Nakana

Lane, nekako baš u ovo vreme, krajem avgusta, u Kosovskoj ulici, kod sporednog ulaza u zgradu parlamenta, ujeo me je za nogu pas, čini mi se stranački neopredeljen. Ujede me, bre, iz čista mira, s leđa, mučki, u prolazu, jureći za svojim čoporom koji mu je odmicao ka Tašmajdanu. Uh, kako sam pobesneo! I kako sam se samo sjurio za džukelom, onako, u klompama, i, stignem je ispred Javnog servisa, ispred epicentra sedme sile! Ujedem džukelu, baš, krvnički, odgrizem joj desno uvo! Ujed za ujed, zub za zub, a vi Srbi, mislim, pravoslavci, okrećite drugi obraz kad vas neko ujede, pa vas uskoro neće biti ni u Beogradu, a kamoli na Kosovu. Iiii? Šta „iii“!? Očekivao sam, s pravom, da će sutra biti vest dana, čuj, građanin, pa još kolumnista odgrizao psu uvo!? Šamarao sam daljincem plazmu još od ranog jutra, ali, jokac, brale! Nigde ni abera! A uobražavao sam, evo, priznajem, da sam „javna ličnost“, da sam neka faca u ovom gradu… E, sad, zašto vam sve ovo pričam? Početkom avgusta čopor pasa napao Jelenu Trivan, narodnu poslanicu i portparolku DS, i, evo, to se tambura, već, dve nedelje. Kod Tijanića to nije bila samo udarna vest nego je bilo i direktno uključenje sa VMA, bato! I dežurni lekar je, brže-bolje, verglao, referisao Srbiji šta su sve, povodom, ujedene portparolke preduzeli. Eh, pravdo, medijska pravdo! A ujedeni smo, bre, na istom mestu! Dobro, portparolku Trivan su izujedali, transparentno, na parkingu Skupšti-ne, a mene, na sporednom skupštinskom ulazu, dole, u Kosovskoj. Ali, da li je to razlog za toliku razliku u medijskom tretmanu? Upitana da li razmišlja o tužbi protiv Grada Beograda, portparolka DS je za „Večernje novosti“, u petak, ekskluzivno i odrečno odgovorila: “Nemam nameru da zarađujem na nesreći koja mi se dogodila. Umesto meni novac treba da ide na rešavanje problema svih sugrađana.“ Tu sam shvatio da se misli i na mene. I bi mi, nekako, lakše. Jung sedi na terasi u ligeštulu i pućka, nervozno, srebrnu patarensku lulu. Nerviraju ga, vidim, moje pseće meditacije, pa starački sikće: “Mani se više tih srpskih džukela! Onog dana kada je ujedena Jelena Trivan, bila je, mislim, osamdeseta godišnjica od smrti Arčibalda Rajsa! I, kako su se Srbi njemu odužili!? NJegova vila na Topčideru je zapuštena, i, eno je propada, a, bajdvej, u nju su se uselile i četiri porodice, čuj, nekog DRAGANA JOVANOVIĆA! Ali, nije mi sada do razglabanja teorije sinhroniciteta, nego, hajde, preduzmi nešto! Neka Rajsova vila „Dobro polje“ postane memorijalni centar. Valjda je Rajs to zaslužio ako je svoje srce u kapeli na Kajmakčalanu zaveštao!? Uostalom, razmisli malo! Nije li Rajs, uz pomoć onog tvog Mladena Protića iz Guče, raskrinkao Nikolu Pašića u Bernskoj aferi!?“ Gledam sa terase kako čopor pasa lutalica iz Gročanske, na pomoćnom terenu FK “Obilića“, ganja jednu džukelu dođoša koji je, valjda, dolutao sa Voždovca jer tamo je tek haos, nikako da se konstituišu! A moj guru me i dalje sa Rajsom davi: “Razmisli, možda je Rajs preko svojih veza tvog Mladena Protića iz ženevske ludnice izvukao pošto ga je, je l` da, Baja Pašić, lično, tamo strpao ne bi li Bernsku aferu zataškao...