistirati na podsticanju rasta, a nemačka kancelarka da će kompromisa biti. Blago popuštanje Merkelove i prva mala postizborna pobeda Olanda nagoveštavaju da bi za evropski oporavak novi dvojac – Merkoland mogao biti korisniji od starog – Merkozija. SUŽENJE Da su hitne mere neophodne, svedoče i podaci Eurostata da je BDP evrozone u prvom kvartalu 2012. bio na nuli i to samo zahvaljujući privrednom rastu Nemačke od 0,5 odsto. Evropa je, dakle, na pragu recesije. Nemački model štednje primenjivan od izbijanja krize 2008. doveo je privredu EU pred recesiju, uz stopu nezaposlenosti veću od 10 odsto (24,3 miliona nezaposlenih) i opšti krah evropskih berzi. Otud i sve prisutnija sumnja da će novi fiskalni pakt, koji predviđa sankcije za sve zemlje čiji deficit pređe tri odsto, dati bolje rezultate. Slabi efekti štednje najbolje se vide na primeru Španije, koja je, pod novom konzervativnom vladom Marjana Rahoja, primenila drastične rezove, nakon čega je zapala u recesiju, broj nezaposlenih je naglo povećan, a socijalno nezadovoljstvo preti da naraste u nemire koje je teško zaustaviti. Ništa bolje nije ni u Italiji, gde je tehnička vlada Marija Montija odložila za godinu dana paket štednje, uz obrazloženje da obnova privrednog rasta mora da postane važnija od mera štednje koje su gurnule zemlju u duboku recesiju. Većina analitičara saglasna je da se neko rešenje mora naći do jeseni ili će uslediti početak kraja evrozone, najpre istupanjem Grčke, koja odbija drakonske mere štednje, a onda po principu domino-efekta i Kipra, Španije, Italije, Portugalije… Pitanje je gde bi listi bio kraj. Uprkos naporima Nemačke, niko još ne isključuje mogućnost suženja evrozone, a u anketi agencije Blumberg od 1.253 investitora čak 57 odsto predviđa da će Grčka do kraja godine izaći iz evrozone, a 80 odsto ih očekuje nove probleme na evropskom tržištu obveznica. „U vreme nastanka evrozone neki ugledni ekonomisti, posebno u SAD, predviđali su njenu neodrživost pošto to nije ´prirodno valutno područje´. Evrozona je ipak opstala celu deceniju. Što se budućnosti tiče, moguć je i opstanak i povratak na nacionalne valute, ali mi se čini najrealnijim da se smanji broj država u evrozoni“, kaže za NIN Mihailo Crnobrnja. ZAMENA Sve češće se govori i o mogućoj propasti evra. Fajnenšel tajms piše da je sudbina evra potpuno neizvesna i da su mogući svakakvi scenariji. Uz propast, pominje se i opcija vezivanja vrednosti evropske valute za dolar, skoro u odnosu 1:1, iako sada jedan evro vredi oko 1,3 dolara. Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište smatra da je propast evropske valute neizbežna i da se to raznim merama može samo odložiti za nekoliko godina. Tvrdi da evropske zemlje već razrađuju scenarije za povratak na nacionalne valute. Problemi će, tvrdi Prokopijević, nastati u procesu zamene evra. Iako svaka novčanica ima simbol zemlje u kojoj je emitovana, novčanice su se odavno izmešale, a danas ih je i daleko više. Pre četiri godine u opticaju je bilo 800 milijardi, a sada 2.800 milijardi evra. „Verovatno će svaka zemlja svojim građanima vraćati nacionalnu valutu po kursu po kome je evro i uveden. U tom slučaju bi valute Nemačke, Holandije, Austrije i Finske verovatno ojačale, dok bi grčka drahma, italijanska lira i druge mediteranske valute devalvirale”, objašnjava Prokopijević za NIN, napominjući da Nemačkoj propast evra ne bi odgovarala, jer bi zbog jačanja marke poskupeo nemački izvoz. Srbiji propast evra, tvrdi on, ne bi donela „ništa spektakularno“. RAST „Potencijalni gubitak pretrpele bi samo štediše, jer bi banke menjale evro po slabijem kursu od 1,95 za marku pošto nemamo ugovor sa Bundesbankom o tome”, objašnjava Prokopijević, napominjući da je najbolji savet za štediše da ne čuvaju novac, hartije od vrednosti ni akcije, već da kupuju stanove, garaže, automobile ili drugu imovinu. Pred izazovima propasti evrozone, Oland je najavio novi put za Evropu - plan za podsticanje investicione potrošnje, koji bi trebalo da se razmatra na Samitu evropskih lidera u junu. Novi „Maršalov plan za Evropu“ bio bi „težak“ oko 200 milijardi evra, koje bi se preko Evropske investicione banke uložile u velike infrastrukturne projekte. Slične najave stižu i od Olija Rena, evropskog komesara za ekonomska i monetarna pitanja, koji govori o „Evropskom investicionom paktu“, a u Briselu dokument koji se priprema za junski samit nazivaju „Pakt za rast“. Ren predlaže da se iz budžeta EU daju garancije za pozajmice malim i srednjim preduzećima, kao i da se preko EIB-a podstiču javna ulaganja. „Medicinski rečeno, štednja je značila zaustavljanje krvarenja, a plan za rast treba da izvida rane. Olandov predlog je vidanje rana i on je dobar, jer unosi novi dinamizam i doneće balans između štednje i rasta”, objašnjava za NIN Ivan Knežević, zamenik generalnog sekretara Evropskog pokreta u Srbiji, napominjući da to znači uvođenje kejnzijanskog modela za oporavak koji sugerišu Pol