Šta je pčela u Srbiji?

Pčelare u Srbiji trenutno muče dva velika problema. Prvi, gladni medvedi na Zlataru napadaju pčelinjake u potrazi za hranom, pa su tamošnji uzgajivači pčela u stanju pripravnosti od napada, ove zakonom zaštićene vrste životinja. Drugi problem je zakonske prirode. Naime, nedavno je donet Pravilnik o načinu obeležavanja pčelinjih društava i evidentiranju pčelinjaka. Pre objavljivanja Pravilnika u „Službenom glasniku“, krajem prošle godine, predstavnici Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS) dogovorili su se sa Upravom za veterinu, pri Ministarstvu poljoprivrede, da se prilikom obeležavanja pčelinjaka pločice sa identifikacionim brojem stavljaju samo na pčelinjake, što je u skladu sa evropskim standardima i zakonima, a ne i na košnice. Sve bi bilo u redu da su prema postignutom dogovoru ispoštovane pojedine odredbe Pravilnika. Šok predstavnika pčelara usledio je nakon što je u Pravilniku dodat član u kome piše da će se identifikacionom pločicom obeležavati i pčelinja društva, odnosno košnice. Ništa tu ne bi bilo sporno, ali na sajtu SPOS-a (www.spos.info) piše da od 27 zemalja članica Evropske unije, 26 obeležava pčelinjake, a ne košnice. Da li Srbija želi da opet bude jedinstvena, time što se neće ugledati na većinu članica EU, već na Bugarsku? Rodoljub Živadinović, predsednik SPOS-a, pita se dokle će Srbija biti jedina država na svetu koja uvek ide linijom većeg otpora: „Prvobitni dogovor sa Ministarstvom poljoprivrede nije ispoštovan. Ne mogu da verujem da država u vezi s ovim pitanjem, zasad, nije pokazala želju da kopira pozitivnu evropsku praksu. Još uvek smo u pregovorima sa predstavnicima Ministarstva da se sporna odredba Pravilnika promeni, te ne dajemo izjave o toku pregovora, ali ako ne dođe do njegove promene, nastupiće nepremostivi problemi na terenu, jer je ovakav pravilnik tehnički nemoguće sprovesti“ - kaže Živadinović za NIN. Zašto je potrebno iz spornog pravilnika izbaciti pojedinačno obeležavanje košnica? Živadinović kaže da ima više razloga i argumenata za to: „Ne postoji stalan deo košnice. Svi delovi su izmenljivi zbog specifičnosti tehnike pčelarenja. Posle jedne ili dve selidbe košnice, pločica će se slomiti ili spasti, na koji god deo košnice da se pričvrsti“. Još jedan od razloga je i taj što se ne mogu poistovećivati goveda ili svinje sa pčelinjim društvima: „Kada krava oteli tele, ono je jedno te isto do kraja svog života. Kod pčelinjih društava, kada se promeni matica, ona ima sasvim drugačiju genetiku, stvara pčele koje imaju sasvim drugačije osobine i otpornost na bolesti, te ta jedna košnica više nema istu biološku jedinku u sebi, već neku drugu“. Broj košnica se menja čak i jednom nedeljno, tj. prilikom svakog pregleda, tokom najaktivnijeg perioda u sezoni od maja do jula meseca. Na primeru Aleksinca, u kome ima 600 pčelara i 72 naseljena mesta oko kojih su raspoređne košnice, predsednik SPOS-a objašnjava do kakvih bi sve komplikacija došlo ukoliko bi se obeležavale košnice: “Pošto jedan obeleživač ne može tehnički da poseti više od pet pčelinjaka za puno radno vreme, potrebno je 120 radnih dana za obilazak ili 24 obeleživača nedeljno. Uz to, radno vreme obeleživača moralo bi da se poklopi sa slobodnim vremenom pčelara, pa bi obilazak morao da se obavlja po podne i tokom večeri. Troškovi bi bili ogromni i neracionalni!“ Primera radi, Slovenija ima stacionarne-nepokretne košnice tipa AŽ. Svi delovi košnice su stalni, nepromenljivi. Uprkos tome, Slovenci su se ipak opredelili da obeležavaju pčelinjake, a ne košnice. Savez pčelarskih organizacija Srbije smatra da u ovom pravilniku nema logike ni oslonca na pozitivne evropske propise, te se pitaju šta zapravo stoji iza svega ovoga. Zatečeni su nerazumevanjem države, iako je naučno dokazano da trenutni broj pčelinjih društava u Srbiji, kroz oprašivanje gajenih i divljih kultura, doprinosi ovoj državi skoro pola milijarde evra godišnje. U razvijenim zemljama to znaju i pokušavaju da pčelare zadrže u pčelarstvu, a ne da ih rasteraju. „Kod nas pčelarstvo ne donosi neke velike prihode već godinama. Pčelar mora, pored pčelarstva, imati još neki posao, kako bi preživeo. U Srbiji znam samo jednog profesionalnog pčelara, koji živi isključivo od gajenja pčela“ - objašnjava Živadinović. Iz Uprave za veterinu, doktor Budimir Plavšić, načelnik zdravstvene zaštite i dobrobiti životinja, kaže za NIN da su pčelarima predložili da se obeleže i košnice i pčelinjaci, zbog kontrole zaraznih bolesti, prodaje kvalitetnog i zdravog meda, ali i uvođenja reda u proizvodnji hrane životinjskog porekla. „Za pčele je potreban registar, kao i za sve druge vrste životinja. Iz budžeta se finansira nabavka identifikacione pločice, obrazaca, izrada centralne baze i unošenje podataka. Imajući u vidu troškove, može se reći i da su obeležavanje i registracija takođe subvencionisani od strane Ministarstva. Identifikacione pločice nisu neuništive i postoji mogućnost zamene. Promena pločice košta 30 dinara. Od te sume, 15 dinara dobija ovlašćeni obeleživač, a ostatak novca odlazi u budžet. Ukoliko pčelar želi da ga država subvencionira, u iznosu od oko 400 dinara po košnici, mora biti upisan u registar. Na taj način, izbegava se da neko samo na osnovu izjave, bez provere koliko košnica ima, dobije subvenciju“, i dodaje - „Nije tačno da samo Bugarska obeležava košnice, svaka država članica Evropske unije ima svoje načine regulisanja pravilnika o obeležavanju pčelarnika“. Plavšić kaže da Ministarstvo poljoprivrede još uvek nije počelo primenu Pravilnika, jer želi da sasluša i pčelare, i da zajednički pronađu adekvatno rešenje.