Nevolje s Vlahom

Da bismo razumeli prirodu kritičkog odziva Vlaha Bogišića, neophodno je da posvetimo pažnju ne samo onome što on tvrdi nego i onome što prećutkuje. Tako on moje primere o tehnologiji denacionalizacije koju je sprovodila EJ svodi na ličnost Mate Ujevića. O mom tvrđenju da je u EJ dubrovačka književnost isključena iz srpske književnosti, nije ništa rekao. Pregled srpske književnosti (1911) Pavla Popovića, u kojem je – u skladu sa filološko-istorijskom tradicijom – zapisano da je dubrovačka književnost bar onoliko srpska koliko i hrvatska, bio je univerzitetski udžbenik koji nikada nije štampan u titoističkoj Jugoslaviji. Zašto? Roma locuta, causa finita. Redigujući svoj tekst za EJ, oko 1965. godine, Miodrag Popović je zapazio kako je izostavljena rečenica o dubrovačkoj književnosti kao zajedničkoj srpskohrvatskoj baštini. To je odmeren i objektivan sud. Uprkos autorovom insistiranju da se pomenuta rečenica vrati u njegov tekst, nje u štampanom obliku nema. Kako se zove takav urednički postupak? Odakle dolazi ovakvo cenzorsko ovlašćenje? Iz ideologije i moći države čiju kulturnu politiku ostvaruje EJ. Kada Krleža upućuje Ujevića da – „ako ga veseli“ – skrati odrednicu o Crnjanskom, onda pravo pitanje glasi: kakvo je to uputstvo za jednu naučnu odrednicu? Da li je Krleža enciklopedijski objektivan kao cenzor teksta o Crnjanskom? Da li je Krleža  bio enciklopedijski objektivan za ne-ideologizovano shvatanje srpsko-hrvatskih odnosa? Jer, još je Vinaver 1924. godine napisao da Krleža očituje frankovluk preobučen u marksizam. Odakle dolaze Krležina prava u EJ? Iz odluke KPJ da on vodi EJ. Iz odluke da to bude državni projekat. Tako se – a ne nečijom ličnom voljom – steklo toliko srpskih bibliografskih saradnika u EJ. Nije se sarađivalo samo zato što se htelo nego i zato što se moralo. A Bogišić bi da nas ubedi kako ondašnji enciklopedijski arbitri nisu to postali po milosti diktature, nego po nadahnuću naučnog proviđenja. Moju tvrdnju da je Mate Ujević bio „ustaški urednik HE“ Bogišić je razumeo personalno: kao tvrdnju da je Ujević bio ustaša. Trebalo je da je razume sa nepersonalnog stanovišta: kao tvrdnju da je Ujević obavljao poslove u čijem se zaleđu nalazila državna politika NDH. Razlika je bitna. Jer, HE je bila ostvarenje kulturne politike koju je zasnivala NDH. Ne moramo slediti Bogišića, koji NDH izdvaja iz hrvatske tradicije. Posebno zbog toga što je ta država – kako je rekao Franjo Tuđman – bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda. Kada ponavljam da je Mate Ujević bio ustaški urednik, to znači da je on uređivao državnu enciklopediju NDH. NJegovo lično uverenje u tim vremenima svakako je bitno za njegovu ličnost, ali ne i za ono što je radio: i kao  „antifašista“, on je mogao delovati u rezultanti hrvatske politike. Posle 1945. godine, toliki ljudi u Nemačkoj morali su da objašnjavaju razliku između ličnog i oficijelnog u njihovim životima. U Srbiji je – iako pod okupacijom nije uređivao nikakvu enciklopediju – jedan Veselin Čajkanović odstranjen sa Beogradskog univerziteta. Moje tvrđenje da je HE „štampana korienskim pravopisom, u vreme NDH“, Bogišić negira rečenicom da je HE tek od 1944. godine štampana korienskim pravopisom. U mom tekstu nije reč o tome od kada je HE štampana korienskim pravopisom, nego da li je njim uopšte štampana. Da li je 1944. godine postojala NDH? Podsmevajući se mojoj rečenici o Crnjanskom kao najvećem srpskom piscu, Bogišić zaključuje kako mu „nije poznata leksikografska metoda kojom bi ga danas po podne izmjerio s Borom Stankovićem ili Danilom Kišom“. Ono što je u ovom poređenju bitno jeste ono što otkriva hrvatske interese u titoističkom jugoslovenstvu. Jer, Bogišić poredi Crnjanskog sa Borom Stankovićem i Danilom Kišom, ali ga ne poredi sa jedinim piscem sa kojim ga po značaju i vrednosti u srpskoj književnosti treba porediti: to je Ivo Andrić. Da ga je sa njim poredio, morao bi reći da je Andrić srpski pisac. A on je baš to želeo da izbegne. To je hrvatska kulturna politika, čija je osnovna težnja da nam se nametne kao norma i zakon. Zašto bismo na to pristali? Jer, Der Brockhaus Literatur (2007) je izričit: „Andrić, Ivo – srpski pisac.