Moja smena je izmišljena

Nakon što se javno rasplakala zbog optužbi Zorane Marković, novoimenovane direktorke Agencije za borbu protiv korupcije, vaskolikoj je javnosti bilo sasvim jasno da je ministarka finansija Diana Dragutinović izložena velikim pritiscima od svojih protivnika u vladi. I mesecima pre tog incidenta činilo se da se odluke Dragutinovićeve puštaju kao probni balon u javnost da bi se ispitalo raspoloženje mnjenja prema različitim, a često i protivurečnim planovima vlade za spasavanje budžeta. Ali, Dragutinovićeva za NIN demantuje da se o njenoj smeni govori na vladi onoliko koliko se govori u medijima. „Ono što negde provejava jeste moja navodna odgovornost za stanje u javnim finansijama. Međutim, javne finansije su samo odraz stanja u realnoj ekonomiji. Da je, na primer, privreda reformisana, da je privatizacija uspešno završena, da industrijska proizvodnja i bruto domaći proizvod nisu pali, bili bi veći i javni prihodi. Znam da imam podršku premijera i Demokratske stranke koja me je predložila. A svi zajedno znamo da ne mogu biti kriva za probleme koji nisu rešavani, a sad je došlo vreme da se reše i računi plate. Ipak, čini mi se da je sve izmišljeno“, objašnjava Dragutinovićeva za NIN. Da li ste izloženi pritiscima zbog neslaganja sa predlozima Mlađana Dinkića? - Ako između mene i Mlađana Dinkića postoji nesaglasnost, onda je to u temperamentu i načinu rada... Nije prirodno da se slažemo u svemu. Ali sednice vlade su mesto gde se razmenjuju argumenti i postiže konsenzus. Podsećam da su društva u kojima je konsenzus način života, kao što je Nemačka, na primer, veoma uspešna. U svakom slučaju, daleko više neslaganja ima u novinama nego u životu. Koje rešenje za izlazak iz krize vi zastupate? - Uvek sam na strani kredibilnih mera, to jest, veće štednje, ili, što je isto, manje javne potrošnje. Ako se oceni da javnu potrošnju treba smanjivati postepeno, onda jedino rešenje ostaje rast prihoda. Zaduživanje može da pomogne, ali je, kao i doping, kratkoročno sredstvo. Nakon rasta zaduženosti, po pravilu sledi prilagođavanje: rast poreskih stopa ili pad javne potrošnje. To što danas niste za povećanje poreza, već za porast zaduživanja, ne znači da ste protiv rasta poreza, već upravo obrnuto. Znači da ste za povećanje poreza, ali sutra. Kao majka dvoje dece, meni je draže da, umesto njih, podnesem teret oporezivanja. A znam da bi to isto moji roditelji uradili za mene. Da li u Vladi Srbije postoji saglasnost o mogućim merama štednje? - U ovom trenutku postoji svesnost da je štednja na svim nivoima vlasti neophodna. Ministarstvo finansija je pripremilo matricu mogućih mera koje treba da dovedu do smanjenja budžetske neravnoteže i dostavilo ju je premijeru. Nažalost, nema čarobnog rešenja. I ono što je predloženo neće biti popularno, jer ne može biti popularno ni povećanje javnih prihoda, ni smanjenje javnih rashoda. Pretpostavimo, na primer, referendum sa pitanjem: da li treba povećati poreske stope i smanjiti subvencije? Ko bi glasao za to? Ali ko god gleda dalje od kratkog roka, znaće da je neophodno nešto brzo uraditi. Na vladi je da odluči, a moje je da predložim. Često se govori o tome kako je benzin u Srbiji skuplji nego benzin u Republici Srpskoj. To je jedna strana medalje. Ali druga je da je, posledično, i javna potrošnja u Republici Srpskoj mnogo manja. Tako, na primer, tamo penzije nisu 60 odsto plate, već znatno manje, oko 45 odsto, i isključivo zavise od plaćenih doprinosa. Kada bi kod nas penzije zavisile samo od sakupljenih doprinosa, bile bi za skoro 50 odsto manje. Privremeno, nesklad između većih javnih rashoda i manjih prihoda se može rešiti povećanim zaduživanjem. Na kraju sve se mora platiti. Ono što ja zastupam su održive javne finansije, a postoji nekoliko načina da se to postigne. Reforme treba da obuhvate ceo javni sektor: penzioni sistem, zdravstvo, obrazovanje, državnu upravu, bezbednosni sektor, lokalnu samoupravu, a ne samo reformu državne uprave kako se često pojednostavljuje. Ali, vlada se do sada rukovodila uglavnom populističkim merama u pokušaju da prevaziđe krizu? - Srećom, nema mnogo prostora za populizam. Mislim da je, u skladu sa finansijskim mogućnostima, vlada uradila dosta. Finansijski sektor ima ulogu krvotoka. Mere vlade i NBS uticale su da se u značajnoj meri štednja iz sefova i slamarica vrati u sistem. Takođe, vlada je sprečila pad kreditne aktivnosti. Da nije bilo ovih mera, verovatno bi pad privredne aktivnosti bio veći. Predstavnici MMF-a uskoro stižu u Beograd. Srbija će zahtevati veći deficit, a šta će ponuditi u tim razgovorima? - Iako kriza nije napravljena u Srbiji, ona će Srbiju promeniti. I treba da je promeni, kao što će promeniti Evropu. Vreme je da mislimo o dugoročnoj fiskalnoj situaciji, nezavisno od dolaska MMF-a. Neophodne su reforme, a rezultat reformi mora biti manja budžetska neravnoteža. Naša stvarnost je deficit od oko 5 odsto BDP-a. Kad na to dodamo otplate javnog duga od oko 2 odsto BDP-a, potrebe za finansiranjem su oko 7 dosto BDP-a. Kao što sam rekla, napravljena je matrica mogućih mera, koja obuhvata smanjenje broja zaposlenih, privremeno ili trajno odustajanje od mnogih programa podrške, reforme velikih sistema koji se finansiraju iz javnih prihoda, kao što su obrazovanje i zdravstvo, preispitivanje mnogih prava... Ukoliko MMF ne odobri povećanje deficita, ima li vlada rezervni plan za spasavanje budžeta? - Naravno da ima. Restriktivna monetarna politika, koja je vođena od 2006, ostavila je dovoljno prostora za finansiranje većeg deficita, pod uslovima koji su znatno povoljniji u odnosu na komercijalno zaduživanje na domaćem i međunarodnom tržištu. Ipak, sa zaduživanjem treba biti oprezan. Što kraće kriza bude trajala, veće su šanse da se izvučemo sa što manje ožiljaka. A sa oporavkom, teške mere lakše se podnose. Ali, ne možemo ih izbeći. Pitanje je tajminga i doze: krenuti odmah, početkom 2010. ili kad se pojave nedvosmisleni znaci oporavka.