Paraliza Beograda

Posle pažljive analize prošlonedeljnog saobraćajnog kolapsa u glavnom gradu došlo se do zaključka na kome se insistiralo još od prvog trenutka - niko nije kriv: gradska vlada nije ta koja je poslala sneg, policija ima slab uticaj na bezbednosne navike stranih državnika, dva i po mosta su dva i po mosta, a nedisciplinovani građani izvoze automobile i hrle ka uskom centru grada iako znaju da se to ne radi u vreme kada se očekuje sneg, koji uzgred, nijedna meteorološka služba nije najavila. Iz Skupštine grada saznajemo da se posle analize situacije, koja još nije završena, došlo do zaključka da ipak postoje mesta na kojima se može poboljšati reakcija. Recimo, da se preko medija obaveste građani da će biti padavina (neka se pripreme meteorolozi) da bi im to bio signal za korišćenje gradskog prevoza. A da je strašno, baš i nije, smatra član IO Skupštine grada Milan Vujanić i poručuje: “Ovakva situacija je bila i 1974. godine. Ako na svakih 30 godina doživimo jedan dan kolapsa u saobraćaju, ja ću to prihvatiti kao neminovnost.”

Biće da je neko ipak kriv za činjenicu da je strani državljanin, britanski lekar Dejvid Stjuard Kaningem umro na Terazijama dok se sat vremena čekalo da dođe policijska ekipa, dva sata na kola Hitne pomoći, i to u prisutvu policijske patrole koja je “nenadležna” za takve slučajeve, ali koja ima i kola i sirenu i mogućnost da ugroženog čoveka odveze do nekog lekara. I biće da se to ne rešava poslušnošću građana koji neće izvoziti svoje automobile u vreme kada se očekuju gužve.

Još malo snega Iako je podignuta hajka na meteorologe, prognoza im jednostavno, nije išla od ruke ovih dana. Za utorak su predvideli “ledenu kišu i poledicu”, a na grad se ponovo srušila lavina. U “Beograd putu” su ukazali na tu činjenicu (zlu ne trebalo) i dodali da su ovog puta spremni. Ishod je bio očekivan: sve gradske službe su dale sve od sebe, saobraćaj se odvijao usporeno, ali bez dužih zastoja, a građani su bili očajni kao i nekoliko dana ranije. Ne svi, samo oni koji su poslušali apel nadležnih službi da ne koriste sopstvena vozila i da ne izlaze na ulice bez zimske opreme. U zamenu za poslušnost dobili su višesatno čekanje na autobuskim stanicama ili sportsku opciju - pešačenje. Dobili su još nešto: umesto privatnih prevoznika koji su do juče govorili “dobar dan” i “do viđenja”, autoritativne tipove koji ih guraju kao stoku ka krcatom centru autobusa i deru se “sabijte se još malo”. Zašto da ne? GSP im ni pored jeftinijih karti nije nikakva konkurencija jer njihove autobuse viđamo u istim intervalima kao i meteorsku kišu. A pompezne najave od preko 900 autobusa zvuče smešno (sem kada ste u njima) jer je u doba Tita bilo oko 1000 na ulicama daleko manje naseljenog grada. I da se podsetimo, u vreme maršala bila je na snazi i uredba o kretanju privatnih vozila - parne tablice jedan dan, neparne drugi, da bi se izbegle gužve. A ulice nam se nisu proširile od tada.

Jer, problem nije kolaps koji se dogodio posle 30 godina, već kolaps koji se događa svaki put kada padne kiša, kada izađu tri besna radnika da demonstriraju, kada nam bilo ko dođe u posetu... Naše uske ulice jednostavno nisu spremne ni za situaciju kada neko prolije kofu vode a ona se zaledi, a građani nisu spremni da se voze u gradskom prevozu kada se očekuje zastoj jer će biti prinuđeni da četiri sata provedu sa stotinak nepoznatih ljudi u pozi od koje bi se stideli i pred bračnim partnerom. Jednostavno, znaju da će na ulicama biti oko 900 autobusa, da će ih se jedan deo pokvariti, jedan ispariti, najveći deo zakasniti i da je daleko dostojnije pola dana izgubiti (a svakako će izgubiti) u sopstvenim automobilima.

