Skok preko Kineskog zida

Predsednik Srbije vratio se iz Kine sa punim koferom obećanja, ali i dva značajna zavežljaja koji mogu da utiču na predizborno carinjenje. Srbija je postala strateški partner moćne države u ekonomskom i političkom pogledu. Najavljena izgradnja mostova, puteva ili pruga samo je dodatak ukupnom značaju potpisanog sporazuma o strateškom partnerstvu, uključujući političku poruku podrške Pekinga odlučnosti Beograda da se ne odrekne Kosova. Boris Tadić je poručio, pre nego što je overio pasoš, da je Kina četvrti stub naše spoljne politike, pored Brisela, Vašingtona i Moskve. U pozadini kurtoazne poruke mogao se jasno pročitati apel – spasite nas ako Boga znate, dajte nam pare. Od Rusije milijardu evra, od Kine milijardu, od MMF, ako sve prođe kako treba, druga tranša od predviđenih tri milijarde... Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, već je, posle susreta sa predstavnicima Eksim banke, nagovestio sve izgledniju izgradnju mosta na Dunavu, ali i još neke infrastrukturne radove, poput obilaznice oko Kragujevca, tunela kroz Frušku goru, povezivanja Prokuplja i Šapca sa Koridorom 10 i izgradnju autoputa Beograd - Čačak, koji je država neuspešno pokušala da sagradi koncesijom. Delegacija Srbije pozvala je kineske investitore da se uključe, kreditom naravno, i u izgradnju metroa u Beogradu, ali i da investiraju u proizvodnju autobusa i kamiona - pribojski FAP i beogradski Ikarbus. Među našom delegacijom provejava brojka od milijardu evra kredita za sve moguće projekte, valjda zato što Srbija misli da toliko još i može da vrati. Gruba računica za sada pokazuje da bi most Zemun - Borča koštao oko 200 miliona evra, a o pomenutim budućim putevima tek će se razgovarati. Ne zna se tačno ni pod kojim uslovima će kineska banka Srbiji pozajmiti novac, kolika će biti kamatna stopa, grejs period, vreme otplate... Tadić je na investicionom forumu na kome se obratio kineskim investitorima pominjao i mogućnost izgradnje posebne luke na Dunavu, kao i stvaranja slobodne, dakle bescarinske zone za potrebe proizvodnje kompanija koje dolaze iz Kine. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja za NIN kažu da su u pripremi platforme za razgovore sa kineskim zvaničnicima i investitorima upravo predložili osnivanje i rad slobodnih carinskih zona duž Koridora 10, te organizovanje posebne carinske zone kao prerađivačkog centra kineske robe i luke sa kontejnerskim terminalom, slično kineskom ulaganju od 4,5 milijardi evra u luku Pirej, prošle godine. U ovom ministarstvu ističu da je interes Srbije da se sporazum o strateškom partnerstvu pretvori u konkretne razgovore o mogućim ulaganjima, a oni u investiranje kapitala u proizvodnju u našoj zemlji: hibridnih automobila, opreme za mobilnu i fiksnu telefoniju, grinfild ulaganja u informacionu tehnologiju, belu tehniku i elektroniku, učešće kineskih kompanija u daljoj privatizaciji, dokapitalizaciji i akviziciji naših preduzeća. Čekajući da, pored ovih običnih, smrtnika - Kineza koji su nam već deceniju i po sugrađani, u Srbiju dođu i oni bogati, sa namerom da ulažu, grade fabrike, mostove i puteve, dosadašnja statistika i više je nego poražavajuća. U SIEPA-i kažu da od 2000. godine do danas nisu imali razgovor ni sa jednim investitorom iz Kine, odnosno da njihove investicije u Srbiju skoro i da ne postoje. Ne računajući nekoliko tržnih centara u kojima se prodaje kineska roba, a od kojih je najveći onaj u Zemunu (uloženo 35 miliona evra i smatra se najvećom kineskom investicijom u Srbiji), u našoj zemlji posluju još samo dve tamošnje kompanije - ZTE i HUAWEI, obe iz oblasti telekomunikacija i informatike. U Privrednoj komori Srbije saznali smo da je razlog za izostanak kineskih investicija zapravo dug koji je SFRJ imala prema Kini. Dve strane su se tek početkom prošle godine dogovorile o načinu vraćanja i reprograma tog duga koji okvirno iznosi 350 miliona dolara. Do tada, međutim, Srbiju su Kinezi posmatrali kao neatraktivnu za kineska ulaganja, i pored toga što tamošnjim investitorima zvanično nije bilo zabranjeno da investiraju u našu zemlju, oni su odlično znali šta je poželjno, a šta ne. Ni podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni nisu ništa bolji. Izvoz Srbije u Kinu je u prvoj polovini ove godine iznosio jedva 450.000 dolara, dok smo iz Kine uvezli robu vrednu 564,1 milion dolara. Negativni saldo, koji se sada, što zbog pada