Povratak u bratski zagrljaj 

Odnosi između Srbije i Rusije su na najvišem nivou, ako se ocenjuje period od 5. oktobra. Između dve zemlje danas nema nerešenih pitanja – Rusija je stala uz Srbiju kad je reč o njenoj borbi da zadrži Kosovo, a prema izjavama zvaničnka obe strane, Srbija i Rusija koordinirano nastupaju na međunarodnoj sceni, uključujući i postupke pred Međinarodnim sudom pravde u Hagu. Srpska strana je u više navrata izražavala zahvalnost Rusiji za principijelnu poziciju Rusije kad je reč o pitanju statusa Kosova i Metohije. O tome su govorili i predsednik Tadić i bivši premijer Koštunica, a ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić ne propušta da u svakoj prilici istakne da je Rusija najbolji srpski prijatelj. Dve zemlje potpisale su energetski sporazum za izgradnju gasovoda „Južni tok“, što će, kad projekat bude završen, učiniti Srbiju jednim od ključnih tranzitnih čvorova u sistemu isporuke ruskih energenata na jug Evrope. Taj sporazum i prodaja NIS-a Gaspromu, čini dve zemlje strateškim partnerima, pa ga je Vladimir Putin nazvao “novom važnom stranicom u rusko-srpskoj saradnji”, istakavši da „narod Srbije može biti siguran da u Rusiji ima sigurnog prijatelja i pouzdanog partnera“. Takvu ocenu potvrdio je i Boris Tadić izražavajući zadovoljstvo zbog potpisivanja dogovora, nazvavši ga materijalnom potvrdom postojanja zajedničkih ekonomskih i strateških interesa. Potpisivanje energetskog sporazuma samo je kruna odnosa koji su poslednjih godina išli uzlaznom linijom. Predsednik Medvedev je već putovao u Srbiju u februaru 2008. kao predsednički kandidat, ali još uvek prvi zamenik premijera, da pokaže rusku podršku srpskom narodu koji je, kako su tada pisali mediji „pretrpeo moralni udar zbog proglašenja nezavisnosti Kosova“. Putovanje Medvedeva u Beograd ocenjeno je tada kao najozbiljnija poseta inostranstvu za pola godine zato što je, pored onoga što je bilo pozitivno u odnosima dve zemlje, razgovarano i o globalnim problemima u kojima su Rusija i Srbija imale stavove suprotne vodećim svetskim silama koje su podržale Kosovo. Samo nekoliko dana ranije, tadašnji predsednik Putin je na samitu Zajednice nezavisnih država govorio  da je „presedan Kosovo – strašni presedan koji u suštini lomi sav sistem međunarodnih odnosa stvoren tokom poslednjih, ne samo decenija, već i stoleća. I on, bez sumnje može da povuče za sobom čitav lanac nepredskazivih posledica“. „Mi polazimo od toga da taj akt (jednostrano proglašenje Kosova) apsolutno ne odgovara međunarodnom pravu i narušava teritorijalni integritet Srbije – reći će Medvedev prilikom posete Beogradu. On je tu svoju tezu kasnije u više navrata ponavljao ističući da Amerika ničim ne rizikuje priznajući Kosovo, dok je za Evropu to jedna od novih opasnosti. „Odluka koja je doneta uprkos svim evropskim normama i pravilima može da izazove rast međunardne zločinačke delatnosti, „ta zaraza će pokušati da se prelije na nas“. Između Srbije i Rusije od juna važi bezvizni režim, a Srbija je, osim država Zajednice nezavisnih država (bivših sovjetskih republika), jedina zemlja sa kojom Rusija ima Sporazum o slobodnoj trgovini prema kome su gotovo svi proizvodi u izvozu oslobođeni carina. Ostalo je samo nekoliko procenata robe čiju proizvodnju obe države štite i ne dozvoljavaju slobodan uvoz. Rusija je u poslednje vreme jedan od većih investitora u Srbiju, i osim NIS-a, kupila je više srpskih