Plava riba i punokrvni bankari

Teško da iko zna o kolapsu toliko koliko zna DŽared Dajmond. Kolaps je naslov njegove najnovije objavljene knjige, one koja mu je donela svetsku slavu. Kolaps je tema koja sjajno odražava duh vremena: tržišta i banke su doživeli kolaps, baš kao i poverenje u sam kapitalistički sistem. Dajmondova knjiga ovenčana je uistinu neverovatnim uspehom - još većim nego prethodna, koja je nagrađena Pulicerovom nagradom: Mikrobi, puške i čelik. Tema je već manje-više uobičajena za ovog naučnika: šta je to zbog čega se civilizacije od kojih su mnoge očigledno u zenitu odjednom preko noći uruše. To se dogodilo Majama u Centralnoj Americi, dogodilo se civilizaciji koja je ostavila za sobom džinovske kamene skulpture na Uskršnjim ostrvima, to se, konačno, dogodilo Sovjetskom Savezu. Pitanje koje se neminovno provlači kroz Dajmondov rad glasi: ko je sledeći na redu. Dajmond je diplomirao prirodne nauke na Harvardu, potom je na Kembridžu studirao biofiziku membrane, a onda se nekoliko godina bavio fiziologijom, istražujući ponašanje šećera. „Bio sam najveći svetski stručnjak za žučnu kesu” priča ovaj 71-godišnjak opisujući prve godine svog naučnog rada. Ispostavilo se da je žučna kesa za njega isuviše skučen svet. Otišao je da proučava ornitologiju Nove Gvineje i sa nepunih 30 godina objavio svoju prvu knjigu, Ptičji svet istočnog pobrđa Nove Gvineje; bilo je to 1972. Tokom naredne dve decenije primenjivao je multidisciplinarni pristup u svojim proučavanjima - njegova istraživanja su obuhvatala lingvistiku, evolucionu biologiju i ekološku istoriju - kako bi dokučio odgovore na neka od najkrupnijih naučnih pitanja. Godine 1992. objavio je knjigu Treći šimpanza, o razvoju primata i pre svega ljudske vrste, ubrzo posle nje knjigu Zašto je seks zabavan, da bi 1998. usledila knjiga Mikrobi, puške i čelik, međašno delo koje mu je donelo velika priznanja. Dajmondova kuća je uvučena u odnosu na glavni put; ograđena je belom tarabom i deluje znatno manje prostrano i raskošno od okolnih vila i lažnih dvoraca. Ima neku tihu, nenametljivu lepotu. Domaćin sada predaje geografiju na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA) i upravo piše knjigu o tome šta bi moderna civilizacija mogla da nauči od plemenskih društava. Vodi me kroz veliko predsoblje do prostrane kuhinje u zadnjem delu kuće. Otvara ogromni frižider i poput kakvog starinskog telala saopštava: „Spremite se da probate najnoviji kalifornijski specijalitet, sok od nara, i da saslušate priču koja uz to ide. Dok užurbano posluje oko hrane, priča priču o naru. „Nar je jedna od prvih vrsta voća koju je čovek pripitomio. Pripitomljen je u Mesopotamiji, negde oko 4.000 godina pre naše ere”, kaže. „Jedan moj prijatelj, veoma uspešan biznismen, kupio je ogromno poljoprivredno zemljište u Centralnoj dolini u Kaliforniji, najplodniju zemlju u celim Sjedinjenim Državama. Od toga je oko 100 jutara već bilo zasađeno narom. Onda je taj moj prijatelj krenuo da proučava nar, jer ništa o njemu do tada nije znao, pa je otkrio koliko je to zdravo voće, koliko mnogo vitamina ima u sebi i koliko je bogato antioksidantima i još nekim lekovitim supstancama zbog kojih bi se lako moglo ispostaviti da je to prava stvar za rak prostate.” Tako je nar doživeo svoj bum i napunio frižidere u Americi u XXI veku. Ova priča je očigledno zaokupila Dajmonda. U ponečemu možemo zavideti starim civilizacijama, njihovom poznavanju plodnog tla u drevnoj Mesopotamiji bez koga danas ne bismo iznova otkrili nar u savremenoj Kaliforniji. Teško da postoji neka jasna veza između nara i žestokog udara koji je nedavno doživeo anglosaksonski kapitalizam, ali mi smo u razgovoru nekako stigli do tog udara, preko priče o siromašenju ribljih jata, na šta nas je opet asocirao onaj sočni