NJiva u tanjiru

Valjda je i vaša mati, ej tamo oko Svetog Nikole, potapala žito u neku posudu, e da bi vam za Božić nikao busen pšenice. Moja mati je žito potapala u jedan stari kalajisani srebrni tanjir u kome se obično služe sitni slavski kolači. Taj srebrni tanjir bio je naša kućevna njiva. Oh, kako je mati volela taj tanjir! Podsećao ju je na bombardovanja. Na ono nemačko, šestoaprilsko, a i na ono američko, za Uskrs, 1944. godine. NATO bombardovanje 1999. godine nije dočekala: otišla je da seje nebeske njive...

Eh, mati. Sanjao sam je pre neko veče. Kao, šeta se sa Olgom Luković-Pjanović po Bežanijskoj kosi. Školske druge. Drže se ruku pod ruku. Zajedno su bile u Internatu kraljice Marije u Krunskoj, a nekako zajedno su i umrle na Bežanijskoj kosi. Olga u domu staraca, mati u bežanijskoj bolnici. Kad, u snu pojavljuje se i gospođa Ranka Kuić, bato moj!? Ona što je doktorirala u Engleskoj na vezama starih Kelta i Srba. I prilazi gospođa Kuić mojoj materi i kaže:”Znate, onaj Vaš ludi sin hoće da me uplete u njegovu priču o dunavskoj Troji.” Mati ćuti, jednom li je crvenela zbog mene. Ali, teta Olga me brani: “Pa šta ti je, Ranka!? Dete je u pravu!”

Probudim se. Tri ujutru. I počnem da trkeljam po knjigama, da vidim da li je, zaista, “dete u pravu”. Napolju gusta crvena magla. Ne vidi se ni stadion FK “Obilića”, a kamoli Centralni zatvor. Ne vidi se, brale, ni nebo ni zemlja. I nisam siguran u kojoj sam to Srbiji: Koštuničinoj ili Božjoj? I šta mi se više isplati? Ćufta je puko, a puko je i psiholog Boki. A Bog? Da nije i On puko, lebac ti poljubim?

Prisećam se poslednjeg susreta sa gospođom Rankom Kuić u njenom malom stanu kod Vukovog spomenika. O, kako je dragocena bila ta žena za Srbe! A Srbi? Srbi je nisu ni primetili. A jedina je u ondašnjoj Jugoslaviji znala kimrijski jezik, i čitala je u originalu keltske pesme nastale tokom četrnaest vekova. I šta je ustanovila? Da su nam junačke narodne pesme veoma slične!? Mnoge etimologije reči koje dr Kuić izvodi upućuju na prisustvo Slovena na Balkanu, bar, HILJADU GODINA ranije nego što nas uče u prvom razredu osnovne škole. Znate ono, Karpati, šesti vek.

Gospođa Kuić je, recimo, tvrdila da su stari Kelti zvali DARDANCIMA onaj narod na Balkanu koji je “obožavao hrast” (!?) naše sveto srpsko drvo. U samoj “Ilijadi” kaže se da su Trojanci, izlazivši iz Ilija, da se sukobe sa zavojevačima, “zastajali kod hrasta da se pomole bogovima i sakupe hrabrosti za boj”. Baš, onako, kao što su se Srbi okupili u Takovu oko Miloša i TAKOVSKOG HRASTA. Ali, vratimo se Dardancima. Ako stari Kelti, zatečene Srbe na Balkanu zovu Dardancima, gde su onda DARDANELI!? Da li su kod Bosfora ili su kod - ĐERDAPA!? I gde je onda Troja, braćo akademici? Blizu bosforskog ili ĐERDAPSKOG TESNACA?! Dokle ćete da verujete Šlimanu, belosvetskom prevarantu i austrougarskom špijunu?

Gospođa Kuić je, odmah, poverovala Robertu Salinasu Prajsu i njegovoj Troji na Neretvi. Mada, bila je sumnjičava prema njegovim etimologijama za imena ostrva, reka, gradova, pa i imena naroda i imena bogova i ljudi. Prajs je te etimologije izvodio iz starogrčkog, a gospođa Kuić je bila uverena da su kimrijske etimologije tačnije. Tako ona kaže: “Ilirska ravnica u kojoj se nalazi Ilios, dolazi od kimrijske reči koja znači meko duboko blato”. A reč “ilion” znači “nanošenje blata”, “blatne nanose”, “nanose dubokog blata” koga nesporno ima u dolini Neretve. Ali, koliko ga je, tek, uz Dunav, gospođo Kuić, rođena Beograđanko! Može li se neretvljanski il meriti sa ILOM DUNAVSKIM? Onim ILOM od Iloka do Ilanče.