razmene usled krize, što zbog podataka koji su samo polugodišnji, i ne čini tako tragičnim, na kraju 2008. godine bio je milijardu i osam stotina miliona dolara. I to tako što je naš izvoz u Kinu bio 2,2 miliona dolara, a uvoz 1,82 milijarde dolara. I sve prethodne godine su skoro iste, kada je reč o odnosu izvoza i uvoza, s tim što je razmena od 2000. godine ubrzano rasla, pa se sa 63 miliona dolara deficita stiglo do 1,8 milijardi, osam godina kasnije. Retki poznavaoci prilika i moći Kine kao ekonomske, ali i političke sile, odavno upozoravaju da ova zemlja „preti“ da postane vodeća svetska ekonomska sila. I da je od one komunističke, centralizovane, siromašne zemlje ostalo veoma malo. Ili, kako bi to ilustrativno objasnio Blagoje Babić, sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, a pozivajući se na kinesku dosetku „od svega crvenog, u Kini su još ostali samo crveni tepisi, koje Kinezi prostiru da bi dočekali strane investitore“. Profesor Babić za NIN kaže da je nedavno na jednom skupu u kineskoj ambasadi u Beogradu predlagao upravo izgradnju luke na Dunavu. „Kinezi su sa Grcima napravili sličan sporazum za Pirejsku luku, ali njihov interes da na Dunavu sagrade luku je nemerljiv. A uz luku i slobodnu industrijsku zonu. Srbija je sa osam miliona stanovnika krajnje neinteresantna Kini. Ali, sa druge strane, Srbija je jedina zemlja regiona koja ima ugovore o slobodnoj trgovini sa EU, sa Rusijom, Belorusijom, Turskom, sa zemljama CEFTA. I onda to nije tržište sa osam, nego 800 miliona ljudi.“ Privlačno, a više ne tako malo tržište, te približavanje Srbije vratima Evropske unije, mogli bi učiniti Srbiju bitno drugačijom u očima kineskih investitora. Pogotovo znajući da je Kina u poslednjoj deceniji u oko 5.000 projekata, u 174 zemlje sveta, uložila 90 milijardi dolara. I da je posebno ulagala u Mađarsku, Rumuniju ili Bugarsku, u godinama pred njihov ulazak u EU. Osim infrastrukture koja je Srbiji trenutno prioritet, Kina bi mogla da ulaže u energetska postrojenja, u automobilsku, hemijsku, informatičku industriju. Da izjava Borisa Tadića u Pekingu, kako mnoge zemlje danas zavide Srbiji i volele bi da su na njenom mestu zbog odličnih odnosa sa Kinom, nije samo populizam bez osnova, misli i Mihailo Vesović, potpredsednik Privredne komore Srbije, zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom. „Ne znam koliko zemalja je zatražilo prijem kod kineskih zvaničnika, ali sigurno je da su na naš odnos sa Kinezima ljubomorni zvaničnici zemalja u regionu. Ne preterujem kada kažem da mi zaista imamo ekskluzivitet kada je odnos Srbije i Kine u pitanju, baš kao što imamo i ekskluzivitet u regionu kada je reč o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Svaka poseta Kini, kao nesumnjivo svetskoj ekonomskoj sili, ima značaj. Značajno bi bilo da se pored ovih infrastrukturnih projekata sa Kinezima dogovori i posebna kreditna linija za naše kompanije koje uvoze kinesku opremu za ovdašnju proizvodnju“, kaže Vesović za NIN. Malo je država koje se danas mogu pohvaliti pozitivnim saldom spoljne razmene sa Kinom, pa je jasno da je spoljnotrgovinski jaz između Kine i Srbije nepremostiv, tačnije da je malo toga što Srbija može ponuditi dalekoj Kini u kojoj velike multinacionalne kompanije danas proizvode više od 90 odsto svojih proizvoda. Dovoljno je samo uporediti osnovne parametre dve zemlje, broj stanovnika, broj zaposlenih, devizne rezerve ili BDP, da bi se videlo o kolikoj je nesrazmeri reč. Kina danas ima milijardu i 300 miliona stanovnika, a Srbija jedva osam. Najveće devizne rezerve na svetu upravo su kineske sa blizu dva biliona dolara zaključno sa prošlom godinom. Kina ima 808 miliona zaposlenih, a Srbija tek oko dva miliona. I dalja poređenja su slična. Baš zbog toga, upozoravaju NIN-ovi sagovornici, jedini način da se ogroman deficit na strani Srbije popravi jeste da kineski investitori konačno dođu u Srbiju, sagrade sami ili u kooperacija sa domaćim preduzećima neku fabriku i proizvode ovde. Srbija ima potpisan sporazum o saradnji u oblasti poljoprivrede i izvoza našeg žita u Kinu, ali Mihailo Vesović kaže da je teško očekivati da bi Srbija mogla da izvozi svoju pšenicu na to tržište. „Kina je ogromno tržište, nemamo mi ni približno toliko žita. S druge strane, transportni troškovi su veliki, niko nema interes da tamo izvozi kada izvozimo pšenicu u okolne zemlje. Mi tamo možemo biti konkurentni samo proizvodima poput smrznutog voća i povrća i nekih specifičnih proizvoda i znanja.