Kastor

Dešavalo mi se to još u ranoj mladosti, a i u prošlim životima: zaspim pod vedrim nebom, u polju, u planini, a grom me iz sna probudi, mozak mi, bre, pomeri! E, to me i u ovu subotu stiglo, ali na terasi u Gročanskoj. Legao sam pod zvezdama i narandžastim mesecom, legao sam još u devet, sa kokoškama, pomolio se drevnim, paganskim bogovima, kad, negde, oko ponoći, trrraasss! Puče grom, pa, opet sinu munja, zaslepi me raskolačenog, te ponovo za munjom razvali Perun, tu između FK “Obilića“ i Centralnog zatvora. Srce, brale, iz grudi da ti istera! Terasa se, bre, zatresla! Krupne kapi kiše prskaju mi po grudima, dobuju po čelu... I, setim se, tako je bilo i kada smo opsedali Troju, ovde, na Dunavu, gledajući godinama, pod kišom i gromovima, iz vojnih logora, na neosvojivu tvrđavu na Kalemegdanu... Ah, kako su divlja i divna bila ta ahejska vremena! Tada su čast i slava bile važnije od života, a neprijatelju koga si u borbi zarobio, odmah si krv pio! Tek posle bi mu glavu odrubio, jer koliko lobanja toliko zlatnika od ratnog komandanta, a od kože skalpova ogrtač bi, bajo, sebi napravio... A danas? Kao neka bradata strina belog perčina obilazim, nedeljom, tezge beogradskih pijaca i vodim strateške razgovore sa ženetinama; odakle je paradajz, a odakle paprika, je l` iz Leskovca... Avaj, zar si na to spao, crni trojanski junače!? U ovu nedelju odemo do Kalenića, pre svega, zbog – mekika. Uželeo sam ih se kao trudnica lubenica usred decembra. Kad hoćeš, bajo! Moja bakuta što pravi mekike, tamo u lokalčetu kod glavne pijačne kapije, otišla „na kolektivni godišnji odmor“! Jungu smešno što šizim zbog mekika, pa će reći: “Ajde, ne duri se! Nije sve u mekikama! Digni glavu, čoveče, pogledaj ovu Srbiju, ovu raskošnu i skupu Kalenić pijacu. Pogledaj kako se samo šepure, utegnute u pantalone i midere, još dobrodržeće vračarske domaćice, a tu su i ove mlade kojima vire i bretele i gaćice! Tu su i obdarene piljarice, zajapurene prodavačice kora za pitu i kadaifa, te cvećarke koje još nisu uvele, pa prodavačice riba morskih a i rečnih. A, tek, mesarke! Uh, one su, nekako, najpunokrvnije,...“ Slušam Junga, zevam po tezgama, i da vidiš diže mi se, mislim, raspoloženje od svog tog napadnog šarenila boja, od mirisa natrulog voća i povrća, ali i mirisa skupih parfema koje gospođe, u prolazu, ispuštaju i „versaće“ se, tu, na licu mesta, meša sa teškim mirisima mesara i ribarnica. Eh, još kada bi se samo, makar na tren, pojavila princeza Jelisaveta! I ona na Kalenić često navraća i voli sa mnom da ćaska o bogumilima jer i princeza je, kako sama kaže, „crna nemanjićka ovca“. Ali, nema mi Jelisavete, odvojiše nas dušmani, valjda, u strahu da ću postati princ, mnogo lepši i viši od onoga sa Dedinja. Oh, srpska monarhijo, i bogu si teška! Nego nebo se, zaista, protiv mene urotilo. Jer, ajd što na Kaleniću nema mekika, nego nema, bato, ni bifteka! Kao, „niste se najavili“, „niste rezervisali“ i „imamo samo ovaj iz dubokog leda“. Tu, baš, pobesnim i ljut sam kao oni predratni, kraljevi oficiri što su na konjima u kafane ulazili. I stavio sam ruke na dupe, pa šetam, besno, među tezgama kao da vršim smotru garnizona. A Biljana me, onako, istiha, pita: “A je l` bi jeo konjskog bifteka?