“ I dođe mi da učinim Jungu, da nabavim malo dinamita, od one Pajtićeve savetnice, pa da, u gluvo doba noći, dignem u vazduh beogradski spomenik Nikoli Pašiću, i, da se, odmah, prijavim Dačiću, da odrobijam Baju, tu, kod mene, u komšiluku, u Centralnom zatvoru. Ali, vredi li za Srbe takav gest učiniti? Jer, Srbi vole vođe koje ih satiru. Kada su, sa Mojsijem, krenuli u beg od dunavskih faraona, niz moravsku dolinu ka Egeju, prvo im je, recimo, zabranio da se žene „kćerima Moavskim“, hoću reći MORAVSKIM! I pošto ne htedoše da ga poslušaju, naredi Mojsije da se pobije „dvadeset i četiri hiljada sinova Izrailjovih i kćeri Moavskih“! Onda je Mojsije, ovako, zapovedao, u Petoj knjizi: “Raskopajte sasvim sva mesta u kojima su služili bogovima svojim narodi koje ćete naslediti, po visokim brdima i po humovima i pod svakijem zelenijem drvetom. Oborite oltare njihove i razbijte likove njihove i lugove njihove popalite ognjem i rezane bogove njihove izlomite i istrebite ime njihovo iz onoga mjesta“. I uradiše Srbi to sami sebi na putu ka Egeju, sve verujući Mojsiju i njegovoj veri u jednoga boga. Obesiše „sve narodne knezove“ i to „prema suncu,“ prema Nepobedivom Suncu, a sve zato „da se odvrati gnjev Gospodnji od Izrailja“... Ali, uradili su te genocide sebi Srbi i sa Nemanjićima, pa i sa Karađorđevićima uz zdušnu pomoć Baje Pašića. U subotu zapalimo, od ranog jutra, na Adu, instaliramo se, naravno, u „Sansetu“ i, ajd, plivaj na drugu obalu, pa se posle čvrlji na Nepobedivom Suncu. Tu mi je Jung ogladnio, pa je, brzo, navalio na Biljanine prženice sa kozjim sirom, a onda sa nekim gnostičkim mirom, nastavlja predavanje o srpskim samoubilačkim provalama nasilja: “Vidiš, ta potreba srpskih vladara za urnisanjem sopstvenog naroda, na jevrejskom jeziku zove se KANA! Ono što je za islamiste džihad, to je za Jevreje KANA! A, u stvari, to je stara srpska reč NAKANA! Od nje je, kasnije, nastala i grčka reč KANON! A nakana je, je l` da, kada se na nešto NAKANIŠ da, po svaku cenu, uradiš. Eto, to je ne samo Mojsijeva, već, i Pašićeva nakana; da satre svoj narod. U ime Srbije i Hrista, kradi robu u Bernu iz magacina Crvenog krsta! Bitanga, bitanga! Bio je bitanga još dok je u Cirihu bio mladi anarhista!“ Eto, to smo o Baji zaključili kod „Sanseta“ dok je sunce još uvek pržilo po čelu, a šatro je padalo ka Surčinu... Uveče smo na terasi na šunku iz Kleka navalili, a nabokali smo se i paradajza i belog luka, naravno, sve to uz vino Nikolino. Tu, u ligeštulima smo i zaspali. A u snu mi moja Crna iz Vrčina dolazi i Arčibalda Rajsa sa sobom dovodi. Za njima juri onaj čopor pasa sa FK “Obilića“. Kidišu džukele na Rajsa u fraku sa polucilindrom na glavi, ali telo Rajsovo je od fine bele gnoze napravljeno, pa džukele, potpuno zbunjene, kao paučinu da ujedaju... Tada Rajs držeći u krilu moju Crnu kaže: “Došao sam, Srbi moji, da vam ponovim ono što sam vam i pre osamdeset godina govorio: Političari su vam iskvarili zemlju, oni su kod vas svemoćni, politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nema. A i džukele su vam iste, ujedaju i danas, usred prestonice... Nećete verovati i mene je, svojevremeno, jedna Pašićeva džukela ispred Skupštine ujela i nijedna srpska novina nije se oglasila!“