Ambivalencija

Ako bih potražila reč koja nabolje definiše političku stvarnost u kojoj živimo, onda bi to svakako bila – ambivalencija. U nju komforno mogu da stanu suprotnosti koje na paradoksalan način opstaju u našoj zbilji. Ona može da spoji naizgled nespojivo i da vrednosno opiše konfuziju kroz koju se krećemo pipajući, kao slepac u mraku. Napregnutost te ambivalencije može da se meri na svakoj temi. Jer, gotovo sudbinska želja da se u isto vreme nešto hoće i neće određuje svaki segment političkog života Srbije. Političari bi hteli da se nešto kaže ali istovremeno i da se sakrije; da se bude otvoreno društvo, a u stvari zatvoreno; da su ciljevi jasni ali suštinski neodređeni, da se menjamo, a ostanemo nepromenjeni. Hteli bi demokratske principe i institucije, a istovremeno nedemokratske postupke, zalaganje za Evropu, ali i da se beži od nje, da se teži budućnosti, ali ostaje u prošlosti… Nažalost, nije to filozofska ambivalencija koja teži sumnji i upitanosti. To je dnevnopolitička, razarajuća kolebljivost koja ne dozvoljava da se kao društvo istinski orijentišemo u vremenu i prostoru. I koja nas stalno ljulja između tajnosti i javnosti i tera da živimo to patološko dvojstvo krajnosti. Naravno da je ona potencirana stalnim koalicionim vladama koje trulim kompromisima neprekidno mire nepomirljivo. Zato je suština ambivalencije u srpskoj politici najčešće u farsi, prevari, manipulaciji i blefiranju. A njena cena je nepodnošljiva sporost u promenama. I dugačak niz apsurda kroz koje se promene kreću. Apsurd je, recimo, da ubrzana zakonodavna aktivnost srpske skupštine poslednjih meseci ne najavljuje istovremeno i uspostavljanje reda nego često povećavanje nereda. Jer i tu je na delu kolebljivost. Hteli bi zakone kao što ih ima demokratski svet, ali da se oni istovremeno i ne primenjuju. Eto, možda baš kao onaj Zakon o lustraciji koji je, posle dvehiljadite, donet kao puki formalizam, a odmah je bilo jasno da nikada neće funkcionisati. Hteli bi i podršku međunarodne zajednice zbog produktivne zakonodavne aktivnosti ali i da primena tih zakona ne ugrozi staru matricu vladanja daleko od očiju javnosti. Kada je svojevremeno Srbija kao poslednja zemlja u centralnoj i istočnoj Evropi, pod pritiskom međunarodne zajednice donela Zakon o slobodnom pristupu informacijama, predstavnici vlasti bili su šokirani idejom da nekome polažu račune. U odbijanju da tražene informacije učine dostupnim prednjačili su policija, BIA, tužilaštvo, sudovi, lokalne vlasti. Navikli da skrivaju i da ne budu pitani i danas pružaju otpor da svoj rad učine javnim. To se odnosi i na primenu svih zakona iz domena borbe protiv korupcije. Htelo bi se brzo mnogo zakona, ali ne obavezno i najboljih. Posle će se, ako treba, u hodu dorađivati izmenama i dopunama, u zavisnosti od odnosa snaga ili koalicionih potreba. Ponekad do besmisla. Uz manir da se isključi i ne uvaži mišljenje stručne i kompetentne javnosti. Pa kad je i sam Ustav Srbije, u kome je i virtuelna stvarnost proglašena realnošću, donet bez javne rasprave i kao rezultat „noćnih radova“, političkih nagovora i prevage glasačke mašine u Skupštini, onda je, zbilja, sve drugo u podsistemu moguće. Do javnosti se na ovim prostorima inače previše ne drži. Uništena, zgažena i zloupotrebljena u Miloševićevo vreme, javnost nikada nije uspela istinski da se oporavi. Posle dvehiljadite godine uspostavljala se na haotičan način, pritisnuta partijskim potrebama i stranački instrumentalizovana. Kompetentna kritička javnost se povukla ili ostala u intelektualnim enklavama bez mogućnosti uticaja. A na javnu scenu stupili su uglavnom oni koji su svoju stručnost podredili stranačkoj simpatiji. Međutim, prilikom donošenja najosetljivijih zakona pokazuje se tendencija praktičnog zaobilaženja stručne javnost. Ona se uključuje, na primer, onda kada je predlog zakona već otišao u parlament. Javna rasprava tako postaje farsa. Paradoksalno je da u procesu donošenja četiri zakona iz sfere javnosti- zakon o javnom informisanju, krivični zakonik, zakon o budžetskom sistemu i zakon o tajnosti podataka – uticaj javnosti bude zanemarljiv. U pisanju Zakona o tajnosti podataka čak nisu učestvovali poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitnik građana. A predlog izmena Zakona o informisanju primer je nerazumevanja, pomešanih motiva i apsurda da se agresijom pokušava zaustaviti agresija medija za čije ohrabrivanje u srpskoj politici gotovo da nema nedužnih. Umesto da se kroz javnu debatu utvrdi da li predlog zbog strukturalnih slabosti, uopšte treba uputiti u Skupštinu, on je postao predmet novih političkog kaprica, trgovine i ucena. I privida da je važniji zakon od opstanka vladajuće koalicije. Pa i sama Skupština u kojoj se donose svi ti zakoni deli sudbinu svekolikih privida. Najpre, u skupštinskim klupama ne sede baš oni poslanici koji su izabrani na izborima. Pošto imamo posredni proporcionalni sistem, tu su oni sa šireg spiska partijskih rukovodstava. A kako imamo imperativni mandat i blanko ostavke, poslanici ne moraju da misle nego samo da slušaju direktive svojih partijskih vrhova. I da glasaju. Ipak, možda se nigde tako dobro ne vidi ambivalencija kao u odnosu države prema nezavisnim regulatornim telima. Država koja je formirala nezavisna kontrolna tela neće da ih podupire, njihove odluke i druge akte ne izvršava i praktično onemogućava njihov rad. Postalo je već opšte mesto da, recimo, Savet za borbu protiv korupcije dostavi Vladi Srbije gomilu izveštaja o slučajevima korupcije, a da od nje ne dobije čak ni odgovor, da se vlada ogluši o naloge poverenika za informacije od javnog značaja, da finansijski i kadrovski kapaciteti i tehnička opremljenost ograničava funkcionisanje, na primer, Uprave za javne nabavke ili Komisije za zaštitu prava ponuđača, da Državna revizorska institucija kao i da ne postoji, da vlada ne uvaži ni jednu preporuku neke od antikorupcijskih institucija… Nezavisna tela tako postaju samo nužna i neizbežna demokratska dekoracija i istinski teret države. A u stvari, privid. Srpska politička elita uvek je patila od viška ambicija i manjka odgovornosti. Uvek je bila fiksirana na vlast, korist i izborni rezultat. Uvek joj je privid bio važniji od stvarnosti. Uvek je računala da se ovde lako i brzo zaboravlja. I u tome joj je, nažalost, pomogla kampanjska i neselektivna javnost.