Đaci su tu nevini

 Anonimni „genijalci srpskog slenga” koji se pominju u antrfileu „NJesra sve vreme” jesu Filip Srećković i Dejan Knežević, bivši saradnici humorističkog časopisa „Bre!” U tom časopisu njih su dvojica objavili u slengu prepričane knjige „Romeo i Julija”; „Zločin i kazna”, „Rat i mir”, kao i druga velika ostvarenja svetske i domaće literature. Jedan deo tako prepričanih dela objavili su i u knjizi „Lektira bez muke” 2002. godine. Isti izdavač („Bredicija”) objavio je, na primer, „Bajke bez muke” i „Igre bez muke”.  Moram da podvučem da su Srećković i Knežević napisali te sižee - nisu ih sakupili na Internetu, niti su ih čuli od učenika, niti saznali od nekog trećeg i objavili u časopisu i knjizi. Prosto, smislili su ih. NJihova ideja bila je da podvuku komični karakter slenga mladih karikirajući njegovo ionako karikaturalno jezičko siromaštvo, vulgarnost, lapidarnost. Dakle, u pitanju je fikcija. Problem je u tome što je autorski dvojac bio toliko uverljiv - valjda ne treba reći da oni nisu srednjoškolci - da su mediji pretvorili fikciju u stvarnost. Već tri ili četiri godine dnevne novine citiraju primere koje je naveo i NIN skandalizujući javnost tvrdnjom da srednjoškolci u Srbiji na taj način prepričavaju lektiru. Nije teško pretpostaviti šta se dogodilo: nekome su sleng-verzije knjiga za srednju školu koje je pročitao u časopisu „Bre!” ili u „Lektiri bez muke” bile zanimljive i podelio ih je sa internet-zajednicom ne navodeći izvor; kopiraj/zalepi (copy/paste kultura je odradila svoj deo posla; učestalost navoda na Internetu naveo je medije da ih prihvate kao dokaz (ili „dokaz”) da se o „Ilijadi” na školskom času priča baš onako kako je to navedeno u prošlom broju NIN-a. Srednjoškolaca radi, to prosto ne odgovara istini.  A Srećkoviću i Kneževiću pripala je, makar i nevoljno, valjda najveća počast koja može da pripadne ljudima od pera: da se njihovi umišljaji pretvore u život. Rade Stanić, Beograd