Zaduži se i odloži neizbežno

Misija je završena, a praktično sve je i dalje ostalo isto. Budžetski deficit će se u ovoj godini povećati na 4,5 odsto vrednosti BDP-a, a država će nastaviti da se zadužuje. Izgleda da ni MMF više nije što je bio. Očekivano tvrdi pregovori sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda završeni su neočekivano lakim pristankom njihovih predstavnika na vladin predlog. Ili je vlada bila toliko uverljiva u svojim argumentima da će bez većih poteškoća uspeti da pribavi novac za popunjavanje budžetske rupe i da će koliko već u januaru naredne godine početi da otpušta viškove zaposlenih u državnoj i lokalnim administracijama. Ili se MMF prosto poneo kao i svaki drugi uspešni bankar. Ako ćemo pošteno, da nema država poput Srbije šta bi oni uopšte radili? Da su sve ekonomije njihovih zemalja članica stabilne, a njihovi budžeti uravnoteženi kome bi onda MMF uspostavljao dijagnozu, pisao recepte, lupao packe... I što je najbitnije od svega, kome bi pozajmljivao novac, i od koga bi ubirao kamatu, ma koliko ona bila mala ili povoljna, kako to vole da objasne naši ministri. Kako god bilo, razgovori vlade i pregovarača MMF-a za sada su završeni, a Srbiji je još jedino preostalo da sačeka da bord direktora ove međunarodne finansijske institucije odobri i drugu tranšu kredita od oko blizu tri milijarde evra koji je dogovoren u martu. Dogovoreno je da budžetski deficit iznosi 132,5 milijardi dinara, odnosno 4,5 procenata bruto domaćeg proizvoda, taman koliko je vlada i tražila. Zanimljivo je da je baš Diani Dragutinović, ministarki finansija, koja je do poslednjeg dana pred pregovore insistirala na povećanju poreza na dohodak građana, jer budžet mora biti uravnoteženiji, pripalo da saopšti nestrpljivoj srpskoj javnosti kako su pregovori protekli fer, te kako među MMF-om i vladom više nema nijednog otvorenog pitanja za ovu godinu. Drugim rečima, sva otvorena pitanja ostavljena su za narednu godinu. Ili barem za kraj oktobra kada će nam misija MMF-a ponovo doći u posetu. Albert Jeger, šef delegacije Međunarodnog monetarnog fonda, kazao je kako Srbija mora, do njihovog narednog dolaska, početi sa reformom penzijskog, zdravstvenog i obrazovnog sistema. Mada je Mirko Cvetković nakon prvog dana pregovora sa MMF-om demantovao medijske spekulacije o zahtevu MMF-a za podizanje poreza na dodatu vrednost, Jager je to sada priznao. On kaže da se od insistiranja na podizanju stope PDV-a odustalo pošto je vlada obećala da će deficit pokriti iz drugih izvora. Misija MMF-a revidirala je procenu pada srpskog BDP-a sa minus dva na minus četiri odsto, dok se u narednoj godini očekuje rast od 1,5 procenata. Ako je neko i verovao da će vlada sada morati da se uhvati u koštac sa onim što je tokom proteklih devet godina izbegavala i odlagala, prevario se. Srbija će i dalje trošiti više nego što zarađuje, a rupa će se pokrivati novim zaduživanjem. Na unutrašnjem ili spoljnom tržištu sasvim je svejedno, bitno je da se vlada odlučila da rešenje budžetskog problema prebaci na neku drugu vladu, a teret vraćanja kredita na neku buduću generaciju. Da podsetimo, ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao pre gotovo mesec dana, uoči tih „presudnih“ razgovora sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda, upravo su upozoravali da država ne sme da se zadužuje kako bi finansirala potrošnju. Kako je to objasnio profesor Nebojša Savić, dekan FEFA fakulteta, „proces