Buvljak je more

Pre mnogo godina, slikari Petar Omčikus i Kosa Bokšan obradovali su svog prijatelja Branka Belića pločom. Procenu vrednosti ove ploče, kupljene na pariskom buvljaku za oko 100 franaka, dao je Boda Marković, čuveni pisac radio-drama. On je rastumačio tajnu ruskih i francuskih slova na crvenoj etiketi s psom koji gura njušku u trubu gramofona. Da čovek ne poveruje, radilo se o retkom snimku iz 1911. godine - slavni bariton Teodor Šaljapin peva „Bože svjati“ i „Vjeruj“. Tragom ove priče, Petar, Kosa i Branko okupili su se jedno popodne da čitaocima NIN-a dočaraju nešto od atmosfere buvljaka u Parizu koja je vladala sredinom XX veka. Tu među platnima, četkicama, uljanim bojama, tankim režnjevima korčulanske pršute i vinom, Omčikus počinje: Za mene je buvljak, na francuskom Marché aux Puces, pojam. Kao mladi umetnici, koji su tek došli, najviše smo se zainteresovali baš za buvljak jer smo tu mogli da se skućimo. Prilikom restauracije ateljea Petar i Kosa su koristili polovnu građu. Zato se za njihov atelje slobodno može reći da je autentičan, napravljen od materijala iz tog vremena. Omčikus: Sada je moderno da se sve baca, sve uništava. Bum! Gotovo i nema više. U svoje doba, posle pet godina bez ateljea, ukazala nam se prilika da obnovimo atelje jednog starog skulptora koji je umro. Bio je to pravi pariski atelje, u prizemlju, sa baštom, ali mnogo propao, sa sve gredom koja je upala unutra. Dogovorili smo se sa udovicom da obnovimo atelje, a ona nam je za uzvrat dala šest godina besplatnog stanovanja. Ti veliki magacini-buvljaci - antikvarnice građevinskog materijala nalazili su se usred Pariza. Bilo je tu i nameštaja koji je bio spasen. Danas nemaš takvih radnji, sad se kupuje novo, preduzeća samo ruše. Bokšan: Buvljaci su se menjali. Kad smo mi došli, 1952. godine oni su bili autentični. Imali su šarma. A sada se uglavnom prodaju neke krpe. Industrijalizovani su. Omčikus: Buvljak volim da poredim sa morem, sa okeanom. Kao i kod pravog okeana, i ovde postoje plime i oseke, fortunalije. Pariz je neverovatan, izbaci nešto na buvljak, neko to pronađe i opet vrati u upotrebu, pa nešto opet dođe u more i sve tako. Mnoštvo zanimljivih stvari sa pričom. Bilo je tu od najfinijih, najvrednijih, muzejskih stvari, do recimo patika. Bokšan: Tu smo našli one odlične žute, kao mornarske, kabanice. Bile su odličnog kvaliteta, bilo ih je svega dve, i klošaru si dao punu cenu – deset franaka. A onaj što je imao nekoliko kubnih metara naočara... Postoje razlike i između tih pravih trotoarskih buvljaka u Parizu i na jugu Francuske. Kod Eksa smo naleteli na divne kafanske čaše stare bar 100 godina. Neko je na prostrte novine položio čitavu kolekciju tih jakih, debelih vinskih čaša. Kupili smo desetak, pa nas je posle bolela duša kad se neka razbije. Bile su budzašto. Omčikus: Sećaš se? Bio je i onaj što je imao zubne proteze. Antikvari su prvi dolazili na buvljak da pregledaju robu koju donose klošari. To se dešava mnogo rano, oko četiri sata ujutro. I zimi i leti. Ta selekcija je ubitačna. Jedan od tih izuzetnih poznavalaca bio je i Moni de Buli koji je Peri i Kosi prodao ploču sa početka priče. Omčikus: Susret sa našim (de)Monijem de Bulijem bio je vrlo značajan. On je bio veliki Dorćolac. (De)moni je bio jedan od onih neizmerno duhovitih Jevreja. Odličan i stvarno duhovit čovek, pun vrednosti. Video sam da je Moni imao veze sa tim svojim susedima, iako je u isto vreme bio visokorangiran kolekcionar koji je živeo u najboljem delu Pariza. Kod Invalida imao je izvanredan apartman, sa fantastičnim stvarima. Tu je prodavao antikvitete. Naravno, ništa od toga nije išlo na buvljak. Kao Jevrejin znao je šta je šta, umeo je da trguje, mada je bio i pesnik. Snabdevao je i Bretona koji je imao veliku kolekciju tih raznoraznih stvari sa buvljaka, ali probranih. Ako se ne varam bio je jako povezan sa Sartrom, Simon de Bovoar.