losos. Dajmond zna da sam živeo u Japanu pa kaže: „Kad bih ja bio zakleti neprijatelj Japana i pokušavao da smislim strategiju pomoću koje ću tu zemlju gurnuti u krizu najdalje za deset godina, onda bi ta strategija nalagala da podstaknem Japance da rade upravo ovo što sada rade - da preterano izlovljavaju svoj glavni izvor proteina”. Evo nas dakle na večnoj Dajmondovoj temi: neverovatnoj sposobnosti ljudske vrste da uništi osnove sopstvene egzistencije. „Može se povući paralela između kolapsa nekadašnjih civilizacija kao što je, recimo, civilizacija Maja i sadašnjeg ekonomskog kolapsa: u suštini, osnovni mehanizam ekonomskog kolapsa ostaje jedan te isti”, kaže Dajmond. „Lako je shvatiti naravoučenije: ako imate veliko društvo koje troši mnogo resursa, onda će to društvo, kad dosegne vrhunac, verovatno ubrzo doživeti kolaps.” Zastao je da se posluži povrćem. Kupljeno je u samoposluzi, ali deluje sveže kao da je upravo ubrano u bašti. Polako žvaće i nastavlja da priča: „Kolaps Maja počeo je krajem osmog veka, a onda je u roku od svega nekoliko decenija dotad najnaprednije društvo novog sveta jednostavno propalo. Uskoro ih više nije bilo”. „Kad jedna tako složena struktura počinje da se urušava, to je kao kada izvlačite domine koje služe kao temelj iz cele jedne visoke građevine.” Pitao sam ga da li bismo i banku Liman Braders, koja je onako neslavno propala, mogli da smatramo takvom dominom. „Samo naizgled ono što se zbivalo u oktobru prošle godine dogodilo se iznenadno”, kaže Dajmond i objašnjava: „Kažem ’naizgled’ zato što u jednom važnom smislu to zapravo nije bilo iznenadno. Uostalom, svaki idiot zna da ako iz banke uzimate više novca nego što ulažete na račun na kraju morate propasti. A izgleda da upravo toga nisu mogli da se dosete glavni tvorci američke ekonomske politike.” Najveći deo Dajmondovih radova ukazuje na to da samo ona društva koja su kadra da se odreknu svojih neodrživih navika - prekomerno trošenje, prekomerno širenje, deforestacija - imaju sposobnost da opstanu. O tome pričamo dok ispijamo sok od nara. Moglo bi se zaključiti, ako je suditi po Dajmondu, da je ekonomija koja se temelji na slobodnom tržištu, budući da je u manjoj meri sposobna da obuzda prekomernu potrošnju plave ribe ili preterano bogaćenje punokrvnih bankara, svejedno, podložnija iznenadnom neuspehu i propasti. On ostavlja utisak izuzetno delikatnog i brižnog čoveka, nekoga ko ima mnogo razumevanja za druge kulture i čiji su stavovi sasvim izvesno liberalni, tako da sam bio istinski iznenađen kada sam pročitao da su ga neki kritičari napali maltene za rasizam. Ti kritičari smatraju da on previše pažnje posvećuje ekologiji, to jest životnoj sredini, a premalo socijalnim faktorima, čime - po njima - zapravo implicira kako čovek ne može da izmeni svoje fizičko nasleđe. Meni se, međutim, čini da su upravo Mikrobi, puške i čelik, knjiga u kojoj on pokušava da objasni zašto su Evropljani porobili Asteke, a ne Asteci Evropljane, vrlo sistematski i koherentno pobija rasizam. Odbacujući kao čistu besmislicu argument o tome da su Evropljani bili rasno ili kulturno superiorni nad Astecima, on je u toj knjizi pokušao da ustanovi prave razloge. „Stvarno ne znam zašto kažu da je to rasizam”, vajka se Dajmond, očigledno duboko pogođen optužbama. „Pre će biti da im smeta što sam uopšte otvorio tu temu. Ali ja raspravljam o tome zbog čega je neko koga možemo označiti slovom X porobio nekoga koga označavamo slovom Y prvenstveno zato što je to krupno i veoma važno istorijsko pitanje”. Na trenutak zastaje, a onda nastavlja da se obraća imaginarnim kritičarima: „Ta njihova teza je izopačena, potpuno van pameti.” Knjiga Kolaps ima podnaslov Kako društva biraju da li će propasti ili će uspeti, što je namenjeno upravo onim kritičarima koji