Korupcija ujedinila političare

Stranke u Srbiji ne mogu da postignu konsenzus čak ni oko toga gde su granice ove zemlje. Da ne govorimo o pitanjima da li treba da težimo EU, NATO-u, neutralnosti ili možda nesvrstanosti. Ali, ako se već ne mogu složiti oko najbitnijih pitanja srpskog društva i države, zato su sasvim složni kada je reč o bitnim stvarima za njihovo delovanje. Na primer, o kontroli finansiranja političkih partija. Naime, sve stranke se ponašaju kao da imaju prećutan dogovor da se kontrola njihovog finansiranja onemogući odnosno da se postojeći mehanizmi kontrole sasvim obesmisle. Tako su stranke po zakonu dužne da dostave svoj finansijski izveštaj, ali i ako to ne urade ne snose nikakve posledice. Za kontrolu su zaduženi oni sami: predstavnici stranaka koji sede u skupštinskom odboru za finansije i Republičkoj izbornoj komisiji. Ali, čak i ako stranka postupa sasvim legalistički i preda listu svojih finansijera, ponovo može da bude sasvim mirna. Jer, niko nema nadležnost da proverava poreklo novca na stranačkim računima. Pa tako u rubrici u kojoj treba da navedu pojedince i firme koji su im uplatili više od šest hiljada dinara, LDP i radikali nisu upisali nijedno ime, a DS je i na sajt postavio taj spisak iz koga proizlazi da su najveći donatori najveće stranke u Srbiji: „Mia“ Blace, „Veljko“ Smederevo, „Baki“ Batočina i slični privredni giganti. I dok još mnoge stranke nisu ni predale čak ni ovakve izveštaje, Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, najavljuje izradu novog zakona o finansiranju političkih stranaka. Kaže Homen da je do sada finansiranje stranaka bilo jedan od najvećih problema u borbi protiv korupcije. I građani koji je do sada trebalo da veruju da je STR „Baki“ iz Batočine glavni finansijer DS-a, sada od visokog državnog funkcionera saznaju da to izgleda nije bilo baš tako, ali treba da se nadaju da će novi zakon sve promeniti i da će građani konačno tačno saznati ko još, pored njih, plaća njihove omiljene političare. Inače, Homen je državni sekretar ministarstva na čijem je čelu najmlađa ministarka Snežana Malović. A gospođa Malović ne samo da je stigla da sa 32 godine postane ministar, već je uspela i da jednovremeno sedi i u Republičkoj izbornoj komisiji; što je Odbor za sprečavanje sukoba interesa okarakterisao kao nedozvoljeno. Ipak, ministarka Malović je pre nego što je Odbor izrekao ocenu da je prekršila zakon podnela ostavku (u RIK-u, ne u ministarstvu). I sada je ponovo samo ministarka pravde i može sa svojim ministarstvom da se posveti, između ostalog, i stvaranju novog zakona o finansiranju političkih stranaka. Ministarka Malović ne samo da je podnela ostavku kada su je mediji uhvatili na dva nespojiva mesta već je, kažu, čak i vratila pare koje je zaradila u RIK-u, iako je na to zakon nije obavezivao. Kao što je nije obavezivao ni da podnese ostavku u RIK-u. Ali, tako je to kad nije stigla da postane i predsednica stranke kao što su stigli Dragan Marković Palma i Veroljub - Verko Stevanović, pa im se može da ne poštuju odluku Odbora za sprečavanje konflikta interesa. Pomenuti odbor je ustvrdio da su ta dvojica političara prekršila zakon time što su istovremeno i gradonačelnici i narodni poslanici, ali oni za to mnogo i ne haju. NJih su, kažu, i na jedno i na drugo mesto izabrali građani i ne može sad nekakav zakon da ih odvoji od onoga što im je dao narod. Kad smo kod Verka Stevanovića, njegov primer je ilustrativan i da se objasni još jedan mali trik kojim su se stranke služile u okviru važećeg Zakona o finansiranju političkih partija. Prema Zakonu, novac namenjen strankama iz budžeta deli se na sledeći način: 30 odsto na sve stranke srazmerno i 70 odsto na osnovu broja osvojenih poslaničkih mesta. I sad, poslanici izabrani na jednoj listi podele se u što više stranaka i onda tako dobijaju više novca iz one trećine budžeta koja se deli na sve podjednako. Tako su u parlament ušla dva poslanika Ugljaninove Liste za evropski Sandžak i oba su prijavila drugu stranku kako bi pored redovnih plata dobijala još po skoro milion dinara iz razloga što se novac deli na sve partije srazmerno. Uzgred, nijedna nije SDA čiji je predsednik Ugljanin. A pomenuti Verko Stevanović je u parlament ušao preko kvote stranke G17 plus koja je pak bila na listi Za evropsku Srbiju. Stevanović je, međutim, skupštinskoj blagajni prijavio da je iz stranke Zajedno za Kragujevac i po tom osnovu on je, jednako kao i G17 i DS i još podosta partija sa ove liste, dobijao svojih milion dinara mesečno od građana Srbije. Kada se tako smišljaju cake kako da se uzme što više novca iz onog dela koji je relativno uređen, kako li je tek u onom delu gde nema nikakvih pravila i gde je sve ostavljeno na dobru volju naših stranaka? I da li onda možemo da zaključimo da je finansiranje političkih stranaka ključni i najpogubniji oblik korupcije u Srbiji? „Mogu samo da sumnjam da je u toj sferi ključna korupcija“, kaže Vladimir Goati, direktor „Transparentnosti Srbija“. „Jer, kod nas još uvek postoji posredno-proporcionalni sistem, kakav delimično postoji samo u Crnoj Gori i nigde više. U takvom sistemu posle završenog glasanja partije same odlučuju ko će da bude poslanik. Ti ljudi su još vezani blanko ostavkama, što je klinasto pismo u modernoj politici. I onda oni nisu zapravo poslanici već senke koje govore. I ako u većini država imamo partitokratiju, kod nas je ovo partitotiranija.