Za Riplija

Crnogorac opomenu prijatelja na samrti da kad ode gore i sretne Blaža (Jovanovića) da mu ni slučajno ne reče da je Vesa (Đuranović) posta’ pressednik (nemam još novo crnogorsko slovo na tastaturi), jer mu  neće verovati. A šta da rade oni kad negde gore sretnu Tita ili Dražu, šta da im kažu? Da im Tito poveruje da su njegovi najbliži saradnici i poslušnici oktobra 2000. u Beogradu rušili komunizam - oni, njihova deca i deca njihove dece. Uvodili slobodu, demokratiju, liberalni kapitalizam, osnivali evropske i svetske centre za slobodne izbore i još slobodniju demokratiju, za liberalno-demokratske studije! Da su postali izuzetni i politički korektni. Da poveruje da su se njegovi udbaši, generali, ministri, članovi raznoraznih komiteta i politbiroa, izvršni sekretari, politički komesari, tužioci, sudije, istražitelji, doušnici, egzekutori, sve sa potomcima, udružili sa monarhistima, ravnogorcima, „narodnim neprijateljima” i „reakcijom”, da  su postali naprasno nečuvene demokrate, ljudi širokih evropskih shvatanja, kapitalisti bez stida i srama. Da su njegovi drugovi i drugarice postali „dame i gospođe”.  Ili, da poveruje Draža da su se ravnogorci i mnogi njegovi poštovaoci udružili sa njegovim tužiocem i brojnim progoniteljima da sruše „poslednji bastion boljševizma u Evropi”, da danas zajedno ispravljaju, i mogu i žele da isprave, sve pravde i nepravde iz 45, 46,.. a da se nisu, već kad su se udružili, još pre 5. oktobra dogovorili o uslovima te podrške koja je bila preko potrebna da se napravi tanka većina, pa čak i ona pod velikim znakom pitanja. Jedan sa te strane je sigurno znao sve ono što danas tišti mnoge, stvarno ili lažno. Tužilac je znao sve o tome. Prilika, možda najveća i jedina, konačno je propuštena. A u moralnoj, političkoj i idejnoj protivprirodnosti tog apsurdnog udruženja leži i razlog zašto.   Dragan Vidaković, Prilike