Srbija zaslužuje bolji zakon

Predlog zakona o tajnim podacima sadrži odredbe koje onemogućavaju zaštitnika građana – ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da građanima, kada su njihova prava i slobode potencijalno ugroženi nezakonitim ili nepravilnim radom organa vlasti, a građani to sami ne mogu proveriti, garantuju zaštitu onako kako to propisuje Ustav i postojeći zakoni – nezavisno i bez uticaja drugih na njihov rad. Odredba Predloga koja zaštitnika građana i poverenika upućuje da se, u slučaju da smatraju da im je organ čiji rad kontrolišu neopravdano uskratio potrebne podatke, obrate unutrašnjoj kontroli tog organa, govori o, najblaže rečeno, neprihvatanju Ustavom i zakonima utvrđene uloge, prirode, ovlašćenja i dužnosti organa koje Rodoljub Šabić i ja u ovom momentu, i naredne tri godine, predstavljamo. Upućivanje na zaštitu „naših prava“ pred predsednikom Vrhovnog kasacionog suda je takođe sporno. Pravnici među vašim čitaocima razumeće zašto osporavamo rešenje prema kojem organ koji kontrolišemo može da nam svojom odlukom, dakle upravnim aktom, uskrati pravo na pristup potrebnim podacima, a mi na taj upravni akt treba da se žalimo zahtevom, i to ne upravnom sudu, već predsedniku Vrhovnog kasacionog suda koji sam po sebi nije ni sud ni državni organ. Na kraju, ombudsman i poverenik su jedini državni organi za koje je predlagač zakona posebnim članom izričito predvideo mogućnost da budu ograničeni u pristupu podacima neophodnim za vršenje njihove funkcije. Ni za jednog drugog državnog organa niti rukovodioca organa nije izričito propisana mogućnost da budu ograničeni u saznavanju onog što im je neophodno za ostvarivanje svrhe postojanja. Za takvo rešenje nema ni teorijskog ni praktičnog osnova. Ni poverenik ni zaštitnik ne mogu, kada prime pritužbu građanina, a nama se obraćaju i ljudi sa one strane zakona, znati da će organ koji navodno krši nečija ljudska prava i slobode odlučiti da nam ograniči pristup informacijama. To znači da ćemo mi pokrenuti postupke koje ćemo kasnije morati da obustavimo jer nećemo moći da utvrdimo činjenice ključne za ocenu o osnovanosti pritužbe. O tome ćemo morati da obavestimo građane i navedemo im razlog zbog kojeg postupak obustavljamo, a upravo okolnost da se organ pozvao na neko od predviđenih ograničenja u najvećem broju slučajeva reći će tim ljudima informaciju koju predlagač zakona krije od samih kontrolnih državnih organa. Srbija ne zaslužuje rešenje lošije od onog koje su usvojile druge zemlje koje imaju parlamentarnog opšteg ombudsmana, odnosno poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Može to biti Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Bugarska, Slovenija, gde nacionalni ombudsmani postoje desetak godina, Holandija, gde postoji 50, ili Švedska ili Norveška, gde postoje dva veka. Sve drugo je Srbija, nadam se, ipak prevazišla.