O našoj stvarnosti možda najbolje govore reči direktora “Beograd puta” Milana Savića: “Nigde nismo mogli da počnemo da radimo, delimično zbog posete predsednika Rumunije, a delom i zbog haosa u gradu.” Pod haosom u gradu može se podrazumevati sve: činjenica da Hitna pomoć ima 18 ekipa i da je prinuđena da vrši selekciju poziva i odgovara na svaki treći, da “Beograd put” ima 72 vozila i pet kamiona, da Beograd nema metro i da ga neće još dugo imati, a da nikome ne pada na pamet da gradsko jezgro zatvori za privatna vozila, što je jedino rešenje po mišljenju stručnjaka. Drugi deo Savićeve izjave usmeren je ka poseti stranog državnika. E, tek smo tu u problemu: niti je predsednik Rumunije Jon Ilijesku tražio najveći stepen obezbeđenja, niti je obišao dvadesetak lokacija, što se često dešava prilikom poseta na visokom nivou, a život u glavnom gradu je ipak stao.

U saobraćajnoj policiji, naravno, tvrde da poseta rumunskog predsednika nema nikakve veze sa kolapsom saobraćaja u Beogradu, da su oni preduzeli sve mere iz svojih nadležnosti i da ne snose ni najmanju krivicu za ono što se dogodilo. Međutim, građani još pamte sate i sate koje su proveli blokirani na autoputu, Brankovom mostu i u Ulici kralja Aleksandra u vreme posete nemačkog kancelara Gerharda Šredera, a i noćnu moru koju im je priredila poseta predsednika Grčke Konstantina Stefanopulusa iako ni kap kiše nije pala tih dana.

U policiji kažu da dolazak stranih državnika “uglavnom uspori saobraćaj”, ali da za to nisu krivi državnici (dolazili su i ranije pa nije bilo haosa), već činjenica da grad nije predviđen za veliki broj privatnih vozila. Takođe, da se mere obezbeđenja moraju podići na viši nivo, ne samo zbog ubistva premijera Đinđića, već i zbog jačanja terorizma u svetu i da je posle napada na SAD od 11. septembra svuda povećan sistem obezbeđivanja političara. Sigurno da jeste, ali putem nijednog satelita nije nam stigla slika o zakrčenom Vašingtonu ili Briselu, mada se strani državnici smenjuju kao na pokretnoj traci. I mada se i kod njih sistem obezbeđivanja stranih državnika smatra tajnim dokumentom, tako da je nemoguće doći do podatka koliko se vozila nalazi u gradu i kuda će se kretati, to se ovde ističe kao razlog za pojačane gužve.

Državna i privatna meteorologija U opštem prebacivanju krivice predsednik Izvršnog odbora Gradske skupštine Nenad Bogdanović je, amnestirajući gradske službe, loptu dobacio u dvorište meteorologa: “Reč je o sticaju okolnosti, nevreme je bilo neočekivano, jer nijedna meteorološka služba nije najavila sneg.” Međutim, mnogi su zbog te izjave prozvali baš gradsku vladu zato što je “Beograd put” raskinuo saradnju sa RHMZ-om i potpisao ugovor sa privatnom firmom “Meteos”. Zašto privatnici posle ugledne državne kuće, pitanje je koje bi ipak trebalo otvoriti nekom drugom prilikom; konkretnije, drugim povodom. Jer, Bogdanović je u pravu - niko nije najavio nevreme: “Meteos” je predvideo “oblačno vreme bez padavina”, a RHMZ “promenljivo oblačno uz moguć kratkotrajni sneg”. “Kratkotrajni sneg” svakako zvuči preciznije, ali je i dalje veoma daleko od onoga što je palo na Beograd.

