Sport

Usred mnogih nevolja svetskih a i naših, sportisti su nam ovog vrelog leta doneli hladne obloge na naše glavobolje. Vaterpolisti Srbije su svetski prvaci, posle pobeda u Rimu protiv Italijana, Mađara, Hrvata i Španaca. Nađa Higl je svetska prvakinja na 200 m prsno, a Milorad Čavić je na svetu prvi na 50 metara delfin, a drugi na 100 m delfin stilom, posle Amerikanca Majkla Felpsa, „vanzemaljca iz Baltimora“. Felbs i Čavić su zasad jedini ljudi koji su 100 m delfin preplivali za manje od 50 u sekundi. Uspesi u streljaštvu upotpunjuju ovu sliku o izuzetnim danima srpskog sporta. Ovom treba dodati povremenu šetnju naših tenisera do prvih i visokorangiranih mesta u svetu. I najzad, naši košarkaški juniori našli su se na pobedničkom postolju u novosadskom Spensu kao prvi u svetu u svojoj kategoriji, posle pobede u igri sa američkim igračima do 19 godina. Sport je reč kojom su Englezi i Francuzi vekovima igrali jezički ping-pong. Prateći igru sa strane, Nemci su vraćali igru na britansko-francuski sto, a usput slali loptice među ostale narode koji su sa njima bili u istorijskom kontaktu (kao svi mi na Balkanu, i Slovenci pride), čas u borbenom klinču, čas sa bogatim kulturnim vezama. Ako ovu metaforičnu priču prevedemo na etimološki jezik, onda treba reći da engleska reč sport (u smislu igre kao kombinacije zabave i fizičke vežbe zabeležena je prvi put 1523. godine) dolazi od glagola to disport, zabaviti se. Ona je zapravo nešto izmenjen starofrancuski glagol desporter, u istom značenju, zabaviti se, koja opet seže do latinskog glagola deportare, ponašati se, uživati (prefiks de- od i portare). Od Nemaca preuzeli smo englesku reč sport, Slovenci u istom izgovoru kao šport, a Hrvati u obe varijante, s tim da je po danas važećem pravopisu ipak izbor pao na našu zajedničku varijantu sport. Postoji loš običaj da se više analiziraju porazi nego uspesi. Niko još nije otkrio čarobnu formulu uspeha u sportu, pa ni mi. Ali nesumnjivo na sportske uspehe utiče kad zemlja obraća posebnu pažnju na razvoj sporta. Do neke dublje analize većih stručnjaka smatram potrebnim da skrenem pažnju na činjenicu da su u slučaju naših uspešnika značajnu ulogu odigrali njihovi roditelji, tradicija u ekipnim sportovima (mada sebe smatramo svadljivim i bez smisla za kolektivno, po formuli „svaka vaška obaška“). Iako nije neko otkriće nesumnjivo je deo istine o uspehu u sportu ono što je rekao finski maratonac Pavo Nurmi: „Sportista najviše klase mora da prođe tri stepenice da bi dospeo do vrha: prva je rad, druga rad i treća rad.“ Poznati francuski pisac Andre Moroa (1885-1967) jednom je napisao da je „biznis kombinacija rata i zabave“. Katastrofičar DŽordž Orvel je suroviji, on smatra da je „internacionalni sport rat bez pucnjave“. To je razlog što je nemački dramski pisac Zigmund Graf (1898-1979) primetio da „što je sport plemenitiji, to ima manje publike“, tj. manje liči na rat. Engleski pisac Rober Grejvs (1895-1985) preporučuje da „kako u sportu, tako i u ljubavi treba sačuvati amaterski status“. Najduhovitiji je ipak stari cinik DŽordž Bernard Šo koji nimalo ne štedi ljudski rod i veli: „Kad čovek ubija životinje, on to zove sportom, a kad životinja ubije čoveka, to naziva zverstvom.“