Zatim reka Skamander koja se pominje u “Ilijadi”. To je, za Prajsa, reka Neretva. I tu Kuićka hoće kimrijskom etimologijom da pomogne Prajsu, a, u stvari, pomaže meni. Nisam je, bre, tek tako, sanjao. Ona kaže da reč Skamander dolazi od kimrijske kovanice ZGVAN-VNDER “što posle određenih sažimanja može dati Skavander, odnosno Skanader, a to je, zaista blisko sa Skamander”. Ali, nije li mnogo jednostavnija srpska etimologija (S)kamen-der, to jest, reka koja DERE KAMEN. A koja reka u Evropi bolje dere kamen od - Dunava u ĐERDAPU!? Tim pre, što za Ranku Kuić Skamender znači još i DUBOKO KORITO REKE. I nije li Dunav u Đerdapu dubok i do SEDAMDESET METARA!

Najzad, sam Prajs kaže da je “Ilios na neretvljanskom brdu AVALA (!?) a, dole, pored Hutovog blata, stari je grad KALIKOLON. To jest, KALEMEGDAN!!! Jer, na kimrijskom Kalikolon znači “grad usred močvare”, “usred blata”, (usred blata Save i Dunava) ali to je i “sveti grad u kome se prinose žrtve”, “tvrđava kružnog oblika okružena blatom”.

KAL (blato) i KOLO(N). Treba li ti i ovde, Srbine, “kimrijska” etimologija? Šta ti još treba da shvatiš da si Trojanac, da je Troja bila na Dunavu?

Nego ne mogu da se setim šta je mati radila sa kućevnom njivom iz kalajisanog tanjira kada prođe slava, kada prođe Sveti Jovan. Ne zafrljači je u kantu za đubre, bože me prosti, a ne baci je ni u šporet. Tek, kućevna njiva iz tanjira nestane iz kuće, sklonjena kao nekom mantrom.

E, sad, valjda znate u kakvom sam nebranom grožđu bio u danima posle Svetog Jovana. Šta da se radi sa kućevnom njivom!? Kad, Crna skoči na prozor i počne da pase kućevnu njivu. A žalio sam vam se, onomad, da mi Crna jede Drvo života. Fali joj biljna hrana u ove zimske dane. I lako je vama, skoknete do Kalenićeve pijace i rešite problem. Ali, gde moja Crna da skokne sa šestog sprata? I tako rešim da uvedem novi kućevni ritual. Da na žrtvenik moje Crne prinesem kućevnu njivu. Jer, Crna je, ionako, postala glavno božanstvo u našem domu. I, znam: mati se ne bi ljutila.

Ponudim Crnoj kućevnu njivu. Ona njuška, njuška, i, počne da pase. Pase, bre, ko krava, a mačka. Doduše, mačka-bog. I tu, odmah, rešim da organizujem proizvodnju kućevnih njiva. Da moje božanstvo ima šta da mi pase do proleća, do Uskrsa. A neću da kupujem ni veštački pesak za Crnu. Raskopavaju, bre, Gročansku zbog toplovoda i peska će biti u izobilju, bar, do proleća...

A Igor Mandić, onaj iz Zagreba, što ima tri mačke, neka kupuje i veštački pesak i mačje vitamine kao zamenu za travu. Jer, ne mora, brale, da budeš ni Đelić, ni Dinkić pa da ukapiraš da buxet za mačku može da ti dođe glave. Možeš, bre, da bankrotiraš, da nagraišeš ko Jezda, ko Dafina..

A, opet, s druge strane, moraš da investiraš u mačje božanstvo.

Jer, trojansko pleme Miši, ovi Mačvani, tu oko Mišara, nisu hteli da čuvaju mačke pa su im miševi uši pojeli.

Znam to iz prve ruke, pričao mi je Milić od Mačve.