zaduživanja se mora zaustaviti, jer mi nemamo pravo da se zarad tekuće potrošnje zadužuju naša deca. Mi nemamo moralno pravo da na račun dohotka budućih generacija sada trošimo 20-25 odsto više nego što stvaramo“. U vladi verovatno zadovoljno trljaju dlanove, jer su uspeli u svojim planovima. Budžetski deficit je odobren, samo se još tačno ne zna kako će on biti pokriven. Pored novca od prodaje državnih zapisa, na koje se, samo da podsetimo, plaća kamatna stopa, opet iz budžeta, Srbiji preostaje da se dodatno zaduži. I to kod međunarodnih finansijskih institucija - EBRD, Evropske investicione banke, Svetske banke... od kojih su već naručeni neki manji krediti. Pominje se i zaduživanje kod MMF-a od 500 miliona dolara, pare koje će navodno na račun Srbije leći već za koji dan. Ako se to i obistini, to bi bio još jedan dokaz da MMF nije što je nekad bio, jer ova institucija nikada nikome nije pozajmljivala novac za budžetsku potrošnju. Večiti donosilac dobrih vesti Mlađan Dinkić obelodanio je i kako Srbija planira da te pare koje dobije po osnovu povećanja kvote kod Međunarodnog monetarnog fonda iskoristiti, za šta drugo do za finansiranje deficita. Ni to nije sve. U septembru bi naša zemlja trebalo da ratifikuje ugovor o zajmu od MMF-a kojim bi se finansirao deficit u narednoj godini, jer je eto MMF odlučio da zbog svetske krize na raspolaganje stavi i dodatni novac. Ukoliko uspe da, kao i sada, ubedi MMF prilikom druge i treće revizije aranžmana da je na ispravnom ekonomskom putu, Srbija će dobiti još preostalih 1,2 milijarde evra, a vlada planira da polovinu tog novca iskoristi za pokrivanje budžetskog deficita, dok bi druga polovina čuvala devizne rezerve. Kako je ranije najavio premijer Cvetković država se dogovorila da izvori za pokrivanje deficita budu krediti međunarodnih finansijskih institucija, jer su kamatne stope kod tih „banaka“ znatno povoljnije od onih komercijalnih. Ako pak bude primorana da novac pozajmljuje po komercijalnim uslovima, kamatne stope na ove kredite bile bi visoke, jer Srbija nažalost uživa izuzetno nizak kreditni rejting, smatraju domaći ekonomisti. Mihailo Crnobrnja, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju i član Saveta stranih investitora, kaže da je iznenađen time što MMF nije insistirao na povećanju stope PDV-a, posebno što se vlada sa njima tako nešto i dogovorila prilikom prvog dogovora o stend-baj aranžmanu. „PDV je najbrži i najlakši način da se popuni budžetska rupa. To što je MMF olako pristao na povećanje deficita, bez povećanja prihoda ili smanjenja rashoda, samo pokazuje da je i on popustljiv. Da zbog svetske ekonomske krize ne može insistirati na stalnim principima, nego dopušta nešto što je ranije bilo nedopustivo. S druge strane, i nekim drugim zemljama u okruženju veći deficit je već dozvoljen, pa se moglo očekivati da će biti i Srbiji.“ Crnobrnja kaže da će Srbija, bilo da se zaduži na unutrašnjem tržištu, prodajom zapisa po određenoj kamatnoj stopi, bilo da novac potraži kod neke od međunarodnih finansijskih institucija, tek naredne godine imati problem finansiranja budžetskog deficita. „Kamate za državne hartije su kratkoročne ili srednjoročne, tako da će one relativno brzi stići na naplatu. I neki drugi dugovi će sledeće godine morati da se vraćaju, tako da se bojim da sada odloženo povećanje PDV-a može već početkom naredne godine bude neophodno. Vlada će naredne godine, kako bi bila u stanju da finansira deficit, morati najverovatnije i da smanjuje rashode, reformom uprave, i da povećava poreze.