firmi, a ukupne ruske investicije, pre ulaganja u NIS, za poslednjih sedam godina iznosile su 580 miliona dolara, od čega je najviše uložio „Lukojl“ kupujući „Beopetrol“. Ruski investitori kupili su i beogradski „Ikarbus“ čiji su radnici ovih dana veoma nezadovoljni i to bi, možda, mogla biti tema razgovora za ministre iz ekipa koje će pratiti dva predsednika. Ovih dana intenzivno se razgovara o učešću Rusije u izgradnji metroa u Beogradu. Projekat prilično skup i najverovatnije neće moći da se realizuje u najskorijoj budućnosti, ali ako se uzme u obzir činjenica da je, pre samo nekoliko godina, ulaz ruskom kapitalu u Srbiju bio, iako zvanično poželjan, u praksi gotovo nemoguć, obe strane su prilično zadovoljne. Oslanjajući se na nedavne reči Dmitrija Medvedeva da će Rusija pomoći Srbiji ne samo politički nego i ekonomski, predsednik Tadić tražio je od Rusije kredit od milijardu dolara koji će, najverovatnije, biti odobren. Kako tvrde obe strane – uslovi se ugovaraju. Dva predsednika će u oktobru imati zadovoljstvo da evidentiraju pozitivne pomake i pokušavaju da im daju dodatne impulse. Činjenica je da bi mnogi odgovori mogli i morali da se realizuju brže nego što je to bio slučaj do sada. Rokovi realizacije postignutih dogovora se obično probijaju i to je nešto na šta bi predsednici možda mogli da utiču. Na nivou tehničkih problema, za koje nije neophodna intervencija šefova država, jeste i obim ekonomske saradnje između dve zemlje koji je u ovoj godini, zbog krize, prilično opao. Uz to, i srpska i ruska strana bi volele da se izmeni struktura trgovinske razmene u kojoj je velika većina uvoz energenata iz Rusije. Za RF bi bilo veoma važno da ne bude samo izvoznik sirovina već i gotovih proizvoda, a za Srbiju, da iskoristi činjenicu da je rusko tržište ogromno i može da usisa ogromne količine robe iz celog sveta. Za sada to nije tako, a na prste se mogu izbrojati srpske firme koje su postale ozbiljni izvoznici u Rusiju. To su pre svega „Hemofarm“, „Sintelon“, i još nekoliko manjih. Velike su mogućnosti za izvoz srpskog voća i povrća koje je u Rusiji veoma cenjeno, ali zato što su naši proizvođači mali i ne mogu da obezbede kontinuitet u snabdevanju, ukupna količina izvezenog voća je simbolična. Isto je i sa mesom. Rusija uvozi ogromne količine mesa, ali mi nemamo proizvođača koji bi mogao da preuzme obavezu da snabdeva ni osrednju rusku trgovinsku mrežu. O tome se godinama govori prilikom uzajamnih poseta raznih ministara, ali sve do sada se završavalo na razgovorima i planovima. U poslednje vreme pojavila se ideja o formiranju srpsko-ruskog biznis foruma čiji će zadatak biti da organizuje izvoz iz Srbije u Rusiju. Sa srpske strane bi se organizovalo preduzeće u mešovitom vlasništvu (deo bi bio državni a deo u privatnim rukama), čiji bi zadatak bio da od srpskih proizvođača otkupljuje proizvode i plasira ih na ruskom tržištu. Ruski partneri su tu da omoguće realizaciju projekta. To je, međutim, za sada samo ideja čiju ćemo realizaciju pratiti. Zanimljivo je da je ruski predsednik, koji već duže planira dolazak u Beograd i odlaže ga zbog velikog broja obaveza koje su u poslednje vreme izazvane i ekonomskom krizom, odlučio da posetu Srbiji vanredno uključi u svoj plan upravo 20. oktobra, na dan kada su pre 65 godina jugoslovenski partizani i sovjetski vojnici oslobodili Beograd. Dan pobede nad fašizmom  je u Rusiji veliki praznik i svake godine se obeležava