“ Ne - srpski i hrvatski, ne – jugoslovenski, nego samo – „serbicher Schriftsteller“. Sada treba da spojimo dve stvari: Bogišićevu brigu za nastavnike i đake u Užicu zbog mog štetnog uticaja na njih, i njegovo izostavljanje Andrića iz poređenja. Jer, smisao tog manevra je u tome da nastavnici i đaci u Užicu treba da veruju Leksikografskom zavodu „Miroslav Krleža“, a ne Brockhaus-u. Moje nastojanje je drugačije: ako očitujemo evropske vrednosti, to ne znači da treba da sprovodimo hrvatsku kulturnu politiku. Bogišić ne vidi da ima nečeg nedovoljno vaspitanog u tome da on uređuje NIN, da poziva srpsku javnost da se ustremi na mene, da propisuje šta se sme, a šta se ne sme. On sve to čini potpuno svestan da se meni takva prilika ne bi nikad pružila u Zagrebu. Uredujući u akademskoj praksi Beogradskog univerziteta, premda nije njegov ravnatelj, i štiteći moje bivše i možda buduće studente od mene, Bogišić pominje one u Guči, Kosjeriću i Užicu. Zašto baš njih? Ako je opštepoznato da na Beogradskom univerzitetu uče i studenti iz Subotice, Sombora, Banje Luke, Trebinja, Podgorice, Herceg Novog, zašto Bogišić pominje samo Užice? To je u skladu sa opštim pravcem hrvatske kulturne politike: sve što je srpsko (NJegoš, Andrić, Selimović) treba svesti na srbijansko (gde ovih pisaca nema). To je stara težnja, koja je u titoizmu dobila ideološko obrazloženje i institucionalni vid. U vreme ustavnih promena koje su rastočile Jugoslaviju, 1971. godine, Tripalo je rekao da će one Srbiju sabiti između Beograda i Užica. Prošlo je 40 godina od tada, ali je fascinacija tom idejom ostala delotvorna. Kada Bogišić kaže da je odrednica o Crnjanskom koju je 1956. godine napisao Marko Ristić „do danas nenadmašena“, šta to znači? Da li je ona „do danas nenadmašena“ zato što ju je pisao Marko Ristić, ili zato što ju je skraćivao Mate Ujević? Marko Ristić je 1954. godine objavio esej Tri mrtva pesnika, u kojem je živog Miloša Crnjanskog proglasio mrtvim piscem. On je, dakle, književno ubio Crnjanskog. Kako nazivamo čoveka koji misli da je enciklopedijska odrednica nastala na temelju tog ubistva „do danas nenadmašena“? Kako se zove stručnjak koji misli da je danas (2009) nenadmašen baš onaj portret Crnjanskog koji je nastao bez svesti o piščevim delima posle 1956. godine? Za Bogišića je, međutim, bilo bolje da Marka Ristića nije ni pominjao. Ne zbog toga što je Marko Ristić javno likovao nad besudno pobijenim srpskim intelektualcima u Beogradu novembra 1944. godine, nego zato što ni Marko Ristić – čak ni on – nije izdržao do kraja, već je napustio EJ. Ako se u njoj tako radilo da je to bilo mnogo i za Marka Ristića, onda je to jasan znak da je titoističko jugoslovenstvo postalo neskrivena komponenta hrvatske politike. Opštu solidnost Bogišića možemo proceniti po njegovoj ironičnoj tvrdnji da sam „potencijalni nasljednik katedre velikoga Novice Petkovića“. U tekstu koji on kritikuje, međutim, piše da sam profesor Srpske književnosti 18. i 19. veka i Kulturne istorije Srba. Ako Bogišić zna da je neko „veliki“, onda svakako zna da taj „veliki“ nikada nije predavao ove predmete. Otud sledi da nisam ni potencijalni naslednik katedre na kojoj se ne predaju moji predmeti. Ako je, pak, Bogišić nepouzdan u tako lako proverivoj stvari, nije li to pouzdan putokaz da mu ne treba verovati ni kada besedi o vremenima dalekim? Jer, njemu je istina onoliko bliska koliko ga približava hrvatskim interesima. Moje pitanje ostaje: zašto bi Srbi to trebalo da slede? Milo Lompar