Krugman i drugi američki ekonomisti. Sumu od 200 milijardi evra za podsticanje rasta ne smatra velikom, jer je četiri puta manja od budžeta EU u narednom sedmogodišnjem periodu. DOGOVOR I Crnobrnja veruje u dogovor Nemačke i Francuske, jer nijednoj strani nije u interesu da zaoštri stvari do pucanja. Smatra da francuski argument da se štednjom ne može podstaći ekonomski rast i zapošljavanje ima smisla. „Verujem da će rešenje biti na liniji povećavanja investicione potrošnje uz štednju u ostalim kategorijama, uključiv plate u javnom sektoru i penzije“, kaže Crnobrnja. Iako veruje da investicije moraju da porastu, on navodi da „Investicioni plan“ na nivou Evrope podrazumeva ne samo prikupljanje sredstava već i odluku na šta ih potrošiti, a mnogi će se kandidovati za njih. „O mogućem načinu prikupljanja tih sredstava u centralizovani fond za sada nije bilo reči, ali je sigurno da Nemačka neće dozvoliti da se Fond kreira štampanjem para“, kategoričan je Crnobrnja. Sa njim se ne slaže Ognjen Pribićević, bivši ambasador Srbije u Nemačkoj, koji za NIN objašnjava da očekuje da će evropske zemlje pribeći štampanju novca kako bi sanirale banke pred kolapsom. Upravo zbog nedostatka novca, Pribićević ne vidi prostor za „novi Maršalov plan“, a tvrdi da novi model za EU neće biti ni javni radovi, jer se problem nezaposlenosti u eri interneta i telekomunikacija ne može rešiti na taj način. „Evropa treba da se navikne na ogroman broj nezaposlenih, koji će se finansirati iz većih poreza, pre svega za bogataše, koje najavljuje Oland. To će izazvati gnev bogatih, ali i sprečiti dramatične socijalne nemire“, tvrdi Pribićević, podsećajući da je Oland između ostalog i pobedio na talasu obećanja da će uvesti porez od 75 odsto za najbogatije Francuze i spasiti srednji sloj kome u horizontu od dvadesetak godina preti nestanak. Bez obzira na ozbiljnost sukoba Nemačke i Francuske, Pribićević veruje da će se Oland i Merkelova dogovoriti o nekom kombinovanom modelu. „Suštinski se radi o potrebi da se koncept tačerizma, koji se posle 30 godina urušio, zameni novim modelom. To podrazumeva veću ulogu države i veće oporezivanje. Oland je samo početak novog koncepta sa osveženim Miteranovim idejama, biće tu lutanja, ali rešenje će se naći“, veruje Pribićević. Žilavost evropske ideje odslikavaju i reči nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea, koji je tvrdnje da bi izlazak Grčke iz monetarne unije mogao da destabilizuje Stari kontinent odbacio rečima: ”Evropa neće potonuti tako lako.” Grom u evrozonu Početak spasavanja evrozone počeo je teže nego što je francuski predsednik Fransoa Oland očekivao. Naime, u utorak po podne, prvog dana njegovog predsedničkog mandata, uputio se u Berlin na sastanak sa Merkelovom, ali je morao da se vrati u Pariz, jer je u njegov avion - udario grom. To je nakratko odložilo prvi susret sa Merkelovom, jer je Oland morao da promeni avion. Pokrajinski izbori u Nemačkoj: Debakl Merkelove Najmoćnija, a i najomraženija žena Evrope, Angela Merkel je kod kuće pretrpela do sada najteži poraz – njena Demohrišćanska unija (CDU) je izgubila izbore i vlast u najbogatijoj i najmnogoljudnijoj pokrajini – Severnoj Rajni-Vestfaliji. Tamo će posle sedam godina opet vladati socijaldemokrati (SPD) u koaliciji sa Zelenima. Poslanike je dobila i mlada Piratska partija, i ovo je sada četvrti pokrajinski parlament u kojem sede zagovornici totalne slobode interneta i ukidanja autorskih prava. „Gorak i bolan“ poraz – to su Merkeline reči – zbio se 16 meseci pre saveznih parlamentarnih izbora. A rezultati glasanja u Severnoj Rajni-Vestfaliji tradicionalno su indikator biračke volje na nacionalnom nivou. Stoga CDU sada ima veliki problem, jer se oslanja isključivo na popularnost svoje predsednice i kancelarke. Oko nje nema nijedne ličnosti koja bi joj mogla pomoći, ističu nemački analitičari. „Demohrišćanima nedostaju glave, jasan profil a osnova vlasti po pokrajinama se ruši“, pisao je nedeljnik Špigl. Pokrajinska šefica SPD, Hanelore Kraft, je rekla da je pobeda postignuta zahvaljujući dosadašnjoj politici ekonomskog razvoja, povećanja zaposlenosti i naporima za „što više društvene pravde“. Ovaj model bi se lako mogao primeniti na čitavu Nemačku, kada socijaldemokrati preuzmu vlast i u Berlinu. Merkelova je i dalje najpopularnija političarka u Nemačkoj i jedina nada CDU – ali to nije dovoljno za opstanak na vlasti. Od kada je kancelarka, njena stranka je izgubila osam od ukupno jedanaest pokrajinskih izbora. Ipak, ni ne pomišlja da nešto menja u politici svoje vlade ili stranke. Ona kao svoj zadatak vidi – opet njenim rečima – „vođenje mudre vladine politike“. Što znači da nema reči o promeni kursa – ma koliko bio nepoželjan kod birača. To se odnosi i na evropsku politiku, a posebno na nepopularni tvrdokorni kurs konsolidacije privrede i finansija. Na ovom planu je Merkelova sve izolovanija, posebno otkad je njen miljenik Nikola Sarkozi izgubio vlast.