“ I Dragana Mitrović, profesor Fakulteta političkih nauka i rukovodilac studija Azije i Dalekog istoka, kaže za naš nedeljnik da Srbija treba da se usredsredi na izvoz primenjenog znanja. “Znanja u oblasti poljoprivrede, poput čuvenih hibridnih sorti kukuruza profesora Škorića, zatim farmaceutske industrije, namenske industrije i zajedničkih nastupa građevinara na trećim tržištima.“ Procenjuje se da će za 20 godina svaki treći svetski turista biti upravo iz Kine, pa i u turizmu Srbija ima šansu da privuče toliko željene Kineze, a dobri politički odnosi i međudržavni sporazumi mogli bi nam omogućiti i izvoz oružja i vojne opreme. Profesorka Mitrović kaže da je domaćim privrednicima savetovala da dobre političke veze iskoriste kako bi ušli na tamošnja lokalna tržišta, posebno u one gradove sa kojima Srbija ima bratske odnose i da krenu u osnivanje mešovitih preduzeća sa Kinezima. „S druge strane, kineski poslovni ljudi ovde imaju zakonska ograničenja koja ih sprečavaju da otvore bilo šta drugo izuzev trgovačkih radnji. Mi moramo stvoriti uslove za ulaganje, iskoreniti korupciju, kontinuirano i uporno raditi na privlačenju njihovih stranih investitora. A oni će onda doći, baš kao što su došli i u sve druge zemlje. Nije dovoljno napraviti poslovni forum, već je, kao što je rekao kineski premijer Van, potrebno intenzivirati razmenu informacija i poslovnih ljudi, koja će onda kroz proces upoznavanja i sticanje poverenja dovesti do konkretnih poslova, ali i ohrabriti finansijske institucije da podupru te krupne projekte.“ Iako u Ministarstvu ekonomije ističu komplementarnost politike Vlade Srbije u privlačenju stranih investicija sa kineskim modelom „Go global“, Kina je i danas bez sumnje zemlja sa jakim i centralizovanim sistemom, ne samo političkim, već i ekonomskim. Najveće kompanije i najvažnije odluke su u čvrstim rukama države, a dilema da li je uticajnija vlast ili biznismeni-tajkuni, tamo ne postoji. Ta država je, da se prisetimo, kupovala američke državne obveznice u trenutku kada se njihova vrednost sunovratno smanjivala, a američka ekonomija tonula u recesiju. Kina i dalje, iako zahvaćena recesijom, ne zna šta je negativni privredni rast, a recesija znači samo da će posle decenije dvocifrenog rasta BDP-a, on ove godine biti oko osam odsto, dok se ceo svet preračunava koliki će biti njihov minus. Sve je verovatnije da će analitičari u godinama ispred nas polemisati o tome ko je vodeća ekonomska sila, te nije li vreme da „vašingtonski konsenzus“ bude zamenjen „pekinškim“, u kome ekonomija nije prepuštena isključivo slobodnom tržištu i gde se strateški ekonomski resursi i preduzeća ne prodaju po svaku cenu. Profesorka Mitrović kaže da je Kina u nekom trenutku svog reformisanja promenila prioritete, pa je sa visokih stopa rasta prešla na ravnomerniji raspored bogatstva građana, eliminisanje siromaštva i izgradnju mreže socijalne i zdravstvene zaštite. „Podaci Svetske banke ukazuju na to da je Kina tokom godina reformi iz siromaštva izvela oko 400 miliona ljudi, od čega 240 miliona iz apsolutnog siromaštva.“ Ukoliko bi Srbija učinila sve što je do nje, da i kineskim kompanijama, ali i svim ostalim investitorima, ponudi jednostavniji i podsticajniji poslovni ambijent, dugogodišnje prijateljstvo i više nego dobri politički odnosi mogli bi se narednih godina ekonomski isplatiti. U protivnom, Srbiji će i ubuduće ostati jedino da se hvali simboličnim bratskim odnosima dveju zemalja. Srbija 2010. u Šangaju Srbija će sledeće godine učestvovati na najvećoj svetskoj izložbi u Šangaju „EXPO 2010“, gde će više od 260 zemalja, tokom šest meseci, predstaviti sebe, svoje potencijale i mogućnosti. Ovakva manifestacija, tvrde medijski i marketing radnici, privlači, odmah posle Olimpijade i Svetskog prvenstva u fudbalu, najviše pažnje javnosti, pa se za naredni sajam u Šangaju akreditovalo više od 20.000 novinara. Milica Zatezalo, iz Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) za NIN kaže da je Srbija od Kine dobila i novčanu, ali i nematerijalnu, odnosno konsultantsku pomoć u pripremama za ovaj događaj. „Imamo odličnu lokaciju na sajmu. Nalazimo se na Evropskom trgu, odmah pored Monaka, Belgije i Španije. Naša ideja je da tokom tih šest meseci, najpre poboljšamo imidž Srbije jer se na sajmu očekuje oko 100 miliona posetilaca“, kaže Milica Zatezalo.