“ Posledica toga, kaže profesor Goati, jeste da partije mogu da rade šta hoće u svim sferama, a pogotovo u ovoj koja se tiče njihovog finansiranja. „To je kartelski sporazum: ne diram te, ne diraj me. I čitava borba protiv korupcije je tako spuštena na subnacionalni nivo, a ključne poluge koruptivnih mreža su na vrhu.“ Po novom zakonu bi, umesto proverene formule za neuspeh: da finansiranje stranaka kontrolišu stranke – trebalo da se uloga kontrolne instance poveri novoosnovanoj Agenciji za borbu protiv korupcije. Međutim, pored ozbiljnih ingerencija, Agenciji je neophodna politička volja. Da li postoji ijedan razlog da verujemo da će naši političari razbiti taj jedini konsenzus koji su ikada napravili? „Ne. Vlada je imala šansu da pokaže političku volju da je spremna za borbu protiv korupcije i na nacionalnom nivou kada je Odbor za sprečavanje sukoba interesa izašao sa podacima da su ministarka pravde i sudija Vrhovnog suda ne samo u ekstremnom slučaju sukoba interesa već da su to i basnoslovno naplaćivale. I šta se desilo? Ništa, pojeo vuk magarca. I sada se ukida Odbor koji je to utvrdio i sve nadležnosti se prebacuju Agenciji za borbu protiv korupcije. U toj Agenciji sede neki izuzetni ljudi, ali bojim se da nije slučajno što su joj toliko nagomilali nadležnosti. Sve mi liči na to da je ovo još jedan pokušaj da se politička volja zameni formiranjem jedne institucije“, kaže Vladimir Goati. Skupština Srbije usvojila je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije oktobra prošle godine. Inače, ovaj zakon je pominjan kao direktan uslov EU kako za ratifikovanje SSP-a, tako i za dolazak Srbije na belu šengen listu. Za direktora Agencije postavljena je Zorana Marković. U odboru Agencije sedi devetoro ljudi, a mesto predsednika obavljaće profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić. Inače, prošlog petka (21. avgust) Agenciju je posetio Drago Kos, predsednik evropske komisije za borbu protiv korupcije (GREKO). Kos je razgovarao sa direktorkom i sa članovima odbora Agencije i zaključio da trenutno Srbija, uz Litvaniju, ima najbolji zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. To je na papiru. Ali, da li će da radi? Profesora Čupića pitamo zbog čega veruje da će Agencija za borbu protiv korupcije uspeti kad nisu tolika antikoruptivna tela u kojima je i sam sedeo i odlazio iz njih; zbog čega bi naši političari baš sada manifestovali ono što nisu sve ove godine: političku volju za transparentno finansiranje političkih stranaka. „Zato što će u suprotnom sami sebe pojesti. Čim su shvatili da ovaj postojeći zakon nije dobar i da treba da se menja, to je znak nekakve njihove volje. Ja ne znam da li su na to naterani iz Evropske unije ili su zaista shvatili da jedino na taj način sebe mogu da legitimišu kao odgovorne političare i da očekuju nekakav uspeh. Jer, pitanje je shvataju li oni političku realnost. Ako ne shvataju brzo će nestati iz politike“, smatra Čupić. On kaže da može da garantuje da će Agencija da obavlja svoj posao, a da li će to da rade i s njom povezani organi: tužilaštvo, policija, sud to ćemo videti. „Ali, obećavam da ću javno saopštavati zbog čega ili koga, imenom i prezimenom, nešto ne može da se odradi. Da ćemo funkcioneru koga uhvatimo u sukobu interesa odrediti novčanu kaznu i insistirati da ga sud procesuira. Nadam se da je konačno došlo vreme da počnemo da se obračunavamo sa korupcijom, a ako shvatim da nemam podršku već samo opstrukcije, ja ću podneti ostavku.“ Inače, Čupić kaže da se neposredno nakon što je izabran na mesto predsednika Odbora sastao sa predsednikom Republike Borisom Tadićem i da je dobio njegove garancije da će učiniti sve što je u njegovoj moći da Agencija može da obavlja svoj posao. Vladimir Goati baš predsednika Tadića apostrofira kao nekoga ko bi mogao da pokaže odlučnost i prekine prećutni dogovor o tolerisanju korupcije uopšte, a posebno u pogledu finansiranja političkih stranaka. „Ova dosadašnja borba protiv korupcije je imala efekte pravljenja rupa u vodi. I jednom to mora da se prekine: akcijom a ne pričom. Mislim da trenutno to jedino može da uradi Boris Tadić. On možda nema kompetencije kao predsednik, ali ima autoritet i ima moć, kao predsednik stožerne stranke u vlasti“, kaže Goati. Boris Tadić je već nekoliko puta govorio o korupciji u redovima vlastite stranke, ali niko, izuzev gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića, nije procesuiran. A Goati kao način borbe navodi baš taj: treba poći od sebe i od vrha. I navodi primer Poljske gde je na najozbiljniji način od svih postkomunističkih zemalja vođena borba protiv korupcije. Tamo je državna izborna komisija od 21 kandidata za predsednika 2000. godine oštro kaznila njih 20, a od partija najveću kaznu dobila je tamošnja Agrarna partija, koja je pobedila na tim izborima.