“ Tu mi se duša, nekako, čudno uzburka. Konj je, za nas, Tračane, oduvek bio kultna životinja, konj je imao status boga, status Aleksandrovog Bukefala. Ali, sećam se, oh, kako se živo sećam, da smo na ratištu jeli i konje! Naše rođene konje, kopljima i strelama probodene, usmrćene, konje kojima smo u ludačkom jurišu na Indiju noge lomili i, posle bitke ih ubijali, klali, jeli i za njima plakali... I, u ime tih tračkih dana, kročim hrabro u mesaru sa konjskim mesom. A prodavačice su, odmah, tračkog konjanika prepoznale, pa se uzvrpoljile, užagrile, a i na Bilju bacaju poglede. Tu kažem: “Dajte mi za ovu moju ćerku iz prvog braka kilo konjskog bifteka, a dajte i od ovih ljutih kobasica, a dajte i one debrecine, tek, da nas želja mine...“ I zamolim da mi meso za tatar-biftek tri puta samelju mada ga kod „Naje“ u Zemunu melju dvaput... Onda smo se natovarili kesama, punih svega i svačega, a kupili smo i borovnice sa Kopaonika, i slatku pavlaku iz Malog Iđoša. Elem, sve je bilo spremno za bahanalije, i, vidim Jung se, već, oblizuje... A u konjski biftek stavljam sve što i u juneći; dva žumanceta na pola kile mesa, dve glavice saseckanog crnog luka, biber i so odoka, pa „vočester“, čili, senf, a Bilja mu stavlja i „vegetu“. Onda sve to mesiš kašikom i viljuškom dok ti ruka na utrne, dok ti se biftek malo „oznoji“. Po meni, treba da bude malo ljući, jer tatar biftek je jelo za ljute i gladne ratnike koji od gladi ni vatru nisu stigli da raspale i meso na nju bace... Dok jedem živo konjsko meso, njegovi sokovi kao da mi, odmah, u krv idu i po žilama galopiraju, i, daju mi, brate, neku konjsku snagu! I, setim se da sam, u nekom davnom životu, bio i KONJ! Bajdvej, i Pitagora se setio da je bio beli konj koga su arijski prvosveštenici pojeli kao hramovnu žrtvu. Bilo kako bilo, pola kile konjskog bifteka je, rekao bih, prava mera za čoveka. Na to ide kilo tosta jer treba prištedeti na hlebu. Ali, zato može litra jakog crnog vina koje, je l` da, stiže od Nikole iz Kleka. Od deserta šoljetina borovnica sa slatkom pavlakom, i, to je to. I, ako u tebi ima, bar, malo trojanske krvi, u ligeštulu ili u beržeri počneš da sanjaš homerska vremena, i to sanjaš u stihovima... Kada sam na terasi zadžonjao, moja Crna iz Vrčina mi je u san dovela Damona! Kogaaa? Da, Damona onog trojanskog izdajicu koji je Odiseju i njegovima otvorio, u gluvo doba noći, trojansku kapiju. Jer, zapamtite, nije bilo drvenog trojanskog konja, Srbi moji! To je Homer izmislio da bi Damonovu veleizdaju od istorije sakrio. A što je, baš, drvenog konja pesnik izmislio? Tu Damon, oborenog pogleda, ovako se preda mnom, ispoveda: “Kastor je bila lozinka za trojansku stražu za koju sam znao. A Kastor, kao što znaš, na trojanskom znači KONJ OD HRASTA!“ Trgnem se iz sna na ove Damonove reči. Jung sedi na šamlici i puši srebrnastu patarensku lulu: “Razmisli malo, ako su i Trojanci slavili konja kao boga, i ako su kip konja pravili od hrasta, nije li onda Kastor, u stvari, HRASTDOR? Tojest, DORAT OD HRASTA!? Ali, kako Grk da izgovori Hrastdor, kad i Englez uspe, jedva, da kaže samo „hors“? Mnogo je lakše reći Kastor...“