tvrde da Dajmond ukida mogućnost izbora. Po njemu, postoji ogroman prostor za ispoljavanje slobodne volje. Ipak, čvrsto je ubeđen da geografija - lakoća s kojom se divlje biljke mogu pripitomiti, ili učestalost nekih bolesti - može suštinski uticati na razvoj jednog društva. „Da li je to što Eskimi na Arktiku nisu postali poljoprivrednici predstavljalo kulturni izbor? Nije. Jednostavno, na Arktiku nema niti je moglo da bude poljoprivrede”, slavodobitno će Dajmond. „Zato mi deluje sasvim logično da je uspon poljoprivrede u savremenom svetu morao da se odvija pod snažnim ekološkim uticajima, odnosno, da je tu veoma važan faktor životne sredine. A ako baš hoćete to da zovete geografski determinizam, na volju vam. Problem je samo što smo mi naučeni da reagujemo na to onako kako reagujemo kad čujemo da muževi tuku žene ili da se neko incestuozno ponaša: svi znamo da to nije dobro i da to treba prekinuti.” Izobilje hrane u Dajmondovoj kuhinji (upravo je izneo grejpfrut) podstiče me da ponovo otvorim temu održivosti, u okviru ove naše rasprave o raznim spornim momentima u istoriji poljoprivrede. „Prosečna stopa potrošnje metala i nafte i prirodnih resursa u prvom, dakle razvijenom svetu, 32 puta je veća od prosečne stope potrošnje u zemljama u razvoju, iliti trećem svetu”, kaže Dajmond. To znači da jedan Amerikanac troši koliko troše i 32 Kenijca Nije dakle problem u broju Kenijaca, već problem nastaje onda kada Kenijci ili, još bo lje rečeno, velike zemlje u razvoju kao što je Kina, steknu sposobnost da troše onoliko koliko troše Amerikanci.” Zar ljudi ne bi mogli prosto da pojačaju snabdevanje resursima, onako kako su to ranije činili? „Možemo izmeniti obrasce snabdevanje nekim artiklima ako postoji samo jedan ograničeni resurs. Ako je u pitanju hrana, onda možemo sprovesti zelenu revoluciju i proizvoditi više žitarica”, odgovara Dajmond. „Nažalost, nama je potrebno veoma mnogo resursa. Potrebna nam je hrana, potrebna nam je voda. Već koristimo između 70 i 80 posto izvora slatke vode u svetu. Vi ćete, naravno, reći: ’Nema problema, izvući ćemo se desalinizacijom morske vode.’ Ali onda se postavlja pitanje šta ćemo sa energetskim plafonom i tako dalje, u nedogled.” Pokazujem na bogatu trpezu pred nama i kažem da mi se čini da nema mnogo izgleda da će se Kinezi ili Indusi unapred odreći mogućnosti da žive životom kakvim danas živi Zapad. A i zašto bi? Još je manje verovatno da će se zapadnjaci odreći svog stila života koji podrazumeva enormnu potrošnju resursa. Recimo, sam Dajmond nije vegetarijanac, iako zna da je vegeterijanstvo korisnije za planetu. „Priznajem, nisam dosledan”, sleže ramenima moj domaćin. Ali, ako ne možemo da obezbeđujemo više resursa a da trošimo manje, znači li to da ćemo, poput stanovnika Uskršnjih ostrva koji su posekli i poslednje drvo da bi napravili statuu idola, sami osuditi svoju civilizaciju na propast, odnosno, da ćemo izloviti svu ribu u morima i okeanima i da ćemo iscrpsti i poslednju trunčicu neke hranljive materije iz tla? „Nije tako. To je naš izbor”, odgovara mi Dajmond, možda i nesvesno odgovarajući svojim kritičarima. „Ako nastavimo da funkcionišemo ovako, ne vodeći računa o održivosti i zapravo se ponašajući neodrživo, onda će za 50 ili 60 godina Sjedinjene Države, Japan i Evropa biti u zaista veoma lošem stanju. Ali, moji prijatelji u pobrđu Nove Gvineje dobro će živeti. Neki od njih su još kao deca isklesali kamene alatke i mogli bi da se vrate načinu života koji su vodili njihovi preci pre nekih 46.000 godina. Nova Gvineja nije osuđena na propast”, kaže Dajmond, ispijajući do poslednje kapi svoj sok od nara. „Propast će doneti način života razvijenog sveta ako ne budemo naučili da vodimo održiv život, to jest, da trošimo manje resursa nego što ih imamo na raspolaganju.”