brojnim manifestacijama, dok je kod nas već dugo nekako  zanemaren. U vreme kad su u svetu sve češći pokušaji minimiziranja značaja i uloge sovjetskih vojnika u oslobađanju Evrope od nacizma, a u nekim zemljama mladi ljudi, kako pokazuju sociološka istraživanja, i ne znaju da je Rusija u tome učestvovala i čak veruju da su Amerikanci uništili Hitlera, Rusiji je veoma važno da uspostavi istorijsku pravdu. A za to je važno da okupi oko sebe i sve one koji su se tada borili na istoj strani. Uloga jugoslovenskih partizana, kao jedinog autentičnog antifašističkog pokreta na ovim prostorima, u tome je veoma važna. Poseta Medvedeva je još jedan pokazatelj zajedništva dve zemlje koje su najviše postradale u Drugom svetskom ratu. Odnosi Rusije i Srbije posle 5. oktobra  Početak dvadest prvog veka bio je veoma težak i za Srbiju i za Rusiju. Srbija je posle bombardovanja verovala da je “nemoguća obnova bez zapadnih kredita“, a Rusija je upravo vidala rane od takvih ubeđenja koja su dovela do potpunog kraha ekonomije. Neposredno posle pobede na izborima 5. oktobra, tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica posetio je Moskvu. Najvažniji rezultat razgovora sa Putinom bio je dogovor o daljem snabdevanju Jugoslavije ruskim gasom koje je bilo prekinuto zbog ogromnog duga Beograda. Vladimir Putin će uzvratiti posetu Beogradu 17. juna 2001. godine, a 2003. doneće odluku o povlačenju ruskih mirotvoraca s Kosova jer nije želeo da prisustvo ruskih mirotvoraca bude “kišobran za tuđa nedela”. I premijer Zoran Đinđić posetio je Moskvu 2001. i ponudio Rusiji da učestvuje u privatizaciji, ali je otovreno objasnio da je novoj vlasti u Srbiji prioritet Zapad. U tom trenutku Evropa je bila puna obećanja za Srbiju, i činilo se da za Rusiju prosto nema mesta. Kasnije će ruska štampa mnogo pisati o tome kako se u privatizaciji u Srbiji ruski interesi ignorišu, a prednost daje zapadnim firmama i onda kad njihove ponude nisu bolje. Odnosi između Srbije i Rusije su nekako zahladneli. Vrlo dugo nije bilo susreta na najvišem nivou. Za to vreme Rusija je išla napred, a Jugoslavija se još jednom raspala. Svet je tražio rešenja za problem Kosova i Srbija je polako počela da postaje svesna da podršku može dobiti jedino od Rusije. Zvaničan stav RF uvek je glasio da je Kosovo neodvojivi deo Srbije. Vladimir Putin primiće Vojislava Koštunicu, prvi put posle 5. oktobra,  tek 2004. godine u Sočiju. Tada mu je otvoreno rekao: “Mi smo spremni da značajno povećamo nivo svog učešća na Kosovu ali samo ako se prethodno uverimo da je Rusija tamo potrebna i da rešenja u kojima učestvujemo mogu realno da pomognu”. Sve to potvrđeno je i u susretu sa predsednikom Borisom Tadićem u Kremlju 2005. godine. Na Petrogradskom ekonomskom forumu u leto 2006. došlo je do ponovnog susreta Vojislava Koštunice sa ruskim predsednikom. Srpski premijer je rekao da je „sada pravi trenutak za razvoj odnosa i saradnje Rusije”, a posle susreta saopšteno je da su vrata Srbije širom otvorena ruskom biznisu i da se planira širenje saradnje u industriji, energetici i drugim privrednim granama. Posle toga susreti na najvišem nivou postali su redovni, čak učestali, i jedino se Rusiji može zahvaliti što u Savet bezbednosti nije ni stigao predlog za priznavanje otcepljenja Kosova i što ni danas, uprkos priznanju značajnog dela sveta, stvar ne može smatrati završenom, i postoji kakva–takva šansa da se obnove pregovori.