Čista štampa i štamparska boja

Ako je suditi po amandmanima predloženim na Zakon o informisanju, jedina sasvim nesputana sloboda koju će štampa u Srbiji moći da ostvari biće sloboda umiranja. Na kraju krajeva, i samo osnivanje lista ili nekog drugog medija koji počiva na novinarskom radu podrazumevaće plaćanje visokih novčanih kazni, naknada, za one koji se ne budu registrovali. Čak će i smrt biti prilično skupa, ako se ima na umu da ona ne ukida obavezu plaćanja već izrečenih novčanih kazni. Kao čovek koji već skoro pola veka prati proizvode srpskog novinarstva, mislim da je novi zakon o štampi koji piše sadašnja vlada Srbiji potreban otprilike onoliko koliko joj je potrebno i novo bombardovanje NATO. (Razume se, lako je jednom Amerikancu da priča o tome. Mi smo razmaženi. Od 1791. godine naš Ustav jemči da se ne može pojaviti nijedan zakonski propis koji bi ograničio slobodu štampe.) Postoji, međutim, nešto što bi Srbi morali imati na umu: njihova zemlja bila je jedna od prvih evropskih država koja je slobodu štampe unela u Ustav. Bio je to Ustav iz 1889. godine, u vreme vladavine kralja Milana Obrenovića. Istine radi, valja reći da je Milanov sin Aleksandar samo četiri godine kasnije suspendovao slobodu štampe. Onda je u roku od desetak godina kralj Petar Karađorđević praktično vratio ustav iz 1889, uključujući tu i član kojim je zajemčena sloboda štampe. Srpsko novinarstvo je doživelo procvat. Otada se u srpskoj istoriji nastavlja taj obrazac: prvo se uvede, a onda posle nekog vremena ukine sloboda izražavanja; u tom smislu, sloboda je nekako uvek bila i ostala riskantna roba. Kao i kada je reč o nekim drugim kategorijama ljudskih pregnuća, istorija štampe pokazuje da ona lako prelazi iz najboljeg u najgore stanje. Negujem divne uspomene na kolege novinare u Srbiji i celoj bivšoj Jugoslaviji: Aleksandra Nenadovića, Miroslava Radojčića, Dragoslava Rančića, Jaku Štulara, Jurija Gustinčića - da pomenem samo nekolicinu onih koji su u svoje vreme zaista bili svetska klasa. Znam, međutim, da su mahom radili u doba u kojem je njihova nezavisnost bila ograničena stegama ideološkog režima. Takođe se sećam mučnih godina poput 1972, kada je Titovo rukovodstvo Saši Nenadoviću oduzelo potpis, pa čak i inicijale. I deset godina tog potpisa nije bilo u štampi! S druge strane, pamtim i vreme kada stege nisu bile tako čvrste. Godine 1983, kada sam u NJujork tajmsu pisao o nagađanjima da bi Jugoslavija mogla da se raspadne, koja su se u to vreme pojavila, primetio sam sledeće: „Zaista, najveći deo onoga što se u Jugoslaviji danas govori - i objavljuje - u nekom prethodnom vremenu svakako bi bilo kažnjeno, možda isključenjem iz partije, a možda i zatvorom,.” Sećam se i 1989. godine kada su Miloševićevi ađutanti, poput Živorada Minovića u Politici, pomogli da se glavnina srpske štampe pretvori u propagandnu mašineriju režima. U ostalim publikacijama smenjivali su urednike. Uvedene su neverovatno visoke takse za dozvole za rad. U poređenju sa svim tim, medijska scena u Srbiji izgledala je prilično čisto od početka 21. veka. Pojavila su se i napredovala neka sjajna izdanja i izvanredni novinari. U pravnoj analizi predloga zakona koju je za UNS sačinila američka advokatska kancelarija Kovington i Berling, zaključuje se da bi predloženim izmenama i dopunama zakona bila osnovana organizacija za registraciju medija koja bi „nametala mehanizme nadzora i imala potencijal obustavljanja izdavačkih aktivnosti“. Pored toga, „znatno bi se povećale novčane kazne izrečene izdavačima bez odgovarajućih smernica ili standarda“. S tih razloga, kaže se u pravnoj analizi, „izmene i dopune zakona nisu u skladu sa srpskim i međunarodnim normama koje naglašavaju suštinski značaj slobodne, aktivne i energične štampe“. Siguran sam da su Božidar Đelić, inače bivši ministar finansija, i sadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji su glavni zagovornici ovog zakona, previše pametni da bi pomislili kako veće takse prilikom registracije medija mogu bitno pomoći oboleloj srpskoj privredi. Pre će biti da misle ono što je Đelić rekao u Utisku nedelje: Srbiji je potreban novi zakon o informisanju zato što treba „očistiti medijsku atmosferu”. Postoji nešto što ne bi valjalo da zaborave ni on ni ostali potencijalni cenzori u vladajućoj koaliciji: štampa još uvek koristi štamparsku boju, a od nje lako ostaju fleke... Te fleke su posebno tvrdokorne na političarima koji propovedaju čistoću dok sami obavljaju prljave poslove. Autor je dugogodišnji dopisnik „NJujork tajmsa” iz Beograda Prevela LJ. Nedeljković