Pravda u koridorima EU

Dik Marti, specijalni izvestioc Saveta Evrope za istraživanje navoda o mogućoj trgovini organima u organizaciji OVK, odbija da poveruje da je jedna naoružana formacija sopstvene ratne i poratne zarobljenike pretvorila u izvor prihoda kakav svet do sada nije video – trgujući njihovim organima. Ali smatra da se bilo kakva indicija koja ukazuje na ovaj zločin, mora ispitati. Albanija i vlasti u pokrajini Kosovo i Metohija međutim, tvrde da je priča kojom je Karla del Ponte zaprepastila svet, izmišljotina, kako je to rekao Memlji Krasnići, portparol kosovske vlade, „inspirisana srpskim zločinima i zločincima“. Zato je Albanija odlučila da pokaže svetu kako se „ne da na se“, i najpre zabranila Martiju da vrši istragu na njenoj teritoriji. Kakav je mig EU „zemlja orlova“ potom dobila, nije poznato. Tek, Tirana je malo popustila i odlučila da istragu ipak dozvoli, ali uz poštovanje „evropskih konvencija“. Kako to izgleda svedoče vesti od ponedeljka kad su stanovnici sela Riba blokadom puta sprečili istražitelje Saveta Evrope da uđu u „žutu kuću“ vlasnika Abdule Katučija. Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije, kaže u razgovoru za NIN da nema konvencija na koje bi se Tirana mogla pozvati kako bi sprečila ovu istragu. „Sve je sada do političkog pritiska koji bi Savet Evrope trebalo da izvrši na Albaniju“, kaže Homen. „Mi, naravno, želimo da se ovaj zločin istraži.“ Narod bi rekao – samo `toliko`. Toliko mnogo. Jer to što govori Homen, kao i cela balkanska turneja Dika Martija, potvrđuju ono na što su upućeni poodavno upozoravali: istraga ovog ratnog zločina visi o koncu, i to ne samo zato što je desetak godina kasnije on teško dokaziv, već i zato što slučaj prevazilazi okvire čistog kriminala, pa uspeh istrage zavisi i od političke volje zemalja koje su pomagale OVK. Da se podsetimo: prve informacije o mogućoj trgovini organima kojom su rukovodili delovi OVK, objavila je Karla del Ponte oslonivši se na memorandum čiji su autori bili nekoliko novinara američkog NPR radija. Ovo potresno svedočanstvo čije je delove NIN objavio u aprilu ove godine, govorilo je o ljudima izloženim mučenjima, egzekucijama, polaganju po dva ili više leša u jedan grob, mestima na kojima su se nalazile masovne grobnice. Ali i o žrtvama OVK koje su znale gde putuju kada su ih pripadnici ove formacije prebacivali iz logora u Kuksu, Tropoji, na jug, u Burelj, Drač... „Ubijte nas, ne želimo da budemo iskasapljeni na delove“, molile su pojedine od ovih žrtava. Iako istraga koju su Haški tribunal i UNMIK sproveli u Burelju u zimu te godine, nije odgovorila na mnoga pitanja, medicinski preparati i nalazi krvi u, i oko sada već poznate „žute kuće“ u okolini Burelja, pokazali su da sadržaj Memoranduma ne spada u novinarske patke. Pomenuta istraga Haškog tribunala i UNMIK-ove kancelarije za forenziku i nestala lica, bili su prekinuti kako su i počeli: naglo, i uz migove američkog Stejt departmenta, ili barem nekih njegovih delova. Ali, onog trenutka kada je Del Ponteova objavila knjigu „Lov“, interesovanje za ove indicije je ponovo počelo. Danas znamo da je na desetine ljudi završilo na ovaj način. Nisu svi Srbi, i nisu svi sa Kosova. Bilo je tu i Albanaca, žitelja istočnoevropskih i azijskih zemalja, prostitutki, ljudi koji su krenuli trbuhom za kruhom ili bili prevareni oglasima u novinama... Poznati su i izvršioci: DŽavit Eljšani, Ismet Tara, Hekuran Hoda, Besim Vokši „Kinez“, Šaban Šalja... Neki od albanskih svedoka su upravo Hekurana Hodu i Besima Vokšija prepoznali kao ljude koje su videli sa Negovanom Dedićem, Budimirom Baljoševićem, Zvezdanom Mojsićem, Stanišom Milenkovićem i Goranom Stolićem, otetim orahovačkim Srbima koji su nestali 1999. Iznad ovih počinilaca i njihovih pomagača koji su bili na nižem nivou u OVK bili su braća Haradinaj, Sulejman Selimi „Sultan“ (danas komandant kosovske vojske a 1999. prvi čovek logora u Peškopiji) ali i Sabit Gecaj, Sami LJuštaku, Ruždi Saramati. Komandno, odgovorni su i Jakup Krasnići, Azem Sulja, DŽavit Haljiti, osnivači tajne službe i vojne policije OVK, ali i njima nadređeni oficiri albanskog ŠIK-a (tajne službe Albanije). Komandno, linija odgovornosti ide do dvojice Fatosa -Klosija, bivšeg šefa ŠIK-a, i Nanoa, takođe šefa ŠIK-a ali i premijera Albanije - i samog Saljija Beriše, danas prvog čoveka ove zemlje. Ozbiljna istraga bi mogla pokazati da se OVK postarala i da sve „pokrije“ papirima, tako što je obezbeđivala identitete navodnih davalaca i primaoca koji su vrlo često bili iz Nemačke, Italije, skandinavskih zemalja. Zapravo, dokumenti koji dokazuju da su mnogi saveznici OVK znali za konclogore i zločine i u pokrajini i u Albaniji, uključujući tu i trgovinu organima, lagano se pojavljuju. Znači li sve ovo da će Dik Marti, ili ko god bude istraživao ove navode, imati lakši posao? Nipošto. Kao prvo, valja znati da je još u maju Fatmir LJimaj, jedan od najmoćnijih komandanata OVK, održao u Prizrenu sastanak sa ljudima koji su bili uključeni u organizaciju trgovine ljudima i organima, i obećao im da nikakve ozbiljnije istrage neće biti. LJimaj je tvrdio da je sve ispeglano „na Zapadu“. Neprijatni svedoci NIN je došao do izveštaja koji potvrđuje da se, barem za logore u Albaniji, znalo još 1999. godine. Izveštaj nosi broj 2000-00225, a događaj koji opisuje desio se 18. juna 1999. godine. Tog dana, nemački vojnici KFOR-a otkrili su u zgradi MUP-a u Prizrenu grupu od petnaest zatvorenika, mahom Albanaca, i samo jednog Srbina. Većina njih su prethodno bili zatvoreni u logoru u Kuksu u Albaniji, a nakon ulaska međunarodnih snaga u pokrajinu i povratka OVK, vraćeni su zato da bi bili ubijeni, a njihova ubistva pripisana srpskim snagama bezbednosti. OVK je time želela da ubije dve muve jednim udarcem: liši se neprijatnih svedoka, i nanese udarac više srpskim snagama bezbednosti. LJudi su spaseni zahvaljujući tome što su čuli nemački govor, razbili staklo na prozoru podruma zgrade MUP-a, i zapomagali.