“ Kada joj ponestane drugih argumenata, vlada posegne za onim oprobanim receptom da Srbija nije prezadužena zemlja, da dug ne prelazi ni 40 odsto bruto domaćeg proizvoda, te da bez brige imamo prostora za dodatno zaduživanje. Koliko da prođe i ovaj mandat. „Srbija je već dovoljno zavisna od stranog kapitala, a sada će postati narkomanski zavisna od novca MMF-a. Problem finansiranja budžeta i dalje će postojati, samo će MMF prilikom neke naredne posete insistirati na nekim novim uslovima, baš kao što se trenutno radi u slučaju Bosne i Hercegovine. Bojim se da ćemo izgubiti i ovo malo ekonomske nezavisnosti i suvereniteta što imamo sada“, kaže ekonomista Mlađen Kovačević, sa Međunarodnog instituta za politiku i privredu. Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ironično za NIN kaže da mi možemo trošiti više od zarađenog, a rupu pokrivati novim zaduživanjima dok dug ne bude toliko veliki da samo isplata kamate postane neizdrživo opterećenje za budžet. „Mi moramo da se zapitamo šta ćemo na srednji rok. Šta ćemo u narednoj godini, kao i u onima posle nje. Možda smo sada i mogli da insistiramo na većem deficitu, jer je on posledica smanjenja budžetskih prihoda usled pada proizvodnje. Ali šta prilikom neke naredne revizije, šta će onda biti ključni argument. Ukoliko se nastavi sa zaduživanjem, naš javni dug će porasti do nivoa kada budžet neće moći da finansira kamatnu stopu. Ukoliko bi naš javni dug prešao iznad 40 do 45 odsto vrednosti BDP-a, Srbija ne bi mogla redovno da servisira svoj dug. I sama kamata za te dugove bila bi preveliko opterećenje za budžet“, kaže Pavle Petrović. Petrović upozorava da je vlada samo odložila da reši problem koji ima, uz najavu reforme koja je krajnje neizvesna. „Javna potrošnja mora da se smanji tako što bi se smanjili rashodi za tekuću potrošnju, odnosno rashodi za penzije i plate dovoljno da omoguće povećanje rashoda za kapitalne investicije. A kada se oni saberu, zajedno moraju biti manji nego što su sada. Bojim se da je to prevelik zalogaj za vladu koji zahteva pre svega bolne političke odluke. Zbog toga će stopa povećanja PDV-a veoma brzo ponovo postati tema nekih budućih razgovora.“ I dok ekonomisti ističu kako je za stabilnost Srbije presudna naredna godina kada će se mnogo teže finansirati postojeći deficit, vladi je ostalo da budžetske okvire za 2010. godinu odredi na pregovorima krajem oktobra. Deficit budžeta neće smeti da bude veći od 3,5 ili maksimalno četiri procenta vrednosti bruto domaćeg proizvoda, pa taman država morala da otpušta zaposlene, smanjuje penzije i plate, uz naravno prethodno povećanje poreza. Za koji dan, kada se vlada odmori od „napornih“ pregovora sa MMF-om, znaće se valjda i kako i kada namerava da otpočne najavljene reforme svega što nije reformisano. Najpre, da vidi šta će sa penzijama koje Jovan Krkobabić frenetično brani, pa je i pre, ali i posle dolaska misije MMF-a bilo jasno da se, zbog visoke cene opstanka vladajuće koalicije, u penzije neće dirati. Da budžet iz meseca u mesec, iz godine u godinu, ne bi trpeo sve veće izdatke za transfer Fondu PIO, on bi prethodno morao da funkcioniše na tržišnom principu i da zarađuje dovoljno da bi finansirao sve veći broj penzionera. Zašto li je MMF poverovao da će Srbija tu reformu započeti do novembra, iako stručnjaci godinama upozoravaju da je sistem tekućeg