I ovo priznanje “o usporavanju i problemu” od strane policije već je napredak. Posle otvaranja prema svetu dugo se tvrdilo da su se građani “samo odvikli” od diplomatskih poseta i da je vid obezbeđenja koji se ovde primenjuje uobičajen na svakom mestu. Tek kada je u posetu stigao predsednik Grčke, kada je zatvoren ceo grad i kada su se pripadnici antiterorističke jedinice SAJ postavili ispred saveznog parlamenta sa dugim cevima i raščistili prostor u prečniku od tri kilometra, ponuđeno je i drugo objašnjenje. Glasilo je: prvi put je jedan političar prolazio kroz centar grada i obišao 24 mesta u gradskom jezgru. A primenjen je uobičajen protokol: ni kola Hitne pomoći nisu mogla da prolaze da iza njih neko ne bi probio blokadu.

A šta je stvarno uobičajeno, objašnjavaju u Protokolu Ministarstva spoljnih poslova. Prvo, da se krije maršruta, jer su, recimo, američke službe bezbednosti u doba Regana uredno objavljivale kuda će se kretati sve do pokušaja atentata na njega, posle čega je uvedeno pravilo o tajnosti. Drugo, da se prema stranim državnicima postupa na isti način na koji se prema našim postupa u svetu. Treće, da se stepen obezbeđenja utvrđuje u dogovoru sa službama iz zemlje iz koje gost dolazi, a predsednici obično imaju najveći stepen obezbeđenja - prvi, koji podrazumeva blokadu puteva.

Osim stepena obezbeđenja postoje i “prstenovi”: prvi, koji podrazumeva blokadu puteva u pravcu kretanja; drugi, koji dubinski kontroliše mostove, aerodrome i važne objekte: treći, koji se odnosi na pretragu celokupnog terena i kontrolu vozila. Od državnika koji nam dolazi u posetu zavisi šta će se sve primeniti, a uobičajeno je da njegova prethodnica dolazi nekoliko dana ranije, informiše se o situaciji i daje predlog za sistem obezbeđenja. Prethodnice hrvatskog predsednika Stipe Mesića i grčkog Konstantina Stefanopulusa su očigledno bile nezadovoljne onim što su videle i zatražile su izuzetno jake mere, a Stefanopulus je došao sa 200 pripadnika ličnog obezbeđenja od kojih je polovina morala da bude budna dok on spava. Tada je to objašnjeno ubistvom premijera Đinđića, a pozivalo se i na uredbu vlade o podizanju stepena zaštite. Međutim, na primeru američkog generalnog sekretara Kolina Pauela pokazalo se da to manje ima veze sa odlukama ovde, a više sa ličnim zahtevima gosta. Pauel je posetio Beograd 3. aprila, ni mesec nakon atentata, a do Palate federacije je stigao bez ikakve primetne blokade. Samo koji minut pre njegovog dolaska, policija je raščistila prilaz ispred glavnog ulaza u krugu od 300 metara, a minut kasnije Bulevar Mihaila Pupina je bio prohodan za vozila.

A šta je tražio Jon Ilijesku, jedan od osumnjičenih za gradski kolaps? Ništa posebno, samo drugi stepen zaštite jer je on uobičajen za “radne posete”. U upravi za obezbeđenje MUP-a Srbije kažu da to podrazumeva kontrolu mostova i aerodroma, ali ne i punu blokadu, da se zatvara samo jedna traka i to ona u pravcu u kom se delegacija kreće, da povremeno nije ni zatvarana već je kolona samo imala “prioritet” da prođe kroz crveno svetlo, da su vozila Hitne pomoći propuštana, a da je saobraćaj zaustavljan samo kada automobil sa Ilijeskuom krene...

Dakle, raduj se Beograde! Pomisli šta bi bilo da je sneg pao kada je u poseti bio Stefanopulus, a da kola Hitne pomoći nisu propuštana.