finansiranja penzija neodrživ, a država od 2001. godine konsultacijama različitih stručnjaka i institucija, domaćih i stranih, radi na reformi penzijskog sistema. I za sve ove godine odmakla je dotle da malo-malo pa obećava da će zaposlenima kojima poslodavac nije uplatio doprinos, ona to sama učiniti. Ma šta sada pričao Rasim LJajić, prethodno iskustvo sa povezivanjem staža, iz devedesetih godina, govori da poslodavci uglavnom nisu snosili troškove za zaostale uplate, nego je novac uplaćen sa računa države. I od ministra prosvete Žarka Obradovića moglo se čuti kako neće biti smanjenja broja zaposlenih u obrazovanju, samo će se ukidanjem škola ili odeljenja prosvetari iz klasičnog sistema obrazovanja prebaciti na obrazovanje odraslih. Reforma zdravstvenog sistema, za koju ministar Milosavljević tvrdi da se sprovodi i bez pritiska Međunarodnog monetarnog fonda, ili restrukturiranje velikih privrednih sistema, tek su za neku posebnu priču. Lično premijer Mirko Cvetković, tačnije Radna grupa formirana pri njegovom kabinetu, sprovodiće plan smanjenja zaposlenih u javnom sektoru. Kako se može čuti u ovoj radnoj grupi, otpuštanje zaposlenih u državnoj, pokrajinskoj ili administraciji lokalnih samouprava neće biti njihov jedini posao, nego će raditi i na povećanju efikasnosti državne uprave. Za početak od svih nadležnih institucija zatraženo je da dostave predloge o smanjenju broja zaposlenih. Ugledajući se na evropske standarde, procena je da bi u državnoj administraciji oko 8.000 zaposlenih mogao da bude višak, jer na nepunih osam miliona stanovnika nema potrebe za većom administracijom. S druge strane, i u lokalnim samoupravama zapošljavanje je obavljano po principu udomljavanja, jer kako drugačije objasniti da baš nerazvijene opštine prednjače u prezaposlenosti. Na primer Bojnik, Prokuplje, Bor, Medveđa, Lajkovac ili Vrnjačka Banja, baš tamo gde industrija odavno ne postoji, pa je jedini način da se preživi ili povratak na selo ili rad u nekoj od državnih službi. Zna se da u više od 50 odsto opština, bez obzira na njihovu veličinu, razvijenost i broj stanovnika, broj činovnika prevazilazi potrebe. Evropski prosek kaže da je na 1.000 stanovnika potrebno šest zaposlenih, dok domaće analize govore da u nekim opštinama u Srbiji radi i do 20 činovnika na 1.000 stanovnika. Ako se uzme u obzir da je prosečna zarada zaposlenih u administraciji, koji će prvi na svojim leđima osetiti efekte najavljene reforme, iznad 40.000 dinara, odnosno oko 10.000 dinara veća od prosečne zarade u Republici, odmah je jasno da od prvih efekata uštede nema ništa. Daj bože da troškovi države u narednoj godini, kada planira otpuštanja, ne budu veći od njihovih plata, a prve računice, rađene po onome što propisuje Zakon o radu, govore da će za isplatu otpremnina biti potrebno oko četiri milijarde dinara ili otprilike isto toliko koliki je i njihov sadašnji fond zarada. Baš zbog nedostatka novca za otpremnine, država je početkom ove godine odustala od smanjenja broja zaposlenih u administraciji, pa nije jasno odakle će taj novac pribaviti sada kada MMF traži da prvi rezultati reforme administracije budu vidljivi već krajem oktobra kada sledi njihova sledeća poseta. I tako je od „presudne“ posete misije Međunarodnog monetarnog fonda, u „presudnom“ trenutku za srpsku ekonomiju, ostala samo omiljena srpska odluka da se svi problemi odlože do daljnjeg, a sva rešenja potraže prilikom neke sledeće posete MMF-a.